O patriotama, političarima i analitičarima

Paraliza političkog i ekonomskog sistema u Srbiji mnogo duguje pojmovnoj i terminološkoj zbrci kao i posledičnom odsustvu kritičkog aparata pomoću kojeg bismo sagledali realnost. Biću otvoren: sva ta konfuzija proizlazi iz endemskog patriotizma, doktrine koja sa kraćim ili dužim, ali nikada presudnim iskoracima, pustoši Srbiju od njenog nastanka do dana današnjeg. Kažem – pustoši. Ni manje ni više. Odbacićemo kao preteranu sentencu onog cinika po kojoj je “patriotizam poslednje utočište nitkova” (iako to često jeste), pa ćemo pokušati da definišemo šta je on u stvari. Pogotovo – šta je patriotizam ovde u Srbiji.

Prirodna je i razumljiva ljudska privrženost zavičaju, svom jeziku, religiji i svom narodu. U našem slučaju, to je Srbija, realan geografski pojam, naseljen Srbima i drugim narodima. Ali ljudska stvarnost nikada nije jednostavna. Da bi život, poslovi i komunikacije na toj teritoriji mogli da se odvijaju na kultivisan način, oni moraju biti organizovani unutar države. Država je, međutim, nešto apstraktno: pristanak velike većine da se povinuje pravilima uljuđenog poretka. Ali da bi država mogla da funkcioniše, neophodan je ponovni povratak u empirijsko, to jest – među ljude koji “oživljavaju” institucije (kralja ili predsednika, svejedno) i koji popunjavaju državni aparat. U tom preplitanju apstraktnog i empirijskog krije se mnoštvo, bar u Srbiji, teško rešivih problema. Ja, recimo, volim svoju veru, svoj jezik i svoj narod; srpsku državu kao neophodni instrument civilizovane organizacije života rado prihvatam; istina, ne volim je da ne bih pomešao emocije i apstrakciju. Ali aparate svih ovdašnjih država koje pamtim (sa uslovnim izuzećem prve dve godine posle petooktobarskog prevrata) ne samo da ne volim: muka mi je od njih i mrzim ih.

Iz prostog razloga što, rekosmo to već, decenijama pustoše i jezik i religiju i narod. Neprestano vrdajući i krijući se po lavirintima između apstrakcija i empirija koje smo napred opisali. Najpre ga – sve pozivajući na jedinstvo – cepaju na dva dela. Na patriote i one druge koji, ako i nisu baš izdajnici, nisu tako “dobri” Srbi poput onih, samoizabranih na osnovu krajnje nejasnih kriterijuma. U vremenima kada je vera igrala značajniju ulogu nego danas, “patrioti” su, poistovetivši pravoslavno hrišćanstvo sa nacionalnom pripadnošću, učinili dvostruku, na žalost nepopravljivu štetu. Odbacujući Srbe islamske i katoličke veroispovesti kao “Turke” i “Šokce” izbrisali su iz nacionalnog korpusa danas verovatno nekih četiri miliona ljudi. Nisu ih samo izbacili nego su od njih napravili zaklete neprijatelje.

Albanci to nikada nisu učinili. Ima ih muslimana, katolika i pravoslavnih. Objedinjenost zajedničkom nacionalnošću daje im čvrstinu i istrajnost pomoću kojih uspešno ostvaruju svoje ciljeve.

Druga, u duhovnom smislu neuporedivo veća šteta, jeste politizacija Crkve, njeno prisilno guranje na slepi kolosek etnofiletizma, na kome se ona, umesto da bude vaseljenska i apostolska, pretvara u regionalnu (para)političku organizaciju vernika. Što koliko-toliko drži vodu sve do momenta kada dolazi do jedne još gore pojave. Preterana bliskost Crkve i politike ima za rezultat veoma lošu stvar: sakralizaciju politike. Bliski Crkvi, bezrazložno misleći da su time bliski i Bogu, lokalni političari “patrioti” počinju da umišljaju kako su oni Božiji izabranici, tumači nekakve višnje volje. Nikako drugačije nisam u stanju da objasnim mesijanske nastupe najvulgarnijih zamislivih politikantskih utilitarista, njihove govore krcate usklicima “svetinja” i “sveto”, njihovu loše glumljenu nacionalnu patnju i ozbiljnost.

