Prevara radikalnog centra

Sajmon Kričli (Simon Critchley), dugogodišnji profesor na Univerzitetu Eseks i predsednik Britanskog društva za fenomenologiju, jedan je od osnivača Foruma za evropsku filozofiju. Redovni je profesor na prestižnom Nenj School University u Wujorku, gde predaje političku filozofiju i poststrukturalizam.

Objavio je knjige: “Etika dekonstrukcije”, “Vrlo malo... gotovo ništa”, “Etika, politika, subjektivitet”, “Stvari naprosto jesu”, “O humoru” i preko pedeset članaka. Urednik je edicija “Misliti politički” i “Mišljenje u akciji”, kao i brojnih filozofskih časopisa. Wegova najnovija knjiga ima naslov “Beskonačni zahtev”.

Fokusiran je na kritičko preispitivanje demokratije. Kroz intenzivne polemike sa

Deridom, Badjuom i Žižekom, kao i predstavnicima “evropske” scene u SAD, Kričli povezuje određene elemente (liberalne) misli Levinasa i anarhomarksističke tradicije, ne gubeći iz vida ni značaj “lokalnih” oblika političkog identiteta. S profesorom Kričlijem vredi raspravljati o dilemi: depolitizacija ili politizacija svih formi života. Ili o razmerama “kulturnog pesimizma”:

- Pesimizam je možda najrazumljiviji odgovor na trenutno stanje u svetu. To je pozicija koju zovem pasivni nihilizam. U svetu koji se raspada ili pojavljuje kao beznadežno korumpiran mogu da razumem da se neko naprosto povlači ili odustaje od politike. Ali neophodno je ovom se odupreti kroz stvaranje novih oblika političkog subjektiviteta i političke akcije. Ovo je važan deo mog rada koji ću predstaviti u Beogradu. Vrlo me raduje moja prva poseta Srbiji, zemlji kojom sam već duže fasciniran. Što se depolitizacije tiče, moj stav je da živimo u društvima kontrole u kojima je politika oblik policijskog delovanja na lokalnom i međunarodnom nivou. To se najčešće pravda pozivanjem na moralnost, demokratiju i ljudska prava, što je Srbija osetila na svojoj koži. Smatram, međutim, da se moralnoj depolitizaciji mora suprotstaviti kroz izgradnju nove etike. Ona mora biti dovoljno motivišuća, da pripada određenoj situaciji i kontekstu, istovremeno da bude univerzalna.

Šta vidite kao osnovu za izgradnju političkog identiteta danas?

- Živimo u vremenu u kojem nemamo univerzalno političko ime, na način kao što je “proletarijat” funkcionisao za Marksa. Pitanje o političkom jeste pitanje o iznalaženju mogućih imena koja bi mogla da mobilišu. Neki misle da su to “imigranti”, “azilanti”, “izbeglice”. Nemam ništa protiv takvih imena, ali sumnjam da ona mogu imati tu funkciju. Pitanje o politici je pitanje o uspostavljanju subjektiviteta koji istovremeno važi na lokalnom nivou i može da položi račun zahtevu za univerzalnost. U tom pogledu Gramšijevo delo je i dalje instruktivno: hegemonija, kako je on promišlja, tiče se upravo obrazovanja identiteta ili političkog subjektiviteta sačinjenog od vrlo različitih društvenih aktera koji postavljaju drugačije društvene zahteve. To je “fabrika” svakog društva. Reč je, dakle, o konkretnom i lokalnom zadatku, ali etički horizont takve aktivnosti mora odgovoriti zahtevu za jednakost, emancipaciju ili društvenu transformaciju.

Ko su društveni akteri “radikalne politike” kakvu opisujete? Kako vidite odnos ideje demokratije i ideja kao što su EU ili još ekstremnijeg slučaja Weltstaat (svetske države)?

- Uzoriti primer konkretnih aktera savremene radikalne politike su oni nedržavni akteri koji se u izvesnom smislu distanciraju od države, kritički postavljajući izazove sa kojima ona mora da se suoči. Samim tim, oduševljen sam zapatistima u Meksiku, kao i čitavim pokretom urođenika koji se širi i izuzetnom brzinom postaje hegemonska sila u Latinskoj Americi, movimento sem terra u Brazilu i raznim vidovima antiglobalističih pokreta na Zapadu, naročito anarhističkim elementima u njima. Mada ne mislim da je klasični anarhistički san o društvu bez države moguć, smatram da anarhistički aktivizam kao politička sila koja predstavlja izvestan pritisak na državu – duboko etički pritisak – ima moćnu ulogu u savremenoj politici. Inače, izuzetno sam skeptičan u pogledu praktičnih učinaka zamisli o EU i u potpunosti se suprotstavljam svakoj ideji svetske države.

Često se čuje da je tradicionalna podela na levicu i desnicu prevaziđena i da je, naprotiv, odlučujuća tačka razlikovanja postala podela na globalizam i antiglobalizam. Da li je moguće govoriti o “dva lica” globalizacije?

- Ne mislim da je podela na levicu i desnicu zastarela ili prevaziđena. To je stanovište koje je pokušalo da opravda “treći put” Tonija Blera i njegovog nekadašnjeg gurua Entonija Gidensa. Mislim da je ideja politike tzv. radikalnog centra velika prevara. Hoću da branim poziciju koja se bezuslovno može označiti kao levičarska, levičarski etički anarhizam ako hoćete. Takva pozicija nije “antiglobalistička” već pre ide u prilog, kao što mnogi o tome govore, alternativnom globalizmu, kontra-globalizmu koji se opire reduktivnoj logici neoliberalizma. Mislim da je nužno neoliberalnoj globalizaciji suprotstaviti alternativnu globalizaciju zasnovanu na međunarodnim savezništvima aktivnih grupa u radikalno drugačijim situacijama. Ovo nije samo teorijska mog

Bogdan Koljević