Preko OVK rušena vlast u Beogradu

Naša javnost je digla ruke od Haškog tribunala. Nedavno nas je zbog toga ukorila i predstavnica Tribunala u Beogradu. Ali, zaista se tamo mogu čuti vrlo zanimljive stvari. Ovih dana su nam kroz kratke vesti stigle naznake da zvaničnici koji su učestvovali u pripremanju bombardovanja SRJ i stvaranju stanja na Kosovu da bi NATO reagovao, svedoče na način da se znatiželjni sudija Bonomi stalno čudi. NIN objavljuje izvode iz stenograma svedočenja dvojice vrlo važnih učesnika: ambasadora Knuta Volebeka, predsedavajućeg OEBS-a u dramatičnim trenucima sudbonosnih odluka i pukovnika DŽona Kroslanda, britanskog vojnog atašea u ambasadi u Beogradu u to doba.

Svedok: Knut Volebek

Zaborav sirotog malog Norvežanina

Toma Fila: Stanovište je odbrane i svih nas iz Srbije da je srpska delegacija u Rambujeu, (...) potpisavši politički dokument, kako se to nazivalo, u načelu izrazila saglasnost da razmotri prirodu i razmere međunarodnog prisustva radi primene svakog dogovora koji bude postignut. Ono što srpska delegacija nije prihvatila bilo je vojno prisustvo NATO. Da li se slažete s tim?

Volebek: Ne sećam se tačno šta je dogovoreno, šta je rečeno, jer, kao što sam već rekao, ja nisam učestvovao u pregovorima; ali sam, u to vreme, razume se, imao pristupa političkom sporazumu, kao što ste rekli. I pretpostavljam da ste u pravu, jer se diskusija koju sam ja imao sa g. Miloševićem odnosila upravo na međunarodne vojne snage pod vođstvom NATO. Dakle, mislim da je tako. Ali, ja nemam mogućnost pristupa tim dokumentima i, kao što sam već rekao, sve se događalo pre osam godina.

Toma Fila: (...) U Parizu, kada su se ponovo sastali, srpska delegacija nije odustala od političkog sporazuma koji je već potpisala, tačnije, srpska, odnosno jugoslovenska delegacija – u to vreme smo još bili Jugoslavija – samo nije želela da potpiše dokument po kome je, ponavljam, trebalo da uđu snage NATO i po kome je trebalo da se u roku od tri godine održi referendum o nezavisnosti Kosova. (...)

Volebek: Ne sećam se tačno na šta se pristalo a na šta se nije pristalo. Moj utisak u to vreme, kad su se ponovo sastali u Parizu (posle dvonedeljnog prekida – prim. prev.) bio je da je postojao izvestan broj pitanja koja su bila prihvaćena, ali koja su, posle prekida, bila ponovo otvorena i razmatrana, ali, kažem, to je moje viđenje.

(...)

Sudija Bonomi: To je važno pitanje. Naime, ako je time u jednačinu uvedeno nešto što bi u roku od tri godine ili posle tri godine neminovno dovelo do referenduma, onda je to vrlo važan razlog koji treba razmotriti kada pokušavamo da utvrdimo zbog čega su ti pregovori propali, jer tužilaštvo tvrdi da su optuženi imali nameru da učine sve da pregovori propadnu. Dakle, gospodine Volebek, znači li ovo da vi kažete da niste znali za to da se u periodu između Rambujea i Pariza dogodila jedna tako suštinska promena uslova?

Volebek: Ponavljam da se to dogodilo pre osam godina i moram da budem oprezan. Ali, koliko se sećam, i dozvolite mi ovde da budem pomalo ličan, ja se nisam slagao i bio sam vrlo uznemiren kada su oni koji su vodili pregovore dopustili taj prekid, jer sam smatrao da je to potpuno pogrešno. Osećao sam da smo dosta odmakli u pregovorima, iako je bilo nekih teškoća. Inače, nisam pregovarački ekspert, ali jesam učestvovao i u nekim pregovorima pre ovih i znao sam da su ti pregovori u potpunoj suprotnosti sa svim onim što sam ja o pregovorima znao. Da se toliko približite sporazumu, a onda iznenadno prekinete sve i kažete ljudima da idu kući... Ali, kao što rekoh, bio sam samo posmatrač i nisam stvarno mogao (...) Onda, kad su se vratili, moja je ocena bila – mada, razume se, postoji mogućnost da sam ja bio samo uznemiren i da sam onda zbog toga to tako video – ili da sam smatrao da će se tako dogoditi – da je postojao izvestan broj pitanja za koja su Srbi, odnosno jugoslovenska delegacija kad su se vratili rekli da više ne mogu da ih prihvate. Sećam se da je postojao izvestan broj pitanja koja su tada razmatrana, ne samo jedno.

Sudija Bonomi: Onda je to još bitnije nego što sam maločas rekao. Ispraviće me neko ako grešim, ali mislim da odbrana ovde zastupa stav da ne samo da optuženi nisu imali nameru da se postaraju da pregovori propadnu, već su stvari stajale sasvim suprotno. Postojao je bar jedan deo međunarodnog tima čija je namera bila da učini sve da pregovori propadnu i to tako što će dodati neku odredbu koja bi bila neprihvatljiva.

T. Fila: Tačno tako.

Sudija Bonomi: I ovde je sugerisano da su Amerikanci insistirali na tom referendumu kao delu osnovnih uslova, i da je njihova namera bila da na taj način obezbede da NATO krene u bombardovanje Srbije. Recite, da li je vaš utisak da su se stvari tako odvijale?

