Politika ispred ekonomije

Od oktobarskih promena 2000. godine, NIN je više puta pravio sliku najvećih problema i uspeha vlade Srbije koja je tog trenutka bila na sceni, uz ocenu njene preovlađujuće ekonomske, političke i spoljnopolitičke pozicije. Od januara 2001. godine Srbija je imala tri vlade ponikle iz bivšeg DOS-a: vlada Zorana Đinđića trajala je nešto duže od dve godine (25. januar 2001 – 12. mart 2003), do njegove tragične smrti i oslanjala se na parlamentarnu podršku 17 stranaka dok iz nje nije izašla Demokratska stranka Srbije; vlada Zorana Živkovića trajala je oko 11 meseci (18. mart 2003 – 4. mart 2004) i oslanjala se na parlamentarnu podršku 16 stranaka dok iz nje nije izašla Socijaldemokratska partija, i vlada Vojislava Koštunice (4. mart 2004 – ...) trajala je nešto kraće od tri godine dok iz nje nije izašla stranka G17 plus ili dok ta stranka iz te vlade nije istisla novi Ustav Srbije.

Vlada Zorana Đinđića imala je 25 članova (od čega osam potpredsednika), a za svoga dvogodišnjeg trajanja ostala je zbog takozvane špijunske afere bez potpredsednika Momčila Perišića, zbog takozvane seksualne afere bez svog potpredsednika Vuka Obradovića, a navodno zbog nerazumljivog tarifnog sistema smenjen je ministar energetike Goran Novaković. U vladu su ušli Kori Udovički na mesto ministra energetike i Tomica Milosavljević na mesto ministra zdravlja. Pre toga su vladu, u sklopu opšte akcije napuštanja vlasti na republičkom nivou, napustili DSS ministri: Obren Joksimović i Aleksandar Pravdić.

Vlada Zorana Živkovića tokom svog kratkog mandata ostala je bez tri ministra: zbog stava vlade prema njegovoj stranci G17 plus vladu je napustio Tomica Milosavljević, zbog saobraćajne nesreće u kojoj je poginula jedna devojka ostavku je podneo ministar poljoprivrede Dragan Veselinov, a zbog sumnje u postojanje sukoba interesa sam Živković je od Narodne skupštine zatražio razrešenje ministarke saobraćaja i veza Marije Rašete – Vukosavljević. U martu 2003. godine za potpredsednika vlade izabran je Čedomir Jovanović.

Vlada Vojislava Koštunice imala je 19 članova. Tokom gotovo trogodišnjeg trajanja ostala je zbog afere sa Čarlsom Darvinom bez ministarke prosvete Qiljana Čolić, zbog nesaradnje sa Haškim tribunalom bez potpredsednika Miroljuba Labusa i, najzad, zbog neodmrzavanja pregovora sa Evropskom unijom bez potpredsednice vlade Ivane Dulić – Marković, ministara za finansije, zdravlje i poljoprivredu: Mlađana Dinkića, Tomice Milosavljevića i Gorana Živkova.

Metaforično rečeno, vlada Zorana Đinđića bila je u Srbiji adresa za sve pa i za privredu kojoj tu nije bilo mesto, Zoran Živković se nije mešao u ono što mu nije posao, pa nije dao ni da se u njegov posao iko meša, vlada Vojislava Koštunice počela je tako što se (autistično) nije mešala ni u šta, naročito u sopstvenu sliku u medijima, a završila tako što se mešala u sve. Zorana Đinđića nije naročito voleo narod, ali su ga (dobrovoljno) voleli glavni mediji, Zorana Živkovića nisu voleli ni narod ni mediji, a Vojislav Koštunica je premijersku karijeru počeo voljen od naroda, omrznut od medija, a završio je sa narodom koji ga trpi i glavnim medijima koje je, kako tvrde njegovi kritičari,stavio pod kontrolu.

Što se ekonomije tiče, tri vlade su održale kontinuitet preovlađujućeg napretka, s tim što su brzina i oštrina ekonomskih promena, pod pritiskom nespremnosti naroda da za bolje sutra danas suviše trpi, usporene već krajem 2002. godine kad je tada vladom dominirajuća Demokratska stranka izabrala novu socijaldemokratsku opciju. A manjinska vlada Vojislava Koštunice izabrala je tehničku koaliciju sa socijalistima sa svim političkim posledicama koje to podrazumeva.

