O vladarima i dvorjanima

Knjiga o Vojislavu Koštunici izvesno predstavlja intelektualnu i moralnu provokaciju. Reakcije na nju dobar su pokazatelj za određivanje jednog intelektualca – da li on želi da bude slobodan građanin ili podanik. U dosadašnjim kritikama o sadržaju knjige “Vojislav Koštunica, jedna karijera” se ne govori i ne piše, ili se to radi krajnje površno, bez želje da se čitaoci kritika makar upoznaju sa osnovnim sadržajem. Piše se o autorima knjige i njihovim “ideološkim teturanjima”, izdavaču, skrivenim motivima, plaćeništvu, podaništvu, “prodanim dušama” koje napadaju premijera u “sudbonosnom trenutku” odbrane Kosova. Priziva se lomača za knjigu i njene autore, gotovo da se predlaže ponovno donošenje zakona o zaštiti lika i dela vladara, kao nekada u doba Josipa Broza.

Brzinom nezabeleženom i u “zlatno doba” srpskog i jugoslovenskog totalitarizma, reagovali su dežurni čuvari, intelektualci po vokaciji, a dvorjani po zanimanju. Po tome će ostati upamćeni u istoriji srpske kulture. Piše se i govori bez činjenica, sa mržnjom karakterističnom za ovo podneblje, sa paušalnim, trivijalnim ocenama, sa bizarnim detaljima. Kopa se po porodičnim biografijama autora, priča se i piše o svemu, samo ne o sadržaju knjige.

Na opširan kritički osvrt profesora Radoša Qušića „Tranžiranje Koštunice”, već je u prethodnom broju reagovao moj kolega i koautor knjige Nebojša Popović. U prilog zapažanju kolege Popovića da se profesor Qušić, kao stručnjak za istoriju 19. veka, „otežano” kreće po istoriji 20. veka, ovde bih skrenuo pažnju tek na jedan detalj iz njegovog osvrta. Naime, profesora Qušića naslov knjige „Vojislav Koštunica – jedna karijera” podseća „na naslov Hitlerovog memoarskog dela”. Hitlerovo memoarsko delo, kao što je većini čitalaca poznato, nosi naslov „Moja borba” (Mein Kampf). Naslov „Hitler – jedna karijera” jeste naslov dokumentarnog filma nemačkog intelektualca, novinara i istoričara Joahima Festa iz 1977. godine. Naslov naše knjige, na prvi pogled, može navesti na zaključak da je namera bila da se ukaže na neke uporedne sličnosti između „junaka” naše knjige i „junaka” pomenutog filma. Naslovom se samo asociralo na značaj kakav je imao ovaj film u novijoj nemačkoj društvenoj istoriji. Joahim Fest je svojim delom otvorio široku kritičku raspravu o nemačkoj istoriji u prvoj polovini 20. veka.

Da je bavljenje kritikom zaista nezahvalan posao, ubedljivo je pokazao i „junak” iz prethodnog broja NIN-a, magistar Miroslav Perišić, koji je svoj potpis stavio pod tekst naslovljen sa “Zaštitnici i prepisivači”. Neupućeni čitalac bi pomislio da se radi o iskusnom istraživaču, neospornom autoritetu, naučniku impresivne bibliografije i širokog tematskog spektra, u čiju se reč veruje, čiji se stav poštuje, čiji se motivi za javno oglašavanje ne dovode u sumnju. Neupućeni čitalac bi pomislio da se radi o prefinjenom intelektualcu istančanih manira, sa smislom da zapaža detalje u tumačenju složenih, komplikovanih i protivrečnih istorijskih procesa, posebno onih koji se tiču savremene, žive istorije. Da li je sve to baš tako?

Kolega Perišić je nastupio sa neobične i pomalo nerazumljive, a najviše neuverljive pozicije moralnog i naučnog čistunca, arbitra i presuditelja, čoveka koji govori samo o činjenicama a izbegava lično, sa pozicije naučnika koji “brine” o struci, nauci i njenoj metodologiji. Međutim, kao u nekom začaranom krugu, ono što zamera drugima, obilato i sam koristi, bez imalo takta, kolegijalnosti i moralnih skrupula.

