Gde se denu šljiva ranka?

Kad u NJujorku poželite da jedete piletinu koja je trčala, ili jaja od kokoške koja je takođe trčala, ili organski gajenu zelenu salatu, morate da platite triput više nego inače kad jedete naduvane piliće, gumene paradajze, bezukusni kineski luk, i hleb obojen aditivima... I tako je svuda u svetu. Sem kod nas. U stare priče o zdravoj srpskoj hrani više niko ne veruje. Jer, prirodno gajena hrana je odavno u svetu postala privilegija bogatih. Kod nas, hronično siromašnih, ne znate ni gde da je nađete, sem ako nemate nekog svog „pouzdanog” na selu, a takvi su sve ređi. Na pijacama srećete preprodavce koji voće i povrće kupuju na Kvantaškoj pijaci, a odakle je tamo stiglo, bog zna. Nažalost, mi smo još u industrijskoj revoluciji, i u Srbiji malo ko želi da se bavi poljoprivredom, sela su napuštena i propala, pa je i srpski seljak vrsta u izumiranju. Zato je sve više poljoprivrednih proizvođača. A oni će uvek izabrati da gaje stranu sortu koja je triput rodnija, krupnija i naoko lepša, od neke domaće, sitne i kvrgave, koja je mnogo zdravija.

Izumiru li domaće sorte? Šta je sa nacionalnom bankom biljnih gena i kolekcijom autohtonih sorti biljaka koje su sakupljene krajem osamdesetih godina prošlog veka i čuvaju se u Institutu za kukuruz u Zemun polju? Da li postoji nacionalni ili bilo koji plan za očuvanje i gajenje autohtonih sorti kad je već Srbija, hteli mi to ili ne, još uvek seoska sredina, koja svoje turiste može da privuče samo netaknutom prirodom i zdravom hranom?

Na ovo poslednje pitanje, odgovor je najlakši. Ne postoji plan.

Aleksandar Petrović, potpredsednik Nacionalne komisije za saradnju sa Uneskom „Čovek i biosfera”, primećuje da su ovde, uglavnom, na vlasti „žrtve tehnološkog optimizma, ljudi koji ne osećaju značaj očuvanja biološke raznovrsnosti”.

- Odavno je svuda u svetu shvaćeno da su totalitarizam, monokulturnost i nametanje tehnološki pripremljenih sorti – kratkog daha. Globalizam je snažan u obećanju, oskudan u realizaciji. On nameće neku vrstu tehnološkog ropstva i zavisnosti. Jer, te biljke koje se uvoze nemaju normalan ciklus, moraju stalno da budu tehnološki podržavane u svim fazama, kaže dr Petrović, profesor na Univerzitetu u Kragujevcu.

Banka biljnih gena: Pri tom je poznata činjenica da je Srbija „značajan izvor biodiverziteta u Evropi” budući da je više od polovine svih evropskih vrsta, i biljnih i životinjskih, nastanjeno baš u Srbiji. Tako je očuvanje srpskog biodiverziteta, rečju, od internacionalnog značaja. Što važi i za ostale bivše jugoslovenske republike. Zato je, pre dvadesetak godina, Agencija za ishranu i poljoprivredu pri UN (Food And Agriculture Organization, FAO) dala novac za izgradnju Banke biljnih gena u Batajnici na Dunavu. Paralelno sa tim projektom u koji je uloženo nekoliko desetina miliona dolara a koji je danas vlasništvo Ministarstva poljoprivrede, 1987. godine je započet i projekat genofonda, pravljenje kolekcije poljoprivrednih sorti u semenu.

Dr Milutin Penčić, koji je vodio taj projekat, kaže: “Banka biljnih gena je trebalo da bude regionalni centar u okviru FAO-a.Tu je trebalo da se proučavaju i razvijaju uticaji novih biotehnologija na genetičke resurse. Međutim, počeo je rat...”