Sumnje u raširenu korupciju, koje su potresale temelje Đinđićeve vlade, afere bez zadovoljavajućeg sudskog epiloga koje su se slomile na Živkovićevoj vladi, eskalirale su spektakularnim hapšenjima podmićenih sudija, takozvane stečajne, pa drumske, pa carinske mafije... kojima je poslednju godinu svog mandata okončala vlada Vojislava Koštunice.

Politički, a naročito spoljnopolitički problemi sve tri vlade, uključujući tu i imidž Srbije u svetu, bili su veći od ekonomskih.

1. NEZAPOSLENOST: U ekonomskom smislu gledano, najveće žrtve tranzicije bili su i ostali građani Srbije bez posla. Mada su gotovo sve stranke tokom predizborne kampanje 2003. godine imale neviđene planove za rešavanje tog problema, stanje ne samo što se nije poboljšalo, nego se dalje pogoršavalo. Metodologija praćenja zaposlenosti i nezaposlenosti menjana je u toku ovog posmatranog perioda, pa podatke koji slede ne treba tretirati do poslednje cifre, ali trend je ispravan sto posto: zaposlenost pada, a nezaposlenost raste. I smanjenje broja nezaposlenih nije realno očekivati do kraja 2008. godine”, kaže Radovan Ristanović, direktor Nacionalne službe za zapošljavanje.

“Broj zaposlenih u Srbiji i dalje prevazilazi nivo ostvarene produktivnosti i ukoliko bismo sadašnju situaciju upoređivali sa periodom krajem osamdesetih godina, zaključili bismo da pad produktivnosti nije u istoj meri praćen smanjenjem zaposlenosti. Nizak nivo produktivnosti i nemogućnost da se u preduzećima granični prihod po jedinici rada poveća bez smanjenja zaposlenih, osnovni je razlog za održavanje visokog nivoa nezaposlenosti. Ovome treba dodati zaostajanje 2-3 tehnološka ciklusa kad je reč o opremi kojom se radi. Do kraja 2008. godine nije realno očekivati smanjenje broja nezaposlenih. U narednih godinu ili dve u Srbiji treba da se privatizuje još oko 6 000 preduzeća sa oko

600 000 radnika. Nakon tog perioda i pod pretpostavkom da učešće stranih investicija u BDP bude oko 20 odsto, moguće je u prvim godinama postprivatizacionog perioda očekivati povećanje zarada zaposlenih uz zaustavljanje rasta nezaposlenosti od 2009, odnosno postepeno smanjenje nakon tog perioda.”

2. DINAR NIKAD JAČI: Ne biste verovali šta smo zaključili posle ovolikih svađa ekonomista, preduzetnika i političara, koje su utihnule samo za vakta vlade Zorana Živkovića i guvernerke Kori Udovički i tadašnjeg temeljnog prilagođavanja kursa dinara, a oko toga šta je i da li se izmeriti ono što bi bio realan kurs. “Nema metode koja ovo pitanje rešava. Sve što postoji realno je, pa i ovaj kurs, ali je on rezultat ekonomske politike za koju mnogi tvrde da je na pogrešnom kursu”, kaže profesor Qubomir Madžar. Wegov mlađi kolega Goran Nikolić skloniji je da ipak upotrebi neku od, mada nesavršenih, ipak legitimnih metoda kako bi se utvrdilo da li je trenutni kurs dinara precenjen ili potcenjen. Sve to uz napomenu da je od 16 posmatranih razvijenih zemalja 14 imalo precenjene devizne kurseve, a od 13 srednje razvijenih zemalja samo pet.

