Napredniji od Turske

Senada Leković, novinarka iz Novog Pazara, vrlo je zadovoljna što predlog novog zakona o ličnim kartama predviđa da se vernice muslimanske veroispovesti mogu za lična dokumenta fotografisati sa maramom na glavi. Senada je urednica novopazarskog Univerzitetskog radija, stalni dopisnik iranskog radija Irib, članica NUNS-a, a poslednje tri godine se pokriva maramom, tj. nosi hiyab.

Ovo pravo koje bi, po zakonu trebalo da dobije, kaže da će joj doneti olakšanje i da će dati puni legitimitet životu kakav ona vodi. “Očigledna diskriminacija nas žena pod hiyabom, obeležila je čitav jedan prethodni period i zbog toga mislim da je ovakvu odluku mnogo ranije trebalo doneti”, primećuje Senada Leković. Inače, i do sada su, kaže, profesionalna udruženja poštovala njen izbor što se tiče oblačenja pa je tako i za člansku kartu NUNS-a i za novinarsku identifikacionu karticu fotografisana pod hiyabom.

Fereye i zarovi su 1947. velikom akcijom AFŽ-a zvanično prognani iz Jugoslavije, a devedesete su ih ponovo vratile u modu, pre svega u Bosni i Hercegovini ali i u Sanyaku. Sada se dešava da mlade Turkinje, suočene sa zabranama javnog ispoljavanja islamske vere u Turskoj, dolaze na školovanje u Sarajevo, koje je u tom pogledu više nego slobodoumno. I u Novom Pazaru i okolini na ulicama je sada uobičajeno sresti pokrivenu ženu.

Branimir Stojković, profesor “kulturne politike” na Fakultetu političkih nauka, kaže da u korpus ljudskih prava spada i pravo pojedinca da kreira svoje “javno ja”, odnosno pravo da svoju ličnost u javnosti predstavi onako kako želi. “U tom smislu potpuno logično deluje da se ljudima dozvoli da se za lična dokumenta fotografišu onako kako i izgledaju na ulici, tj. u javnosti. Pogotovo, što postoje daleko precizniji načini utvrđivanja identiteta koji idu čak do Orvela.”

Inače, muftija sanyački Muamer ef. Zukorlić je u nedavnom intervjuu za NIN baš to što se vernice nisu mogle fotografisati za dokumenta u maramama, naveo kao primer kršenja prava muslimana. Sada, u vreme ljubavi bošnjačkih političkih partija i vlasti u Beogradu, dolazi i ovaj predlog zakona koji može da bude prilično kontroverzan.

Na primer, u Sjedinjene Američke Države može da uđe samo osoba kojoj se jasno vidi lice na fotografiji, uključujući i uši. Takođe, da bi se naša zemlja našla na beloj šengen listi, moraće da ima dokumenta sa svim neophodnim mehanizmima identifikacije gde pored fotografije spada i otisak prsta kao i skenirani prikaz zenice oka.

Zbog svega toga, pomenuti predlog zakona će, kako objašnjava Dobrila Grubač, glavni pravni savetnik MUP-a Srbije, najverovatnije morati da bude dopunjen nekim podzakonskim aktom. Pretpostavljam da će se nekim podzakonskim propisom regulisati koji standardi moraju da budu ispunjeni, odnosno verovatno će biti navedeno da mora da se vide lice i uši, u skladu sa zakonima koji postoje u toj oblasti.”

Dobrila Grubač kaže da su zakonske odredbe namerno postavljene široko (član 10: “Lice koje prema nacionalnoj pripadnosti, veroispovesti ili narodnim običajima nosi kapu ili maramu kao sastavni deo nošnje, odnosno odeće, može biti fotografisano sa kapom ili maramom, u skladu sa propisom o načinu uzimanja biometrijskih podataka”) da bi se svakome ko to želi, a ne samo pripadnicima određene veroispovesti, ostavila mogućnost da u dokumentima imaju adekvatnu fotografiju ali samo u određenom okviru.

Ovakve odredbe zakona o ličnim kartama, prema mišljenju Lejle Ruždić-Trifunović, predsednice Skupštinskog odbora za ravnopravnost polova, posledica su toga što mi, kao mlada demokratija, hoćemo sve da manifestujemo ali i prevelikog mešanja verskih zajednica u državne stvari. Za nju je pokrivanje manifestacija usmerena pre svega protiv ponašanja okoline i ona lično se nikada ne bi pokrivala. “Mislim da u 21. veku takve stvari nisu potrebne ali ako je to nekome toliko bitno, a očigledno jeste čim se toliko zalaže, to treba poštovati.”

Ovom rešenju se protivi i Danica Todorov, zamenica vojvođanskog ombudsmana za ravnopravnost polova. “Na ovo gledam kao na vraćanje u tradicionalne norme ponašanja. Na jedan simboličan način daje se poruka da je žena potčinjena veri i vraća se u patrijarhalne norme ponašanja. Tako nešto nije prihvatljivo u savremenom svetu.”

Inače, u svetu se na najrazličitije načine gleda na ispoljavanje vere oblačenjem. Najliberalniji su sigurno Englezi koji, na primer, dozvoljavaju Sikima da nose i noževe, koji se u tom slučaju shvataju kao deo narodne nošnje. U Saudijskoj Arabiji žene van kuće moraju da budu pokrivene dok, na primer, u Turskoj ženama je zabranjeno da pod hiyabom dolaze u škole ili na fakultete.

U Srbiji, na Internacionalnom univerzitetu u Novom Pazaru, čiji je osnivač i rektor muftija Zukorlić, nije neuobičajeno sresti pokrivenu studentkinju, a ovom odredbom u zakonu o ličnim kartama, kako komentariše Senada Leković, pokazali smo da smo napredniji od zemalja kakva je, na primer, Turska.