Nauk rodoljupcima

Prvo što treba reći posle iščitavanja ovog časopisa je da su Ksenija Radulović, Ivan Medenica, Darinka Nikolić i Aleksandar Milosavljević obavili pravu kulturnu misiju. Oni su se okrenuli Steriji kao dramskom piscu, romanopiscu, esejisti, reformatoru školstva, pravniku, osnivaču brojnih značajnih institucija kulture, i okupili tridesetak intelektualaca koji su pisali o Steriji.

Tako se kao autori pojavljuju Desimir Tošić (publicista i član Političkog saveta Demokratske stranke), Rambo Amadeus (muzičar), Čedomir Antić (istoričar, član Predsedništva G17 plus), Dragan S.V. Babić (novinar i pisac), Branko Dimitrijević (dramaturg i prozni pisac), Vojin Dimitirijević (pravnik i direktor Beogradskog centra za ljudska prava), Biljana Dojčinović-Nešić (teoretičarka književnosti, docentkinja na Filološkom fakultetu i predavačica na Ženskim studijama u Beogradu), Miša Đurković (filozof, naučni saradnik Instituta za evropske studije), Vladislava Gordić-Petković (anglista, književna kritičarka, profesorka Filozofskog fakulteta u Novom Sadu), Branislava Ilić (dramaturg iz Niša), Saša Ilić (pisac), Vesna Kukić (profesorka književnosti i retorike iz Vršca).

O Steriji i povodom Sterije pišu i Tijana Mandić (psiholog, profesorka Fakulteta dramskih umetnosti i direktorka anglo-američke škole u Beogradu), Predrag J. Marković (istoričar), Igor Marojević (pisac), Novica Milić (teoretičar književnosti i profesor komparatistike na Odseku za opštu književnost Filološkog fakulteta u Beogradu), Teofil Pančić (novinar), Zoran Paunović (prevodilac i profesor engleske književnosti na univerzitetima u Beogradu i Novom Sadu), Nebojša Popov (sociolog i glavni urednik lista “Republika”), Jovan Popović (dramaturg), Nikola Samaryić (istoričar, profesor Filozofskog fakulteta, član Predsedništva Liberalno-demokratske partije), Ivana Stefanović (kompozitor, umetnički direktor Bemusa), Bojana Stojanović–Pantović (književna kritičarka, profesorka Filozofskog fakulteta u Novom Sadu), Lazar Stojanović (reditelj i publicista iz Wujorka), Miroslav Timotijević (profesor Odeljenja za istoriju umetnosti Filozofskog fakulteta u Beogradu), Srbijanka Turajlić (profesor Elektrotehničkog fakulteta u Beogradu i predsednica Upravnog odbora Alternativne akademske obrazovne mreže (AAOM), Sreten Ugričić (pisac i upravnik Narodne biblioteke Srbije), Vule Žurić (pisac iz Pančeva) i Mira i Dušan Otašević (dramaturg i slikar).

Čedomir Antić podseća da je Sterija, decenijama pre Slobodana Jovanovića, “došao do zaključka da u društvu u kom je živeo, koliko god da je bilo naprednije od ostalih balkanskih društava, otpor modernizaciji nije išao iz tradicije, već prevashodno iz onog prvobitnog stanja u koje su taj svet sa periferije carstva gurnuli ratovi i vekovi života na granicama”.

Sterijin zahtev se i onda i danas smatra kao poziv na štetnu i zlonamernu reviziju prošlosti, koju rodoljupci ne vide kao predmet koji se može objektivno spoznati i istražiti, nego kao priču koja se za dobro naroda mora stalno izmišljati: ‘moralo se tako govoriti da narod ustaje’. Malo je nade da pregaoci na stvaranju i očuvanju moći i mitova neće ponovo, umišljajno ili iz nehata, uspeti da izgrade čarobni i neodoljivi dvorac za nitkove” – zaključuje Vojin Dimitrijević.

Istoričar Predrag J. Marković u svom tekstu govori o istorijskoj pozadini Sterijinih Rodoljubaca da bi rekao kako su devedesete godine 20. veka dodatno “obogatile” čitanje ovog komada:

“Problemi ratnog profiterstva ili izbeglištva deluju bolno poznato, kao i konfuzija oko određivanja nacionalnih granica i identiteta, kao i moralna predaja i prodaja. Je li srpska istorija tragikomični krug? Iako Sterija pesimistički zaključuje: ‘hoće li se naći koji će reći da po ovakovima može narod procvetati?’, srpski narod je ipak procvetao čak i posle sloma revolucije 1848. godine. Nadamo se da će i današnji pesimizam biti opovrgnut sličnim budućim razvojem.”

Pisac Igor Marojević u svom tekstu pod nazivom “Ko s narodom...” nudi zanimljivu tezu:

“Čini mi se, ipak, da nije bila potrebna posebna dalekovidost ni Steriji, kao ni kasnije R. Domanoviću ili B. Nušiću, da napišu tekstove od večite aktuelnosti za Srbe. Bilo im je neophodno ‘samo’ da pažljivo posmatraju svoje vreme, od čijih previranja, u svakom slučaju, (nijedna) lokalna ‘intelektualna elita’, zarad svojih uzvišenih i nadasve niskih interesa, nije izvukla nikakvu pouku. Uvlačeći se ‘vladajućoj eliti’, nijedna takva skupina nije želela ništa da menja kako bi ugodila raji i mogla mirnije (duše) da je, zajedno s onom prvom, harači...”

Profesor dr Srbijanka Turajlić ponudila je veoma originalno i prijemčivo razmišljanje povodom Sterijinog teksta Milobruke.

“Nismo ga čuli kada je bilo najpotrebnije”, kaže dr Turajlić, “nećemo da ga čujemo ni sad kad smo i sami iskusili tu gorku lekciju. Možda bismo danas kao svojevrstan poklon za dvestoti rođendan, mogli da progovorimo. I svima onima koji vam budu rekli da sad nije vreme da se o tome priča, kad nam je, eto, zemlja ugrožena i ne zna se gde su joj granice, i da tim dosadnim insistiranjem na moralu, razumu i poštenju vi, u stvari, samo podrivate ‘našu stvar’ i uništavate svoj narod, vi slobodno poručite ‘da moja namera nije s otim ljagu baciti na narod, nego podučiti ga i osvestiti, kako se i u najvećoj stvari umeju poroci dovijati, svaki će blagorazuman rodoljubac sa mnom biti saglasan’.

Ako danas ne progovorimo, za deset, sto ili dvesta godina neće biti nikog ko bi o nama mogao nešto da kaže, neće se znati ni da smo postojali, osim kao nemi saučesnici propasti jedne zemlje u kojoj smo se svi rodili. Ostaje nada da će makar neko nadživeti njihovo vladanje i naše mirno saučestvovanje i konačno pročitati Steriju” – završava svoj esej profesorka Srbijanka Turajlić.