Perišić piše da je knjiga izneverila “struku”, da je nijedan doktor istorijskih nauka ne bi potpisao, da sam ja pao na “ispitu profesionalne etike”, da sam se poslužio “nedopustivim metodama”, da sam “autor kupljen za pare”, da sam ga pokrao. Preti sudom zbog toga, i to ne meni, već izdavaču, što će reći da ja nisam autor knjige. Ili je nešto drugo u pitanju? Ništa neobično za društva kao što je srpsko, sa nerazvijenom kulturom dijaloga, sa ličnim motivima kao dominantnim, sa obračunom kao jedinom metodom u “razgovoru” neistomišljenika, sa mržnjom kao osnovnim pokretačem. Tako je M. Perišić ostao veran nepisanom pravilu naše struke: ako već sam ništa ne radiš, onda napadaj one koji rade. Način? Što si bezobzirniji, to si veći u sopstvenim očima i lakše popunjavaš prazninu koja te razjeda.

Šta to kolega Perišić zamera meni kao jednom od autora proskribovane knjige? Da ga nisam ispravno navodio, da sam preuzeo njegove “analize i rečenice iz teksta pisanog za sasvim drugu namenu”, da sam ih vadio iz konteksta i “veštački spajao sa svojim opservacijima”. To bi trebalo da znači da je tekst kolege Perišića koji sam ja koristio (inače je reč o pogovoru za knjigu Dušana Mihajlovića “Povlenske magle i vidici”) bio apokrifni, pisan da slavi i veliča Vojislava Koštunicu, a da sam ja izmenio njegov smisao kako bih napakostio mom kolegi, kako bih njegove vrednosne sudove stavio u drugi kontekst, a sve u cilju izneveravanja osnovne ideje koja je plasirana u tom pogovoru.

To, naravno, nije tačno i to je vrlo lako i jednostavno utvrditi – iščitavanjem dva rada. Da li je taj rad kolege Perišića, objavljen prošle godine, sada njemu postao teret i smetnja iz razloga političke prirode, pa pokušava da promeni njegov smisao? Pitam mog kritičara: šta je osnovni sadržaj njegove kritike – politika ili nauka? Ako bih koristio Perišićev metod, mogao bih da izvedem sledeći zaključak: pošto predsedniku republičke vlade preporučuje da se odrekne Radoša Qušića (“da sam na premijerovom mestu, zahvalio bih se profesoru Qušiću na odbrani i zamolio ga da me više ne brani”), kolega Perišić se “nudi” premijeru kao zaštitnik i dvorski istoričar, pa se zato diskretno odriče svog rada iz 2005. Ili je u pitanju “nuđenje” na drugoj strani, pa Perišić iskazuje zavist što on nije bio pisac knjige o V. Koštunici, pa sada nipodaštavanjem autora stavlja sebe u prvi plan?

Pitam M. Perišića: gde je struka u njegovoj kritici? On sa pozicije nedodirljive “mudrosti” piše o odgovornosti za javnu reč, o poštovanju tuđeg stručnog i ljudskog integriteta. Kako on pristupa tom osetljivom pitanju u svojoj kritici? Da li na osnovu činjenica, uz poštovanje bar elementarnih načela i struke i kulture ophođenja? Iako je na početku svog teksta rekao kako “nema nameru” da se bavi stručnom kritikom knjige o V. Koštunici, odmah je napisao i da je to knjiga koju nijedan doktor istorijskih nauka ne bi potpisao. Zaintrigirani čitalac bi iza ove tvrdnje i potpuno neuobičajene kvalifikacije upućene svojim kolegama, očekivao bar jednu rečenicu argumentacije. To se, naravno, nije desilo. Nema nijedne reči.

Kada bih razmišljao i zaključivao na Perišićev način, mogao bih da kažem kako odgovor na pitanje da li bi neki doktor istorijskih nauka potpisao ovu knjigu, svakako ne može da ponudi neko ko na pragu šeste decenije života još nije odbranio doktorsku tezu. Kada bih se ja koristio metodom kolege Perišića, mogao bih da mu postavim bar jedno zanimljivo pitanje: od kada to jedan istoričar koji ima oskudnu naučnu bibliografiju, uglavnom vezanu za lokalnu istoriju Srbije 19. veka, daje sebi za pravo da se bavi fenomenima političke istorije 20. veka?

Zatim su usledile optužbe da sam ja pao na ispitu “stručne korektnosti i profesionalne etike”. Kako sam bio nekorektan, na koji način sam izneverio principe struke? Ni o tome Perišić ne piše. Ne verujem da mu je nedostajalo prostora. Mogao je da ukaže bar na neki detalj u svojoj analizi. Čitaocima NIN-a se na jedan neargumentovan i za mislećeg čoveka i intelektualca od integriteta nedostojan način, sugeriše da sam ja gotovo prepisao ceo rad mog kritičara, jer, tobože, nisam mogao da se izborim sa zadatom temom, pa sam pristupio krađi. Gle čuda. Knjiga “Vojislav Koštunica, jedna karijera” ima ukupno 1 136 napomena, na 502 strane osnovnog teksta i dodataka. Od toga na deo teksta koji sam napisao otpada 876 napomena. Pa nije valjda moguće da sam toliki kritički aparat i tolike napomene upotrebio samo zato da bih sakrio krađu dela svog kolege?

