2.06.
2024.
Rusija otvara novi front: Tri ključne bitke u ratu u Ukrajini
Rusija je otvorila novi front u okviru invazije na Ukrajinu, pokrenuvši neočekivanu ofanzivu u severoistočnom regionu Harkova
Miranda Vikers ima reputaciju Britanke koja najbolje poznaje Albance, njihovu politiku, istoriju i kulturu. Priznaje da je Balkan njena ljubav, a da su joj Albanci opsesija ne samo zbog uticaja romantičarskih engleskih pisaca poput Bajrona, već i zbog 15-godišnjeg života s njima. Sve je počelo kada je, kao profesor engleskog u Grčkoj, na odmoru u Makedoniji u Bitolju upoznala, kako kaže, svoje prve Albance, koji su joj pričali o Albaniji kao zemlji u koju je nemoguće ući. U sledećih pet godina pokušala je sve da u tu zemlju uđe. Uspela je, ne zahvaljujući prijateljstvu sa jednim od tadašnjih jugoslovenskih komunističkih vođa Mahmutom Bakalijem, već učlanjenju u Komunističku partiju Britanije. I 1988. godine konačno je dobila vizu i, seća se, došla u zemlju gde niko nije video plastiku, u kojoj se osećala kao da se vremeplovom vratila unazad 400 godina. U međuvremenu je objavila niz knjiga o istoriji Albanije. U Britaniji je upravo u pripremi njena najnovija knjiga Albansko pitanje: preoblikovanje Balkana, koja je, kao i prethodna, proizvod saradnje sa još jednim britanskim stručnjakom za Albaniju i Albance DŽejmsom Petiferom.
- Knjiga je zamišljena kao prirodni nastavak prethodne knjige, koju smo DŽejms i ja napisali, a koja se zove Albanija ndash; od anarhije do balkanskog identiteta. Ona se bavila prelaznim periodom kroz koji je Albanija prošla na putu od jednopartijskog sistema do višepartijskog demokratskog uređenja. Prva knjiga pokrila je period od pada komunizma do kolapsa finansijskih piramidalnih šema početkom 1997. Nova knjiga nastavlja priču od te tačke, preko proleća 1997. godine, obeleženog nizom pobuna, koje su Albaniju dovele do ivice građanskog rata. Paralelno se razvijala i kosovska kriza.
Da li je, pomalo paradoksalno, taj priliv izbeglica uticao da Albanija povrati neki stepen državnog jedinstva?
- Kriza je počela da jenjava kada je velika većina izbeglica već stigla. Početkom 1997. godine, tadašnji predsednik Salji Beriša već je podneo ostavku, a na vlast je posle izbora u junu 1997. došla Socijalistička partija Albanije. Tada je došlo do uspostavljanja neke vrste reda, mira i institucionalne bezbednosti, naravno uz pomoć međunarodnih snaga, tačnije operacije Alba, kojom su rukovodili Italijani. Tada su u centru Tirane, kao i drugih većih gradova, bili raspoređeni francuski, britanski, grčki i, naravno, italijanski vojnici što je zemlju vratilo sa ponora haosa. Onda je, sa zahuktavanjem kosovske krize, na scenu stupio NATO što je dodatno stabilizovalo zemlju. Albanci u samoj Albaniji su tada bili prestravljeni pred pomišlju da bi rat na Kosovu mogao da se prelije i dovede ih u sukob sa vlastima u Beogradu. U to vreme su u severnoj Albaniji bili uspostavljeni centri za obuku Oslobodilačke vojske Kosova, koja je koristila činjenicu da u samoj Albaniji nije bilo pravih policijskih snaga, pogotovu ne na severu duž granice sa Kosovom. Vlasti u Tirani nisu imale nikakvu kontrolu nad tim područjem. Nije samo OVK obučavala borce na tom području, već su to činile i alternativne paravojske predsednika tzv. vlade kosovskih Albanaca u izgnanstvu Bujara Bukošija. Te dve paravojske su lako dolazile do oružja, jer su svi vojni magacini u Albaniji bili opljačkani.