Ipak, kolekcija poljoprivrednih kultura u semenu je sačuvana i s godinama, uvećana. Privremeno se, već skoro 20 godina, nalazi u Institutu za kukuruz u Zemun polju. U iščekivanju da Banka biljnih gena, „profunkcioniše”. Formalno-pravno, ti autohtoni materijali su takođe vlasništvo Ministarstva poljoprivrede, a Institut ih čuva po ugovoru.

Vladimir Pekić, istraživač iz Banke gena Instituta za kukuruz u Zemun polju, kaže da nije zadovoljan čuvanjem autohtonih sorti. I odnosom države prema sopstvenom nacionalnom bogatstvu.

„Ta kolekcija je veoma značajna za državu. Postoji i baza podataka o svim tim autohtonim vrstama. Tu je i više od 200 vrsta. Ali, više od 100 su medicinske i aromatične sorte, koje imaju samo po jedan ili dva uzorka, zato se taj broj na prvi pogled čini impozantniji nego što zaista jeste. S druge strane, imamo velike kolekcije kukuruza, pšenice... Kukuruza ima više od 2 200 uzoraka. To je autohtoni materijal poreklom iz SFRJ, odnosno SRJ, i sad na kraju Srbije. Stranci se iznenade kad vide kakvu Banku gena imamo, a ona još uvek ne radi”, objašnjava mr Pekić.

Jer, samo u Banci na Dunavu postoji mogućnost za dugoročno čuvanje gena, na minus dvadeset. Institut za kukuruz, pak, ima uslove srednjeročnog čuvanja. To znači, kaže Pekić, da se u dugoročnoj varijanti seme čuva na mnogo duži period, bez umnožavanja:

“Svakim umnožavanjem u tom srednjeročnom čuvanju gubi se deo diverziteta, a dugoročno čuvanje se zasniva na što ređem umnožavanju.

Onda ne dolazi do gubitka genetičkog identiteta materijala.

Kolekcija koja se kod nas čuva već skoro 20 godina, u srednjoročnim uslovima, već je degradirana. Društvo je ravnodušno, država ne obraća dovoljno pažnje na agrobiodiverzitet i nacionalni resurs. Mi smo, u poređenju sa ostalim bivšim republikama, imali prednost jer je kod nas ostala ta zgrada. A bivše republike uveliko rade na organizaciji svojih nacionalnih banki gena.”

Nevinost bez zaštite: Valjda zato što su i Hrvati i Slovenci opet, pre nas, postali svesni da čuvajući na adekvatan način ono što imate, obezbeđujete izvore za stvaranje novih sorti. Čuvate svoju nezavisnost na taj način; u suprotnom, moraćete da molite, da tražite, da plaćate.

Dr Penčić, osnivač Banke gena u bivšoj Jugoslaviji, danas predsednik Jugoslovenske inženjerske akademije, dodaje: “Tržište traži da voće i povrće izgleda lepo na oko, da bude ujednačene veličine i boje. Da izdrži transport. A genofond, ti genetički resursi služe kao gradivni materijal, kao cigle za kuću, jer bez genetičkih resursa vi ne možete da pravite novu sortu. Paradajz jabučar, na primer, danas postoji, on je selekcionisan, od te stare sorte jabučara. A mi ipak jedemo uglavnom genetski modifikovan paradajz, koji se uvozi iz Grčke. Zašto? Zato što ima debelu koru i lako se transportuje. Sve te stare sorte, uglavnom, teško se transportuju, zbog tanke, nežne ljuspe i sočnog mesa. Zato ih lako zamenjuju tim genetski modifikovanim kojima je transportabilnost najznačajnija prednost. Ali taj paradajz je neukusan, nije sočan, ne miriše, rečju, on je bezvredan.”

