Radikalni birači, blagi HDZ

Godinu i po dana pre zvaničnog roka za nove parlamentarne izbore Hrvatska je ponovo tamo gde je bila i pre desetak godina. Ne voli postojeću vlast, ali prezire opoziciju. Biračima se sugeriše da će ponovo birati one koji su “već dovoljno ukrali” da bi državu mogli da uništavaju jednakim tempom. Od dva zla bira se manje, ali je ugao gledanja različit. Za deo populacije zlo i dalje ima ideološki predznak u vidu “komunističke bande” koja je uvek podrivala sve što u Hrvatskoj počinje na H. Drugi zlo vide u korupciji, u partijskoj privatizaciji države i u svođenju nacije na priglupe finansijere političkih eksperimenata odabranih vođa.

Sve što je izvan ovog klišea definiše se kao kolebljiv, a time i veoma upotrebljiv politički materijal. Više se ne radi o Ivi Sanaderu ili o Ivici Račanu, pa čak ni o Stjepanu Mesiću. Ni sadašnji, ni bivši premijer, a ni predsednik države danas nemaju dovoljno harizme za ozbiljnije zaokrete u raspoloženju masa. Ishod parlamentarnih izbora će u jesen iduće godine odlučivati preko 350 000 penzionera čiji je “minuli rad” u stalnom novčanom padu i uskoro neće iznositi više od hiljadu kuna mesečno. O budućoj vlasti odlučiće i dve trećine hrvatske nacije koja se smatra “ozbiljno zdravstveno ugroženom” pošto prosečno svakog dana uzima po tri leka koje nabavlja i plaća iz svog yepa. Pridružiće im se i hirurzi koji posle 25 godina radnog staža dostižu tek petinu zarade jednog “hrvatskog menayera fleksibilnog usmjerenja i prosječnih sposobnosti”. “Poštena inteligencija” još nije rekla svoje, pa se očekuje da će situaciju posmatrati iz prikrajka i prikloniti se uspešnijima.

Prosečan Hrvat utopljen je u moru briga oko bankovnih minusa, golemih kamata na kredite i beznadnim zaduženjima na kreditnim karticama, pa nije čuo zvuk startnog pištolja koji je označio početak predizborne kampanje u državi sa četiri i po miliona stanovnika. Kako svaki od njih otplaćuje barem jedan kredit, računa se da bankama i državi duguje trinaest prosečnih nacionalnih plata, a to je oko 60 000 kuna ili više od 650 000 dinara. Svi koji se još sećaju one famozne cifre od dvadeset milijardi dolara koju je Milka Planinc pre mnogo i premnogo godina ispisala kao ukupno zaduženje čitave tadašnje SFRJ, mogu tek nostalgično da se osmehnu. Danas je samo spoljni dug jedne članice bivše federacije, Republike Hrvatske, dve i po hiljade dolara po stanovniku. U takvim okolnostima premijer Sanader naciji pokušava da objasni sve prednosti života u modernoj Evropi, dok njegov stari oponent Ivica Račan smišlja parole tipa “Poštena Hrvatska zaslužuje poštenu vlast!”

Neki Račanovi aduti zaista su neosporni, bilo da je za njih zaslužan sam ili mu je pomoglo naraslo neraspoloženje protiv vlasti Franje Tuđmana. Hrvatsku su tih dana poznavali kao malu, rustikalnu zemlju kojom upravljaju otac, majka, dva sina, ćerka i dva unuka. Strance je posebno zabavljalo što su svi došli iz Beograda, a čitava HDZ-ova politika toga doba i rat za osamostaljenje Hrvatske vodili su se pod parolom da je Beograd stratište svega što je hrvatsko. Pošto je Franjo Tuđman sedam godina mrtav, nema nikakve građanske ni političke hrabrosti prepričavati ono što se znalo i odranije. Da mu je sin bio šef obaveštajne službe, a danas propada na svim izborima, da je ćerka od bankarske službenice postala najbogatija žena Evrope kojoj se danas sudi za korupciju, da je jedna snaha bila gostioničarka, a postala “preduzetnica”, da su unuci “bolno srpskih imena” bili bankari i automobilski magnati još u adolescentskim godinama, a da je supruga od domaćice postala majka sve hrvatske siročadi čiji su novac, uglavnom, inkasirali njeni unuci.

Kad je Ivica Račan postao premijer, posle niza sivih lica koji su taj posao obavljali u Tuđmanovoj administraciji, Hrvatska je dobila šansu da ispravi pogrešne političke poteze i razbudi naciju iz rodoljubnog transa. Pokazalo se da tadašnja nova vlast nije bila dorasla onome što se od nje očekivalo. Kratkotrajni “Račanov eksperiment”, kako su “hadezeovci” posle njegove propasti opisivali svoj kratak gubitak vlasti, danas bi mogao da se vrati kao bumerang. Socijaldemokratska partija Ivice Račana nedavno je na Sljemenu iznad Zagreba odlučila da ponovo osvoji vlast. Naglasak će, lucidno je odlučeno, biti postavljen na poštenje, a ne na hrabrost. Politička hrabrost biće uvek na strani pragmatičnog HDZ-ovog premijera Sanadera koji je mirno putovao u Beograd i još mirnije u Zagrebu dočekivao premijera Koštunicu ili predsednika Tadića. Wemu se u zasluge upisuje i delimično izravnavanje dugova sa Haškim tribunalom i smeštanje generala Ante Gotovine u sudnicu Karle del Ponte. Podsećanja radi, Ante Gotovina pobegao je iz Hrvatske nepunu godinu dana posle ustoličenja Ivice Račana za prvog čoveka izvršne vlasti u državi.

Kako ni šesnaest godina posle prvih višestranačkih izbora 1990. godine, Hrvatska nije izašla iz tranzicije, a i dalje vodi svoje unutrašnje ideološke ratove, neozbiljno je govoriti o njenoj levici i desnici, a još iluzornije sanjati o nekom umerenom i stabilnom političkom centru. Vreme je pokazalo da su politički čelnici i lideri stranaka pogrešno procenili euforiju masa koja ih je dovela na vlast. Biračko telo danas je mnogo desnije nego što je to desnica za koju se mislilo da glasa birajući Hrvatsku demokratsku zajednicu kakvu danas predstavlja premijer Sanader. Sanaderova partija je istovremeno mnogo više na levici nego što su to Račanovi socijaldemokrati od kojih se tradicionalno očekuje da brane radničku solidarnost i etničku ravnopravnost svih građana Hrvatske.