Vaša knjiga se bavi širim albanskim nacionalnim pitanjem, koje prelazi granice matične albanske države? Da li se to pitanje sve jače postavljalo uprkos ili baš zbog dnevnopolitičkih događaja potkraj devedesetih godina prošlog veka?
- Iako se bavimo albanskim nacionalnim korpusom na celom Balkanu, mi to zapravo činimo kroz reagovanja vlade u Tirani na sve događaje u okruženju tokom tog perioda. Situacija se nije stabilizovala završetkom kosovskog rata, jer su se sada Srbi i njihove crkve našli na meti Albanaca, dok su se pripadnici OVK svetili sledbenicima Bujara Bukošija, koji nisu ubijani samo na Kosovu, već i u Tirani gde su se krili. Zatim su se otvorila pitanja Albanaca na jugu Srbije i u Makedoniji i nacionalno pitanje je dodatno eskaliralo. Svo to vreme vlada u Tirani je mudro uspevala da izbegne da bude uvučena u sukobe Albanaca van njenih granica sa susedima.
Vi ste proučavali i odnos njihovog prethodnika Saljija Beriše sa kosovskim Albancima i OVK.
- Početkom i sredinom devedesetih, mladi kosovski Albanci, koji će kasnije postati vođe OVK, među kojima i Hašim Tači, studirali su i krili su se u Tirani, koristeći je kao bazu. Beriša ih je hapsio, pokušavajući da zauzda njihovu aktivnost u Albaniji. Zato ni obični Albanci nisu bili svesni da OVK operiše u Tirani sve dok se kosovska kriza nije zahuktala. U leto 1997. godine u Tropoji na severu Albanije kalašnjikov se mogao kupiti za četiri dolara. Sama sam videla kako ljudi u gepecima automobila skladište oružje, pokradeno iz kasarni, kako bi ga prodali na severu. OVK ih je kupovala.
Nije li pomalo naivno smatrati da je OVK zasnivala svoju vojnu snagu na zastarelom oružju, pokradenom od albanske vojske?
- Bilo je tu prilično modernog naoružanja. Naravno, oružje je pristizalo i sa drugih strana. OVK je najveću korist imala od nedostatka bilo kakve kontrole kretanja ili trgovine oružjem na severu u to vreme, kao i potpunog odsustva graničara sa albanske strane. Strana vojska se nije mešala, jer su putevi bili u očajnom stanju, staze između sela znaju samo meštani, a i one su prohodne samo par meseci godišnje zbog snega. Niko te puteve nije popravljao možda još od vremena kralja Zoga. Severno od Tropoje su neprohodne šume u kojima su se u to vreme krili i banditi. Bila sam u BBC-jevom konvoju 1997. godine kada su na nas pripucali kako bi nas opljačkali. Nije im bilo bitno ko smo i odakle smo.
Zašto socijalisti nisu kontrolisali sever? Da li je reč o podeli između Gega sa severa, tradicionalno naklonjenih Demokratskoj stranci Saljija Beriše, i Toskima sa juga, koji obično slede Socijalističku partiju?
- Kada je pobuna Albanaca protiv vlasti Saljija Beriše počela na jugu zemlje, mnogi stručnjaci su očekivali da izbije građanski rat između Toska sa juga i Gega sa severa. Međutim, kada su pobunjenici došli do Tirane, stali su i počeli da pregovaraju, iako su kontrolisali sve gradove južno od prestonice. Nastupio je period hlađenja strasti. Sever nije priskočio u pomoć Beriši, jer su u propalim bankarskim piramidama jednostavno izgubili previše novca. Jedini period kada su Albanci iz Albanije istinski saosećali sa sunarodnicima sa Kosova bila je sama kulminacija kosovske krize. Po okončanju rata, Albanija se vratila svojim problemima, bez energije da se bavi Kosovom, jer je u to vreme na snazi bio policijski čas, a obični građani živeli su u strahu od naoružanih sugrađana.