Isto je i sa jabukama, kruškama, šljivama, paprikom. Tržište odlučuje. Tako su budimka, kolačarka, kožara, šumatovka, domaće sorte jabuka, odavno izbačene iz tržišne utakmice. Zašto? Nekima je stablo visoko pa nema ko da bere, kažu, jer se sad gaje patuljasta stabla jabuke, ne viša od metar i po, da bi se lakše kombajnom brale. Domaće sorte su, istini za volju, ružne na oko, pa ih niko neće. Neke rađaju svake treće godine, pa nisu profitabilne. Dr Aleksandar Petrović pita: “Šta je problem u tome? Možeš da kupiš ’jugo’ a možeš i ’mercedes’. Ima, dakle, jeftinih jabuka niskog kvaliteta, ali i onih skupljih koje su zdravije, kvalitetnije i rađaju svake treće godine i moraš da ih spustiš sa planine. Problem je u tome što te jabuke koje rađaju svake treće godine nisu podržane pravima intelektualne svojine. Te naše jabuke su nevinost bez zaštite. Kad bi se, kroz prava intelektualne svojine, zaštitila geografska oznaka porekla, elementarna zaštita žigom, one bi bile jasno razdvojene od mase drugih proizvoda koji nemaju ta svojstva i kvalitet. Onda bi one imale i svoju cenu. Bile bi triput skuplje i sigurno bi se našli oni koji bi ih spustili s planine.”

Crvena ranka i živi oganj: Poljoprivredni proizvođači će reći da to u praksi baš i nije moguće jer, kad bismo, recimo, pokrenuli proizvodnju šljivovice od crvene ranke, što je projekat profesorke dr Evice Mratinić sa Poljoprivrednog fakulteta u Zemunu, jedva da bismo mogli da napunimo jedan supermarket u Nemačkoj. Toliko smo slabo organizovani. Međutim, dr Petrović podseća na najskuplju kafu na svetu. To je kopi luvak ili kafa iz cibetke, životinje slične mački, koja živi na Sumatri i jede zrela zrna kafe, koja zatim meštani vade iz njenog izmeta. Sto grama ove kafe, najfinijeg kvaliteta, do koje se teškom mukom dolazi, košta skoro 100 dolara. Preko Interneta se može naći za 14 funti po unci (1 unca je 28,35 g). A godišnje se proizvede samo 500 kilograma kafe kopi luvak.

Dr Evica Mratinić, profesor posebnog voćarstva na Poljoprivrednom fakultetu u Zemunu, kaže da je najbolja rakija od šljive crvene ranke: “Ona je tolerantna prema virusu šarke. Nama je virus šarke uništio šljivarstvo. Požegača, mayarka su osetljive. Crvena ranka je tolerantna, a to znači da se zarazi, ali joj ne smeta, ona rađa. Ona je kao stvorena za industrijsku sortu. I odlična da se održava zakorovljeno napušteno zemljište koje naslednici ne prodaju, iako na zemlji nisu ostali. I eto prilike. Mala su ulaganja, ne traži mnogo agrotehnike a može da ponudi proizvod vrhunskog kvaliteta.” Profesorka Mratinić veruje da je greška nastala onda kada smo pomislili da samo direktnim kopiranjem stranih sorti možemo da unapredimo voćarstvo. “U voćarstvu ne može da se kopira. Ono što važi u Španiji, Italiji, Francuskoj, ne mora da znači da će ovde dati dobre rezultate. Između dva rata gajili smo budimku, kolačaru, šarunku, pa belicu, čitav niz sorti, a onda smo to odjednom napustili, rešili da voćarstvo prebacimo u Vojvodinu, ravničarske krajeve. Zašto? Zato što se tad gajila neka maloprinosna pšenica. Voćarstvo je bilo profitabilnije. Međutim, nigde se, na svetu, ne zapostavlja brdsko-planinsko područje. Ono je optimalno ekološko područje za gajenje voćaka. E, onda je postao trend uvođenja stranih sorti, jer siromašni narodi nemaju šta tu da traže, treba uzeti od onih koji to mogu da stvore. Tako smo uveli zlatni delišes, jonatan, crveni delišes, gomilu sorti koje imaju tržišne vrednosti i gajili smo ih u uslovima koji njima ne odgovaraju, a domaće smo zanemarili.” Novi projekti od 2000. do danas ne finansiraju oplemenjivanje voćaka odnosno stvaranje novih sorti. Da li je to trenutni ili dugoročni stav aktuelene vlasti da kao siromašna zemlja treba samo da preuzimamo strane sorte?