“Postoje neka egzaktna istraživanja koja se baziraju na poređenju prosečnih relativnih cena u Srbiji i kod zemalja sličnog nivoa privrednog razvoja (Bugarska, Makedonija, Rumunija, BiH...). Ako se poredimo sa pomenutim zemljama regiona, možemo konstatovati da su cene u Srbiji više od 10 do 25 odsto, što upućuje na zaključak da je za toliko precenjen kurs dinara. Brojna istraživanja pokazuju da postoji visok stepen korelacije realne vrednosti BDP-a po stanovniku po kupovnoj moći i nivoa cena (zemlje sa višim BDP imaju viši nivo cena). To pokazuje i studija NBS iz januara 2006. godine, koja pronalazi visoku korelaciju između realnog BDP po stanovniku i cena „big meka”. Po tom istraživanju, nivo cena u Srbiji 2005. godine bio je za oko 15 odsto viši od onoga koji bi odgovarao stepenu privredne razvijenosti zemlje. Imajući u vidu realno jačanje dinara u 2006. godini, to ukazuje da bi precenjenost dinara iznosila preko 25 odsto.”

3. BUDŽET: Predizborno je vreme i svađe oko toga koliko trošimo i štedimo li stvarno koliko se javno hvalimo u punom su jeku. Tek iz faze čistog budžetskog deficita (to je kad država živi na kredit budućih generacija) – i Đinđićeva i Živkovićeva vlada – preko faze oštrih rasprava treba li nam na ovom razvoju suficit (odnosno štednja države) uopšte, stigli smo u fazu rasprava da li država stvarno štedi ili samo stvarno vara. A ako stvarno štedi, štedi li dovoljno i da li je prethodno previše uzela, a ako jeste kako bi to trebalo da vrati, a da se monetarni sistem ne slomi o glavu guverneru centralne banke.

4. INFLACIJA: Srbija i dalje ima jednu od najvećih inflacija u Evropi iako su nam guverner NBS sa saradnicima i sad već bivši ministar finansija sa saradnicima pokazali šta sve znaju i mogu samo kad hoće. Sad se čeka januar, da vidimo ko je u pravu: ministar finansija koji tvrdi da je povećanje plata budžetskim korisnicima savršeno upakovao ili njegovi politički i ekonomski protivnici koji guvernera upozoravaju da se dobro drži.

5. RAST: Srbija stvarno ima jednu od najviših stopa rasta bruto društvenog proizvoda u Evropi. Ali jeosnova sa koje je krenula u taj rast bila niska. Republički zavod za statistiku objavio je korigovane najnovije podatke i prema njima BDP Srbije 2002. godine je iznosio 16,8 milijardi evra, da bi 2003. godine bio povećan za oko 7,1 odsto i iznosio oko 18 milijardi evra, pa 2004. godine imamo povećanje od celih 9,5 odsto ili ukupno oko 19,7 milijardi evra, pa 2005. godine povećanje od oko 7 odsto ili ukupno 21,1 milijardu evra. A ima mišljenja da ovoliki rast može biti izvinjenje za onoliku inflaciju.

6. SPOLJNOTRGOVINSKI DEFICIT: Mada je izvoz Srbije tokom dve poslednje godine imao gotovo impozantan rast, spoljnotrgovinski deficit će ove godine dostići, verovatno, i rekordnu sumu. Do kraja oktobra iznosio je 5,337 milijardi dolara. Visok spoljnotrgovinski deficit imaju i SAD i on je opasan za ceo svet, ali Srbija nije Amerika i nema pravo da bude opasna.