Zar Albance duž granice sa Kosovom ili Makedonijom ne vežu rodbinski odnosi, koji ih čine prirodno zainteresovanima?
- Da, ali ne postoji nešto što bismo nazvali panalbanska svest. Različiti delovi albanskog nacionalnog korpusa širom južnog Balkana, bilo da je reč o Albancima u Crnoj Gori ili Čamarijama ndash; Albancima u Grčkoj, razvijali su se odvojeno jedni od drugih kako u vreme Otomanskog carstva, tako i u doba komunizma. Nikada nisam, tokom 15 godina bavljenja Albancima, čula od bilo koga, osim od šačice ekstremista, da želi ujedinjenje svih Albanaca. Oni su sami svesni koliko su duboke njihove međusobne razlike.
Kažete da nema panalbanske svesti. Svojevremeno je tzv. vlada u izgnanstvu Bujara Bukošija raspisala porez, koji je plaćala dijaspora, a koji se kretao od tri do 10 odsto prihoda svakog albanskog gastarbajtera u zavisnosti od toga da li su uslovi bili mirnodopski ili ne. Da li su samo kosovski Albanci plaćali taj porez?
- Većinu dijaspore činili su kosovski Albanci. Vremenom je dobar deo njih prestao da plaća taj porez, jer nije bio usmeravan tamo gde su oni želeli. Ako odete u SAD ili u Švajcarsku, naići ćete mahom na Albance sa Kosova, jer je iseljenje iz same Albanije praktično prestalo dolaskom komunista na vlast.
Kažete da samo ekstremisti žele nacionalno ujedinjenje. Albanci su u ovom trenutku većina u pograničnim područjima susednih država u kojima su uspeli da ostvare manji ili veći stepen autonomije ili, kao na Kosovu, obezbede skoro potpuno odsustvo vlasti susedne države. Kakva je razlika između Velike Albanije kao države i područja na kojemAlbanci danas čine većinu i sprovode lokalnu samoupravu?
- To je pitanje koje brine mnoge nealbance na Balkanu. Kada bi znali istorijske razvoje različitih delova albanskog nacionalnog korpusa, znali bi i zašto oni ne teže političkom ujedinjenju. Panalbanstvo se u ovom trenutku svodi na težnju ka stvaranju albanskog ekonomskog prostora gde bi trgovina i kulturna razmena među Albancima tekli bez ikakvih organičenja. Sve to je moguće ostvariti bez ikakvih promena granica.
Ako jedan narod živi u jedinstvenom privrednom i kulturnom prostoru, ne živi li de fakto u istoj državi?
- Ne, jer oni sami sebe ne doživljavaju kao homogenu celinu. Pravoslavno stanovništvo sa juga Albanije teško se identifikuje sa rimokatolicima sa severa ili iz Crne Gore ili sa muslimanima iz Peškopeje.
Da li možemo reći da albanski nacionalni korpus preživljava fazu preporoda kao Evropa u doba romantizma tokom 19. veka, perioda koji je doveo do stvaranja velikog broja nacionalnih država?
- Da, mislim da oni sami sebe otkrivaju. Albanci sa juga proučavaju poeziju sa Kosova, Albanci na Kosovu uče o Čamarijama iz severne Grčke. Polako prerastaju u naciju, iako su još od turskih vremena imali razvoj koji je tekao po pet različitih koloseka. Alarmantna je to istorija. U pravu ste, oni zaista proživljavaju neku vrstu romantičarskog perioda prosvetiteljstva.
Međutim, istoriografije svih nacija tokom romantičarskih perioda izuzetno su pristrasne u sopstvenu korist, te ih moderna istoriografija rigorozno revidira ili čak odbacuje. Kada očekujete okončanje tog perioda u albanskom nacionalnom korpusu?