Nije tu kraj lošim stvarima i pojavama. Iz takvog ekskluzivnog položaja “patriota” sasvim logično proizlazi njihova dvostruka identifikacija sa zemljom i sa državom Srbijom. Lični psihološki problem, reklo bi se. Ali da li je baš tako? Na žalost – nije. Skoknimo na trenutak do Francuske da pročitamo jednu rečenicu Pola Virilioa: “Država – to je kontrola nad teritorijama.” Sasvim tačno. Ali u ovdašnjem ambijentu u kome izvan državnog aparata – tako on smatra – ne postoji ništa, umesto kontrole nad teritorijama imamo kontrolu nad informacijama, a umesto strategije odbrane teritorije imamo taktiku nadzora i eliminacije (uključujući i fizičku) političkih protivnika, taktiku čiji je jedini cilj: ostati vlast, to jest država, to jest Srbija zauvek i po svaku cenu.

Neukusno bi bilo navoditi izjave, a gotovo da su svakodnevne, ovog ili onog aparatčika koji svaku kritiku na svoj rad definiše ni manje ni više nego kao “destabilizaciju Srbije”.

Zbog toga nam se teritorije krune.

Patriotizam je, podsetimo se, intimno osećanje i od njega se nikada ne može napraviti politika. Istina, moguće je napraviti, tačnije sklepati ideologiju koja je poput svih ideologija okamenjeni sistem dogmi i spisak lepih želja iza kojih se krije želja za inercijom ili čak, ako se upustimo u Frojdijanske spekulacije, prikrivena želja za smrću. U tom smislu, između lokalnih “patriota” i populista i gay pokreta u suštinskom smislu nema razlike: i jedni i drugi politizuju ono što sa politikom suštinski ne može biti u neposrednoj vezi: emocije i seksualnost. Možda tu postoji i neka dublja veza, ali to je posao za psihologe. Naravno, takve doktrine ni u kom slučaju ne mogu da iznedre strategiju u jednom vremenu u kome se strategijom najozbiljnije bave i osrednje kompanije. Iz jednostavnog razloga što ne postoji takva ideologija koja bi bila u stanju da stvori strategiju. Ideologije računaju sa statičnim vremenom, nikada se ne menjaju upravo da bi zaustavile vreme. Vreme, međutim, teče, stvari se menjaju i otuda se ideologije u svojoj prividnoj čvrstini uvek zatiču tamo gde jesu, a gde istorija više nije – u pasivnom položaju večitog gubitnika.

Tačnije, pravi gubitnici su zemlje i ljudi istorijskim usudom osuđene na život u ideološkim sistemima.

E sad, ako je već lokalni “patriotizam” ustoličen kao božanstvo i religiozni kult, onda je neizbežna pojava žreca koji posreduju iznad transcendentne suštine i svakodnevice. U našem slučaju, to je sve tragikomičnija kasta “političkih analitičara” od kojih bi – uz nekoliko časnih izuzetaka – velika većina, da je nekim slučajem govorila ili pisala ovo što danas govori i piše, pre samo dvadeset godina najverovatnije završila na kliničkom posmatranju. Optužbe da se tu radi o “udarnim pesnicama režima” svakako su neosnovane; reč je o samozvancima. Režim ima efikasnije mehanizme samoodbrane. Ali nije da mu analitičari svojom hiperaktivnošću ne idu naruku. Titule “dr” i “mr” još uvek imaju izvesno dejstvo među običnim svetom, ponajviše među najvećim žrtvama pseudopatriotizma. Zbog toga je neophodno redefinisati značenje reči patriotizam. Neprestano podsećati da on podrazumeva davanje otaybini – bilo da se radi od duhovnim bilo o materijalnim darovima – a nikako uzimanje od otaybine i njenu upotrebu za rešavanje stambenih problema i zapošljavanje rođaka, na primer.

Valja nam razmisliti da li ovi naši išta daju? Pa uporediti sa onim što uzimaju. Pa se zapitati:

Nije li onaj cinik sa početka teksta možda bio u pravu?