Međutim, čini se da smo istu politiku vodili i krajem 19. veka. Ostalo je zabeleženo da je egipatski crni luk 1889, potisnuo “naš lukac” ne samo na stranim nego i po domaćim pijacama.

Stevan Konjović, učitelj vrtlarstva i pčelarstva, u knjizi “Povrtarstvo za školu i narod” iz 1891. od slatkih sorti domaćeg crnog luka preporučuje žuti kruškovasti lukac, žuti pljosnati, grdni bornerski, okrugli madeirski, tripolski, rokambolski. Tih sorti odavno više nema. Ostala je u nekim starim časopisima i knjigama iz 1888, zabeležena i sorta živi oganj, veoma ljuta a po boji i obliku slična „našem običnom luku”. Na srpskoj pijaci je odavno nema. Zamenio je kineski luk. Kvaliteta robe sa buvljaka.

A svet je i te kako zainteresovan za proizvodnju zdravstveno bezbedne hrane koju mi svakodnevno gubimo. Organska poljoprivreda podrazumeva da se ne koriste mineralne materije dodate spolja; dakle, nema mineralnih đubriva, pesticida, herbicida, fungicida, koriste se samo prirodna sredstva. Stajsko đubre, pre svega. Ništa ne sme da bude genetički modifikovano, ne sme da se koristi nijedno sredstvo za zaštitu od korova, bolesti, insekata. Za tu organsku proizvodnju kažu da može da zauzme svega 10 odsto komercijalne proizvodnje. Ti proizvodi imaju daleko veću cenu, nego komercijalni, i ta niska proizvodnja koja bi izgubila bitku u komercijalnoj utakmici, ali zbog kvaliteta koji ima, zato što je to organska prirodna proizvodnja, ona bi imala mnogo veću cenu. I tako jeste svuda u svetu.

Mi i dalje živimo u stihu Živojina Stojkovića alijas Kojota koji se smeje:

U podne, čudnog čoveka nađu,

Nad njim je dozrela smokva, a on se mori glađu.