- Albanski romantizam prizemljiće političko-ekonomska realnost daljeg razvoja južnog Balkana i ulaska država sa tog područja u Evropsku uniju. Trenutno je svaki deo albanskog korpusa politički opsednut sobom. Albanci sa Kosova pričaju samo o svom političkom statusu, dok Čamarije sa samog juga Albanije govore samo o povratku u Grčku, koju smatraju svojom pravom postojbinom. Svako ima svoj poseban cilj. Istovremeno, Evropska unija ne čini dovoljno da bi razvejala strahovanja drugih nacija na jugu Balkana da Albanci predstavljaju teritorijalnu pretnju za svaku od njih.
Dakle, susedi dele strah od teritorijalnih pretenzija. Zašto, ukoliko su one neosnovane?
- Svi susedi se, pre svega, plaše albanskog nataliteta. Stopa nataliteta je dramatično opala u Albaniji, jer veliki broj mladih radi u inostranstvu. Od tri miliona stanovnika, 400 hiljada živi u Grčkoj, četvrt miliona u Italiji, 30-40 hiljada ih je ovde u Londonu, a velika zajednica živi u Turskoj. Natalitet opada srazmerno poboljšavanju obrazovanja, posebno žena. Natalitet opada i na Kosovu sa ubrzanom urbanizacijom. Dalje, Albanci su u poslednjih 15 godina dva puta digli oružanu pobunu podgrevajući tako sliku o sebi kao o nasilnim, anarhiji sklonim ljudima, koji izmiču svakoj kontroli.
Kada govorimo o poštovanju zakona, koliki je uticaj zakona Leke Dukađinija, starog nekoliko vekova, među modernim Albancima?
- Taj zakon se i dalje poštuje na malom području severne Albanije, ali se u drugim delovima Albanije i na Kosovu često koristi kao izgovor za ubistvo. Najčešće se na Leku Dukađinija poziva onaj ko je ubio rođaka iz koristoljublja.
Ono što ih je ipak ujedinilo tokom pregovora u Rambujeu, zatim rata, a i posle njega, jeste ideja nezavisnog Kosova. Kako vidite njegov budući status i da li mislite da će se albanski političari na Kosovu posle njegovog utvrđivanja okrenuti ka jugu Srbije?
- Albanski političari na Kosovu su sazreli od 1999. godine. Rugova je mrtav, Bukoši više nije bitan, sazrela je nova generacija političara. Nezavisnost mora da bude uslovljena. Prava manjina se moraju poštovati. Bez tog preduslova, ne može biti bezuslovne nezavisnosti. Međunarodna zajednica bila bi nerazumna ukoliko ne bi postavila uslov da se na Balkanu posle toga više ne mogu stvarati novi odvojeni albanski entiteti. Albanci u Preševskoj dolini moraju da prihvate da su građani Srbije.
Takav bezbednosni mehanizam predstavnici međunarodne zajednice nisu još pomenuli.
- Nisu, ali bi on trebalo da postoji.
Pominjali ste ulogu dijaspore u kreiranju albanske politike, pa čak i kulturnih naklonosti širom Balkana. Kakve su ambicije dijaspore kada je reč o jugu Srbije ili Crnoj Gori?
- Albanci više nemaju poleta za borbu posle tolikih sukoba u poslednje dve decenije. Moramo se zapitati i koliki procenat albanske dijaspore dolazi iz Preševske doline. Dijaspora se tradicionalno mobiliše kada je reč o interesu njihovih rođaka kod kuće. Devedeset odsto albanske dijaspore čine kosovski Albanci. Posle rešavanja statusa Kosova, teško je zamisliti da bi mali deo dijaspore, koji nije poreklom odatle, mogao da izvrši veći politički uticaj na Zapadu.