ZORAN ŽIVKOVIĆ, BIVŠI PREMIJER VLADE SRBIJE Uradio bih opet isto Mada je tačno da nisam imao priliku da biram svoje saradnike, ne osećam se žrtvom vlade koja je prethodila mojoj Zoran Živković poziva sve koje to zanima da na sajtu njnjnj.milenium.org vide zbog kakvih je afera pala njegova vlada a zbog kakvih afera druge vlade nisu. Da li ste se u međuvremenu pokajali što opstanak svoje vlade niste branili svim sredstvima. Dakle, onima koje je koristio vaš prethodnik i onima koje je koristio vaš sledbenik? - Mislim da moj prethodnik nije koristio sva sredstva, jer u njegovo vreme je ta vlada bila relativno stabilna, sa malom većinom, ali većinom koja nije dolazila u pitanje. Kad je postalo jasno da DOS više nije u stanju da sam obezbeđuje parlamentarnu većinu, odlaskom pre svega glasova SDP-a, nije bilo za mene nikakve dileme da li treba praviti nekakvu javnu ili tajnu koaliciju ili kohabitaciju sa socijalistima ili ići na ono što je potpuno prirodna stvar: dati građanima priliku da odluče da li su za nastavak reformi i kojim tempom. To se i desilo: u decembru 2003. godine, građani su izabrali jednu politiku usporavanja, a u nekim delovima i kočenja reformi. Nisam se pokajao, niti bih sada doneo drugačiju odluku. Iskustvo ove vlade, koja je nedavno postala bivša, pokazuje da ne možete da sprovodite reforme uz socijaliste. Ali, i Đinđićevu vladu su podržavali socijalisti Branislava Ivkovića? - To nije tačno. To je jedna od priča koje kruže godinama i svi je prihvataju kao istinu, a niko se nije potrudio da da nijedan dokaz za to. Socijalisti nikad nisu glasali ni za jedan predlog ni Đinđićeve ni moje vlade. A glasali su za sve predloge Koštuničine vlade. I za to su, više je nego jasno, dobili neku kompenzaciju: ili mesta u upravnim odborima ili keš ili razvodnjavanje zakonskih rešenja. Ako zanemarimo činjenicu da je uzrok pada vaše vlade bilo i to što su se građani odlučili za usporeniju varijantu reformi, sagledavate li neke druge, ogoljenije, parcijalne interese koji su vašu vladu srušili? - Vlada čiji sam ja bio predsednik je oborena iznutra, odnosno saradnjom takozvanih demokratskih stranaka koje su bile u sastavu vlade i takozvanih demokratskih stranaka van vlade. Postojala je jasna želja prvih da dobiju malo veće parče vlasti i ovih drugih da osvoje vlast. Iz raznih razloga: uverenje o socijalnoj neopravdanosti brzine reformi, neopravdanost vladine politike sa nacionalne osnove, pa sve do razloga koji se, čini mi se, mnogo lakše prepoznaju a to je težnja za golom vlasti radi gole moći. Na koga konkretno mislite u vladi? - Mnogima je bilo malo vlasti i neopravdano su tražili više. To su strančice koje su istorijskim dogovorom o zajedničkoj listi 2000. godine, dobile 2-3-5 poslanika koje nikad ne bi osvojile same, što se posle i pokazalo. Wima je cenu, izlaskom iz vlade, podigao DSS pa su mnoge postale alave. Tražili su da imaju nekoliko ministara, nekoliko ambasadora, nekoliko pomoćnika ministara, nekoliko direktora javnih preduzeća. I ne zato da bi sprovodili program, nego da bi namirili neke svoje članove. Klasičan primer je SDP: tražili su da se protiv nekih ljudi prekinu istrage policijske i sudske… recimo, tadašnjeg direktora Sajma; pa su tražili da budu bolje zastupljeni u podeli ambasadorskih mesta, pa su onda tražili pare... Neki smatraju da se vi niste dovoljno brzo otresli ljudi uključenih u neke afere. Osećate li se u tom smislu žrtvom prethodne vlade? - Apsolutno ne. Tačno je da ja nisam bio u prilici da izaberem direktno svoje saradnike. Ali radilo se o tri stvari: Janjušević /Kolesar, ministarka saobraćaja Marija Rašeta Vukosavljević i saobraćajna nesreća u kojoj je učestvovao ministar poljoprivrede Dragan Veselinov – kažnjen je samo vozač Veselinova, a prošle su tri-četiri godine od otvaranja nekih od tih afera. LJudi nisu osuđeni do dana današnjeg, a verovatno neće ni biti. A sad pogledajte, koje sve afere postoje od tog 4. marta 2004. godine do danas. Ko ima vremena, neka ode na sajt njnjnj.milenijum.org, tamo piše. Sigurno je da moja vlada nije pala ni zbog jedne od tih