Sport, geni, doping

Kad se pogledaju pojedinačni rezultati skoro završene sezone atletskih takmičenja i mnogih sportskih utakmica, čovek se mora zapitati da li je prirodno i normalno da godinama gledamo jedne te iste osobe kako dominiraju i pobeđuju na atletskim takmičenjima, a pogotovu u onima u kojima je potrebno eksplozivno oslobađanje snage i izdržljivost. Odgovor nije lako dati, iako je jasno da glavnu ulogu u tome igraju genetika, ili od boga dar, novac i upotreba hemijskih pojačivača fizičke snage, tj. dopinga.

Moto Svetske antidoping agencije (WADA): “zaštititi fundamentalna prava atletičara na učestvovanje u sportskim takmičenjima na kojima nema dopinga, čime se podstiče zdravlje, fer borba i jednakost atletičara širom sveta”, potiče iz doba amaterizma koje je zauvek nestalo. O hipokriziji koja iz njega izbija ne treba mnogo govoriti. Jasno je da se u sportskim takmičenjima ogleda neravnopravnost, jer se svim sportistima ne daju jednake mogućnosti za život i za treninge.

Kad se malo bolje pogledaju stvari, postaje jasno da sport u svojoj biti nije fer, pre svega, zbog nejednake fizičke konstitucije i genetičkog ustrojstva takmičara. Istočnoafrički dugoprugaši koji godinama dominiraju atletskim stazama, poseduju najmanje jednu genetičku prednost: njihove noge su tanje od nogu Evropljana i u proseku su lakše za 400 grama, što prevedeno na jednostavniji jezik znači da se tokom trčanja postiže energetska ušteda od najmanje 8 odsto u odnosu na sve ostale, što je u profesionalnom sportu nenadoknadiva prednost. S druge strane, 20 odsto Evropljana žrtve su jedne od genetičkih manjkavosti koja se odnosi na nedovoljnu ili nultu produkciju proteina zvanog alfa-aktin-3, tako da u sprinterskim disciplinama, koje zahtevaju eksplozivnu mišićnu snagu, imaju malo izgleda protiv Afroamerikanaca.

Uzmimo Kineza Sun Ming Minga (trenutno igra košarku za Doy siti liyend) koji je visok 232 cm (u patikama), težak 150 kilograma, šake su mu kao lopate, nosi cipele broj 54, i Rusa Pavela Podkolzinog (226 cm /137 kg/ cipele 52), koji je u Dalas Meveriksima. I jedan i drugi su imali toliki višak hormona rasta (HR) da bi po svim antidoping pravilima morali biti eliminisani iz takmičarskog sporta. Ali, to se nije dogodilo, jer je višak hormona protumačen delovanjem više sile – tumora hipofize! I zaista, oba pomenuta košarkaša operisana su 2005. godine zbog tumora i posle dve nedelje vratili su se izvoru svoje zarade.

Nasleđe, geni i njihova mutacija, naravno, ni od koga neće napraviti šampiona, ali daju prednost koja je nenadoknadiva, bez obzira na kvalitet treninga i mladost konkurenata.

Na kraju krajeva, zar nije već načinjena podela na takmičare i takmičarke, tj. osobe sa i bez Y hromozoma (muškarce i žene) čime je pokazano da postoji prirodom uslovljena fizička neravnopravnost i da se pred njom ne mogu zatvarati oči. To je ta genetika. Kad je ne vidite onda možete očekivati da će možda neki Šumadinac ili Šumadinka biti svetski prvak u trci na 100 metara, ili na nekoj od srednjih pruga.

Da li mogu svi atletičari platiti odlazak na visinske pripreme u Meksiko ili u Keniju i da li svi mogu sebi priuštiti spavanje u komorama sa smanjenom količinom kiseonika? Naravno da ne mogu. Šta im preostaje? Da napuste atletiku ili da se okrenu dopingu? Onaj olimpijski i arhaični diktum: “važno je učestvovati”, a ko pobeđuje – nema veze, deluje komično u svetu profesionalnog sporta.

Danas je svima očigledno da planetarni šampioni u skoro svim sportovima koriste doping. Uostalom, od svih dosadašnjih pobednika Tur de Fransa, samo trojica nikad nisu bila pozitivna na drogu. S druge strane, dozvoljeno je da sportista izađe na stazu i da njoj, ako treba i umre; važno je da nije bio dopingovan, a da li su njegovi treninzi bili stručno vođeni ili ne, WADA nije zainteresovana.

Međutim, poveliki je broj etičara i ozbiljnih lekara koji misle da se današnja atletska takmičenja ne odvijaju pod ravnopravnim uslovima i da treba dopustiti atletičarima da hemijski nadoknade svoje nedostatke, kao što srčani bolesnici uz dobro doziranu terapiju nadoknađuju slabost srca i rade kao svi zdravi ljudi. Analogija je nategnuta, ali atletičari koji žive od broja svojih pobeda znaju da bi se genetički bolja iskorišćenost kiseonika u plućima, koja je svojstvena Etiopljanima (mutirani gen EPRO proizvodi 50 odsto više eritrocita), lako nadoknadila kad bi se dozvolila upotreba konzervisanih eritrocita ili eritropoetina (EOP) koji je odgovoran za proizvodnju eritrocita. Još bolje bi bilo kad bi svi mogli redovno trenirati u Keniji ili spavati u komorama sa smanjenom koncentracijom kiseonika. Samo poslednja dva postupka dozvoljena su pravilima, iako je efekat isti kao da su korišćena prva dva pomenuta metoda. Konsekvence zabrane korišćenja EPO i eritrocita su očigledne.

Javnu sugestiju o slobodnom dopingu dali su nedavno Yulijan Sevulesku, etičar sa Oksforda u Engleskoj i Benet Fodi sa Univerziteta u Melburnu, (N. Scientist, 19/9/ 06, str. 18-19), pri čemu se obojica zalažu da svaki siguran lek treba dozvoliti, bez obzira kako utiče na rezultate. Proizlazi da je kontrolisana upotreba dopinga moguća uz proveravanje zdravlja, a ne bolesti atletičara, tako što bi se pred svako takmičenje, bez izuzetaka, svima određivao limit koncentracije primenjenog leka (dopinga), kao i koncentracija eritrocita i svih drugih indikatora za primenu pojačivača fizičkog učinka. Oni ističu da bi u sportu bilo bolje bez droga, ali i to da svako zna da je doping tu i da više nikad iz sporta neće otići. Pre ili kasnije, ova ideja će biti prihvaćena, misle oni. Da li je bolje da se to dogodi što pre? Odgovor je negativan, ali pomirimo se sa biološkom i finansijskom neravnopravnošću takmičara.