Seme sa tavana Genetski modifikovane sorte tu svojevrstan mamac jer kod njih je sama tehnologija proizvodnje olakšana: samo jednom se zasejano polje “pređe” totalnim herbicidom i čeka se vreme branja. Kada i seljak u najzabitijem seocetu i kombinati (pod uslovom da su privatizovani) trude da jednom žetvom ostvare što veći prinos, pa samim tim i prihod, jasno je da za tradiciju u Srbiji nema baš puno sluha. Kod nas još nema ekonomskih uslova za masovniju potrošnju proizvoda organske poljoprivrede. Uostalom, i u svetu su ovakvi proizvodi skuplji od masovne proizvodnje hrane i, namenjeni su, pre svega, onima sa dubljim yepom. Milan Prostran, sekretar Udruženja za poljoprivredu Privredne komore Srbije, kaže da se može govoriti o tri perioda u razvoju agrarne proizvodnje. - Sa ciljem da se postigne velika proizvodnja sa istim časovima rada i veći profit sa gajenja autohtonih, koje su sejane do 60-ih godina, od 1956. godine se počinje s primenom novih hibrida. Do tada su od sorti pšenice sejana banut i starobanatska žita, a od kukuruza su najzastupljeniji bili zuban, bele sorte i kanzas. To su kulture koje daju niže prinose pa samim tim i manji dohodak ali bolji kvalitet, aromu, ukus… Još nema hibrida kod strnih žita, već se gaje prinosnije sorte pšenice, ovsa… a hibridi su kod kukuruza, suncokreta…, nabraja Prostran navodeći da ta faza traje do 90-ih godina, kada kreće faza genetski modifikovanih proizvoda. Kao i kod primene hibrida, cilj genetski modifikovane proizvodnje (GMO) je proizvodnja i uzgoj biljnih kultura i životinjskih vrsta koje će davati veći prinos pa samim tim i profit. Kod GMO je, međutim, puno nepoznanica, a najmanje od njih su kvalitet, ukus… U osnovi je strah od nepoznatog. Mada nema dokaza da konzumiranje genetski modifikovanih proizvoda negativno utiče na zdravlje, ostaje strah od toga da li će se štetne posledice ispoljiti tek u narednim generacijama. I dok se pristalice i protivnici korišćenja GMO proizvoda za ishranu preganjaju, u svetu je nastupila četvrta faza. - Propagira se organska poljoprivreda, u kojoj se i pored modernih tehnologija gaje autohtone sorte. Dok se ovi koji stvaraju genetski modifikovane proizvode trude da od autohtonih sorti zadrže prirodnu otpornost, a od hibrida veliku proizvodnju (dakle, sorte otporne na bolest uz manje korišćenja hemije), organska poljoprivreda daje zdrav, kvalitetan proizvod. Ali, prinosi su mali. Zbog toga organska poljoprivreda traži bogate potrošače jer takva proizvodnja je skupa i samo bogati mogu da je plate pa i ono zdravo, kvalitetno pile koje kljuca, naglašava Prostran. “Cilj i u Evropi i uopšte da u upotrebi bude zastupljeno oko deset odsto organske poljoprivrede a da bude forsirana komercijalna poljoprivredna proizvodnja. Dakle, ne GMO. Evropa zazire od GMO ali GMO proizvodi se ’probijaju’ polako. Treba pratiti EU. Oni su od 1998. godine, kada su kategorično rekli ’ne’ GMO, počeli da prave ustupke. Setimo se da je italijanski ministar tada zabranjivao uvoz GMO soje. Sad dozvoljavaju promet i da se na tržištu mogu pojaviti određeni genetski modifikovani proizvodi. Ali, uslov je da takvi proizvodi budu vidno obeleženi. Pustili su određene sorte, poput kukuruza šećerca i određenih vrsta soje. Kod nas postoji Zakon o zabrani proizvodnje GMO hrane. GMO soja je u Srbiju ušla kao donacija ali, generalno, kao proizvodna invazija ne postoji. Neko može da pita zašto se dozvoljava promet a ne i gajenje. Odgovor je vrlo jasan. Ako izvozimo prehrambene proizvode od genetski nemodifikovanih biljaka, svet će ih radije kupovati. To sve ima svoju cenu. A ne zaboravimo da se od soje dosta toga proizvodi. U tom delu produktivnosti mnogo se više ceni nemodifikovana soja od modifikovane”. Na svetskim berzama, doduše, posebno ne vode GM i “obična” soja. Ali, u komercijalnim aranžmanima dve strane, kad kupac traži nemodifikovanu, postiže se za deset do 15 odsto povoljnija cena. Dragan Dedić, načelnik