Ovom prilikom podsetiću one koji nisu čitali knjigu “Vojislav Koštunica, jedna karijera” na stranice te knjige gde je tekst kolege Perišića upotrebljen (a ne zloupotrebljen), korišćen kao intelektualna podrška (a ne pokraden), prepričan i to na potpuno ispravan, metodološki valjan način: sa navođenjem punog naslova rada, u kojoj je knjizi objavljen, u kom tomu, sa tačnim stranicama, kao i sa odgovarajućim delovima teksta. To su sledeće strane: 103, 211, 213, 356, 357, 360 i 361. U delu rada koji je Perišića najviše “zaboleo” (odnos države, društva i građanina) stoji čak i ono na čemu kritičar insistira da ne postoji – znaci navoda i fusnota da je to preuzeto baš od njega. Pošto sam Perišić u svom Pogovoru nema nijednu fusnotu, to bi trebalo da znači da je upravo on ekskluzivni pokretač rasprave koja se, inače, u evropskoj intelektualnoj javnosti vodi već dva veka. Slično bi, valjda, trebalo da bude i sa ostalim problemima o kojima je on pisao, ne navodeći ama baš nikoga.

Naravno da Perišić zna da nije pokraden, ali vrlo dobro zna i da vešto plasirana laž ostavlja mnogo jači utisak nego njeno kasnije demantovanje. Ali, nemam nameru da se pravdam, neka svako ko želi, sam utvrdi u čemu je suština.

Poseban deo ove otužne i ideala istoriografije nedostojne priče, predstavlja nabrajanje nagrada koje sam dobio i knjiga koje sam objavio, uz neskrivenu asocijaciju da je sve to tako zahvaljujući profesoru Qušiću i da sam ja bio njegov “omiljeni” istoričar. Da li je to kritičar želeo da iskaže divljenje prema mom istoriografskom opusu, ili je u pitanju dugo potiskivana i vešto prikrivana ljubomora koja je sada jednostavno eksplodirala?

Podsećam M. Perišića da postoji još mojih i monografija i nagrada, i to mnogo više od drugih izdavača. Neukusno bi bilo da sada o tome pišem. Podaci o njima mogu se naći u belešci o autorima na kraju anatemisane knjige, a svi su oni vrlo dobro poznati i kritičaru jer je većinu mojih monografija dobio baš od mene. Uostalom, kao i knjigu koju je sada podvrgao kritici, uz neskriveno oduševljenje i čestitke za hrabrost koje je tom prilikom uputio. Nije to tako davno bilo. Tek pre dve nedelje. Šta se to promenilo u ovom intervalu? Ili se nikada ništa nije ni menjalo?

Pitam kritičara: šta nije činjenično tačno u delovima teksta čiji sam ja autor? To je osnovno pitanje na koje je on “zaboravio” da odgovori. Da li sam ja izneverio struku u tom najvažnijem segmentu? Kolega Perišić je otvorio i pitanje angažmana istoričara, pa ga pitam: šta je zadatak istoričara koji se bavi savremenim, živim fenomenima? Da ćuti? Da bira poželjne i dozvoljene teme? Da piše pogovore za memoare svog partijskog šefa, bivšeg ministra unutrašnjih poslova, uz veličanje njegove istorijske uloge do granice nepristojnosti?

Šta znači konstatacija da je posao direktora BIA da traga za time otkud autorima knjige o Vojislavu Koštunici dokumenta? Da odmah odgovorim “neobaveštenom” kolegi – iz medija. Da li se to M. Perišić preporučuje i za još nešto? Možda za “posrednika” u razgovoru između direktora BIA i autora? Šta on misli, gde taj razgovor treba da bude obavljen?

Zašto se kolega Perišić javio i koji su njegovi motivi za učešće u polemici? Da li možda da se preko mene obračuna sa svojim nekadašnjim mentorom, profesorom Qušićem, ili sa nekim drugim bivšim zaštitnikom? Zašto to nije uradio nezavisno od knjige o Vojislavu Koštunici? Kada bih koristio metod kolege Perišića, mogao bih da ponudim sledeći odgovor: zašto se javio (“veoma mi je neprijatno što sam primoran da javno reagujem (...)” i koji su mu motivi (“u Srbiji je danas sve jeftino, pa tako i autori koji mogu da se kupe za pare”)?