afera, nego zbog interesa krupnog kapitala, nezadovoljnih malih političara i raznih drugih koji su se tu šetali okolo. Dejan Milenković Bagzi upravo je završio svedočenje u procesu osumnjičenima za ubistvo Zorana Đinđića. U tom je svedočenju pomenuto više političara, pa se tvrdi da je svedok “prepariran” da je, dakle, svedočenje namešteno. Vas nije pomenuo nijedan od svedoka. Ako je sve namešteno, kako to da vama nisu namestili? - Verovatno me smatraju beznačajnim, a sa druge strane, da malo budem neskroman, ljudi koji me znaju, prijatelji i neprijatelji, apsolutno u to ne bi poverovali. Navodno ste se samo hvalili da ste odbili sugestije nekih stranih ambasadora u pogledu kadrovskih rešenja. Da li ste se, po vašoj oceni, kao premijer bili suviše osamostalili od predstavnika međunarodne zajednice u Beogradu ili je prethodna vlada bila previše nesamostalna od njih? - Nijedno ni drugo nije tačno. I tu se stvaraju legende o uticaju ovog ili onog ambasadora. Ja sam u vladi bio 11 meseci, ali sam i pre toga bio dovoljno visoko u političkom životu Srbije, pa sa stranim političarima komuniciram negde od 1997. godine. Nije bilo nijednog ultimatuma za vođenje politike u Srbiji, osim onih javnih. Bio je samo taj jedan incident sa britanskim ambasadorom Krafordom, posle ubistva Zorana Đinđića, koji je sugerisao da Nebojša Čović treba da bude novi predsednik vlade, a pitanje je da li je i to vredno pomena. To je bila naprosto jedna glupost od strane ambasadora. Da to nije bio stav njegove vlade, jer nakon toga njegova vlada nije sa mnom komunicirala preko njega nego preko njegove zamenice. Da li je za vreme vaše vlade na neki način bila zamrznuta saradnja sa Hagom? - Ne. Osim u poslednjih mesec, mesec i po dana. Krajem oktobra došla je Karla del Ponte sa nekoliko novih optužnica među kojim su bila četvorica generala. Sem što je dopis koji je htela da mi uruči bio nepismen – tamo je pisalo Federativna Republika Srbija i Crna Gora, a ja sam joj rekao: gospođo, to ne postoji, ja imenom i prezimenom nisam bio neko kome je to trebalo da se uruči, do toga da od te četvorice generala ja sam mogao da uhapsim samo jednog. Dvojica nisu bila u nadležnosti Vlade Srbije, jedan je bio u bekstvu u Rusiji, a jedino je Sreten Lukić bio neko koga je srpska policija mogla da uhapsi. Ali ja sam gospođi Del Ponte odmah rekao da to nemam nameru da uradim, ne iz straha od reakcije policije ili javnosti, nego zato što sam januara 2001. godine bio svedok da su nekoliko obaveštajnih službi i vlada, uključiv i Haški tribunal, pitani za četiri osobe, koje je tadašnja Đinđićeva vlada kanila da postavi na neka mesta, bili pitani da li imaju nešto protiv njih, što bi moglo da ih dovede pred Haški sud. Prvi među njima je bio Sreten Lukić. Iz Vašingtona, Pariza, Londona, Brisela, Berlina i od Karle del Ponte personalno je došao odgovor – nemamo ništa protiv njih. Ja sam je pitao: šta se otad promenilo? Ona je rekla: Lukić je bio komandant policijskih snaga na Kosovu. Rekao sam: ali, gospođo, vi ste to znali, svi su to znali još od 1999. godine. Ja poštujem dogovore, rekao sam, i neću da ih kršim zato što to vama treba pred glasanje o novom budžetu Tribunala. To sam joj jasno rekao, ne kajem se i to bih uradio opet. Mada mislim da saradnja sa Hagom mora da postoji iz moralnih, međunarodnih i zakonskih razloga. Smatra se da je na neki način vaša vlada imala i zastoj u realizaciji sporazuma sa MMF-om? - To apsolutno nije tačno. Da je MMF partner, svedoči i to što sam se ja usprotivio već dogovorenom (Labus i Dinkić sa MMF-om) povećanju struje od 15 odsto i da je MMF posle mesec dana razgovora prihvatio da povećanje bude 9,3 odsto. Ta saradnja je apsolutno išla svojim tokom. I dvosmerno. Tačno je da je zastala saradnja sa Briselom o sporazumu o stabilizaciji i asocijaciji, ali greškom Brisela. Zbog nesretnog usaglašavanja carina na 56 poljoprivrednih proizvoda, od koga su oni kasnije i odustali, promenivši posle nekoliko meseci mišljenje i prihvativši naš stav. To je prikazano kao veliki uspeh nove vlade, što nije tačno, ali nemam ništa protiv.