Odeljenja za priznavanje i zaštitu sorti poljoprivrednog bilja pri Ministarstvu poljoprivrede, kaže da se pored već postojećih sorti i hibrida, bez obzira na to da li je reč o domaćem ili uvoznom semenu, sve novostvorene sorte ispituju pre nego što “uđu u proizvodnju”. - Kukuruz se ispituje na tri do osam zaštićenih lokaliteta, neko manje značajno povrće na tri. Sva uvozna roba, dakle, seme koje legalno uđe u zemlju, pre upotrebe se ispituje. Nijedna genetski modifikovana sorta nije prošla ovuda, kaže Dedić, napominjući da je genetski modifikovana soja, koja je sejana na poljima u Srbiji, u zemlju ušla ilegalno. Ti prinosi su, inače, po otkrivanju (u inspekcijskim kontrolama) uništavani. Određene količine su spaljivane u Termoelektrani u Obrenovcu. Ispitivanje se sprovodi kroz dva testa: VCU (kontrola proizvodne i upotrebne vrednosti) i DUS test (različitost, uniformnost i stabilnost semena). Da bi neka nova sorta bila priznata, mora u VCU testu da se iskontroliše i da pozitivne rezultate na prinos, količinu korisnih materija, da bude otporna na izmrzavanje… - Da bi neka nova domaća ili uvozna sorta pšenice bila priznata, potrebno je da ima veći prinos i bolji kvalitet od standarda koji se uzima kao parametar. Takođe se meri i procenat vlage i otpornost na poleganje. Ako ove uslove ispuni, od 2005. godine se radi i DUS test: mora da se utvrdi da je različita od već postojećih i priznatih, navodi Dedić komentarišući da to “u osnovi znači da se proverava da li je plagijat ali i da li će promeniti karakteristike”. Kada se ustanovi da neka nova sorta ispunjava uslove da se odobri, komisija daje predlog ministru (poljoprivrede) da je odobri i tada može otpočeti proizvodnja kultura od tog semena. Domaći instituti, pre svega Zemun polje i Novosadski su u odnosu na inostrane proizvođače semenske robe u prednosti jer znaju klimat, navike potrošača… ali ne treba zanemariti i odličan kvalitet njihovog semena. Uostalom, Novosadski institut ima sorte suncokreta koje su izuzetne. Wihovo seme se seje u celoj Evropi. - Mi nismo ti koji će nekome odrediti koju kulturu i čije seme će sejati. Zadatak ovog ministarstva je da obezbedi uslove pod kojima će proizvođač moći da odabere najkvalitetnije seme, da se smanji ili izbegne rizik, kaže Dedić napominjući da dobri proizvođači kupuju provereno seme od instituta. Opštepoznato je, međutim, da se u Srbiji puno njiva zaseje semenom sa tavana umesto originalnom semenskom robom iz ovlašćenih instituta. Dedić ističe da i to utiče na smanjenje prinosa ali da nisu seljaci u Srbiji jedini koji “seju seme sa tavana”. Praktikuju to i mnogi kombinati. Procena je da se u Srbiji čak 50 odsto njiva zaseje nesemenskom robom. U najboljem slučaju reč je o prvoj reprodukciji semenske robe. Ovo, međutim, praktikuju i proizvođači u Evropi. Iako cena semena u ceni proizvodnje učestvuje sa tri do 15 odsto (najskuplje je seme šećerne repe i duvana) i u Nemačkoj se oko 20 odsto njiva zaseje zrnevljem “s tavana”. Proizvođače u procesu od sejanja do branja mnogo više muče cene hemijskih proizvoda za zaštitu bilja, troškovi za nabavku (ili najam) mehanizacije kao i cene goriva. Genetski modifikovane sorte su tu svojevrstan mamac jer kod njih je sama tehnologija proizvodnje olakšana: samo jednom se zasejano polje “pređe” totalnim herbicidom i čeka se vreme branja. Putevi ilegalnog ulaska semena genetski modifikovane soje su posao za državne organe. Postavlja se, međutim, pitanje da li su seljaci u Mačvi i Vojvodini, koji su ga ilegalno nabavili, pa ostali bez useva, znali da im GMO seme soje neće dati veće prinose. Dedić objašnjava da se genetskom modifikacijom soje obezbeđuje samo lakše održavanje useva. Dakle, manje korova ali ne i veći prinosi. Kolika je tu konkretna ušteda u pitanju, teško je izračunati. Ispada, dakle, da bi država umesto inspektora koji šetaju po njivama, seljake trebalo da upozna sa ovakvim detaljima. J. Putniković