O sopstvenim motivima za pisanje knjige o Vojislavu Koštunici sve sam rekao u predgovoru te knjige. Nemam nameru da to ponavljam, niti da se bilo kome pravdam, kao ni da šire pišem o intelektualnoj radoznalosti, želji da se otvaraju neistražena polja, naučnoj potrebi da se odgovori na izazove epohe, da se da sopstveni doprinos suočavanju srpskog društva sa totalitarnim nasleđem. Oni koji me poznaju, lako će odgovoriti na pitanje zašto sam u ovo ušao, svestan svih posledica.

Pitam kritičara ponovo: šta nije tačno u delovima knjige koji se tiču događaja od 5. oktobra 2000. godine? Da li sam nešto netačno napisao o politici i stavovima Vojislava Koštunice prema Slobodanu Miloševiću i SPS-u; o svim njegovim otporima raskidu sa Miloševićevim političkim nasleđem; o direktnoj odbrani svog prethodnika; o primanju u sopstveno okruženje velikog broja ljudi koji su bili okosnica tek oborenog sistema; o davanju podrške pokušaju državnog udara; o napadima na vladu Zorana Đinđića; o ubistvu Zorana Đinđića; o odnosu Vojislava Koštunice prema Tribunalu u Hagu; o neskrivenim pokušajima da se Srbija uvede u novu izolaciju?

Vidljivi su svi pokušaji da se skrene tema sa sadržaja knjige – izjave današnjeg predsednika vlade. Da li to kritičari knjige brane V. Koštunicu od njega samog, pa su požurili da zauzmu prva mesta u dugačkom redu koji se naslućuje, jer očekuju zahvalnost i milost? Da li su autori knjige krivi zato što su srpsku javnost podsetili na mnogobrojne premijerove izjave: od onih da je SPS „moderna fabrika” (1992), da je atentat na Ibarskoj magistrali bio „saobraćajna nesreća”? Da li smo krivi što smo javnost podsetili na Koštuničine izjave date neposredno pre i neposredno posle ubistva Zorana Đinđića? Da li zbog toga treba razapeti autore knjige? Kome to smeta? Zaštitnicima „lika i dela” junaka naše knjige, isfrustriranim i sujetnim kolegama ili građanima Srbije?

Kad je kolega Perišić već pokrenuo temu o angažmanu istoričara, slobodan sam da ga pitam: da li istoričari treba da ćute o ubistvu premijera Zorana Đinđića? Da li je to nedostojno struke? Nisam želeo da ćutim o ubistvu Zorana Đinđića. Smatram da je to moralni dug svakog intelektualca, posebno onog koji se bavi humanističkim naukama. I neće Miroslav Perišić i njemu slični uspeti da me spreče da o tome pišem i javno govorim. Da li treba Perišića da podsećam na njegovu političku poziciju i mogućnosti koje su iz toga proisticale da o tome progovori? Konačno, kad već voli da piše o radovima drugih, možda bi M. Perišić mogao da “progovori koju” i o spisateljskom radu “gospodina Legije”.

Kritika koju je Miroslav Perišić uputio autorima knjige o Vojislavu Koštunici, kao i sve dosadašnje, nije prešla okvir ličnog, nije izašla iz dobro poznatog konteksta obračuna i govora mržnje. U nečemu se moj kritičar i ja slažemo: kao što je on podsetio profesora Qušića da svoj tekst pročita za nekoliko godina, tako i ja njemu kažem da to isto uradi sa svojim tekstom. U međuvremenu, kolega Perišić je od mene dobio dovoljno prostora da iskaže svoju učenost, znanje i intelektualizam. Pa neka izvoli i vredno prione na posao. U životu treba nekada nešto i konkretno uraditi, zar ne?

I na kraju. Da je osnovni motiv iniciranja polemike od strane profesora Qušića (i uključivanja kolege Perišića) bila struka, onda bi ta polemika bila započeta na stranicama nekog stručnog časopisa. S obzirom na to da su za „bojno polje” izabrali stranice političkog nedeljnika, nameće se zaključak da je njihov motiv bio isključivo političke prirode. Ja u tome ne želim da učestvujem i završavam učešće u ovoj polemici na stranicama NIN-a.

Kosta Nikolić