Volebek: Časni sude, mislim da ćete o tome morati da pitate Amerikance, a ne jednog sirotog Norvežanina. Ali, ako mi dopustite, ono što sam osećao bilo je da su u trenutku kada je došlo do prekida upravo Srbi – odnosno jugoslovenska vlada – na neki način bolje stajali i mislio sam da je to zato što su kosovski Albanci pravili teškoće. Nisam mogao da shvatim zašto su to činili, jer su oni stvarno mogli da dobiju dosta da su bili predusretljiviji nego što su bili. Dakle, moj je utisak bio da smo ipak bili dosta odmakli u pregovorima. I ako mi dopustite da stvari do kraja razjasnim, ja sam se u to vreme veoma protivio ideji o nezavisnom Kosovu. Kao čovek koji je bio u OEBS-u, ja nisam imao ama baš nikakvu nameru da učinim ili preduzmem korake koji bi vodili ka nezavisnom Kosovu, pre svega iz načelnih razloga, ali isto tako i zbog činjenice da sam bio predsedavajući OEBS-a, a mi smo u OEBS-u imali – i još uvek imamo – izvestan broj nerešenih pitanja oko etničkih enklava. Slutio sam da će, ako Kosovo postane nezavisno, to ponovo otvoriti pitanje Nagorno Karabaha, Južne Osetije. Postoje sve te različite oblasti koje su pod našim mandatom ili o kojima se vodi diskusija u OEBS-u. Zato sam bio vrlo zabrinut zbog svega toga baš sa ličnog stanovišta. (...)

T. Fila: Vi ste preuzeli predsedavanje u OEBS-u i (Kosovsku verifikacionu) misiju negde u januaru 1999. godine. Je li to tačno?

Volebek: Da, formalno od 1. januara 1999. godine.

T. Fila: A onda ste rekli da je misija obavila posao, jer ste 20. marta 1999. zatražili povlačenje posmatrača; bilo je to četiri dana pre vazdušnih napada. Ovde postoji terminološka razlika, jer mi to smatramo agresijom NATO, budući da nije postojala odluka Saveta bezbednosti, a vi koji ste učestvovali u tome nazivate to drugačije, ali nema potrebe da se ovde time bavimo.

Sudija Bonomi: Dajte da se usredsredimo na pitanje, g. Fila (...)

T. Fila: (...) pitanje glasi: Čuli smo od nekoliko svedoka, posebno od g. Merovcija, koji je rekao da su već u Parizu gospoda Robin Kuk i Iber Vedrin, za koje ste sami rekli da su prisustvovali pregovorima više nego vi, kazali da će Srbija i Jugoslavija biti bombardovane u roku od dva do tri dana. Onda su otišli u Brisel da vide g. Klarka, i g. Klark im je rekao da treba da pokupe žene i decu i sami se sklone sa ulica, jer će doći do vazdušnih napada i NATO će u roku od nekoliko dana biti na Kosovu. Da li ste znali išta o tome da će, pošto u Parizu nije bilo potpisa, doći do vazdušnih napada?

Volebek: Ako mi dozvolite, moraću malo da se vratim jer je ovo pitanje na koje se ne može odgovoriti samo sa da ili ne. Prvo, kada odbrana kaže da je to bila agresija pod vođstvom NATO... Za mene je to ipak bilo pod Ujedinjenim nacijama, samo ne pod punim mandatom. Ja bih voleo da je postojao čvršći mandat, ali je i dalje postojalo prihvatanje UN da se pribegne formulacijama iz 7. glave (Povelje). Za mene je to načelno pitanje koje je vrlo važno i bilo mi je važno da to tako shvatam; inače, to ne bih mogao da prihvatim. Drugo, mislim da se u načinu na koji odbrana formuliše pitanje podrazumeva da sam ja na neki način otvorio prostor za bombardovanje, što ja odlučno odbijam. Imali smo posmatrače u okviru Kosovske verifikacione misije koja je tamo došla na osnovu sporazuma ...

T. Fila: Nismo se razumeli, dozvolite mi da vas prekinem ...

Sudija Bonomi: Ne, gospodine Fila, dozvolite svedoku da odgovori. Slažem se s vama da je on verovatno u vaše pitanje učitao više nego što je trebalo, ali, dopustimo mu da završi.

Volebek: Možda je meni oživelo sećanje na to da sam ovde bio pre pet godina, i čuo upravo tu vrstu optužbi na svoj račun. U svakom slučaju, video sam da se situacija za posmatrače iz KVM misije pogoršava, bilo je nekoliko napada na njih. I neke moje kolege, ministri inostranih poslova iz drugih zemalja, zapretili su da će povući svoje članove KVM jer je, po njihovim rečima, za njih bilo politički nemoguće da ih tu drže. Kazao sam im da ja to ne bih radio jer bi to, razume se, ugrozilo čitavu misiju, i pokazalo bi g. Miloševiću da postoji neslaganje među članicama grupe. Rekao sam im da dok god se vode pregovori – a to sam isto rekao gospodinu Miloševiću – dok god se vode pregovori ja nemam nameru da povlačim misiju. Znači, rekao sam, molim vas da se složite sa mnom da dok god g. Milošević i jugoslovenska vlada prihvataju da budu na poziciji pregovora mi treba da tu imamo svoje snage – tačnije, ne snage nego posmatrače.

Razlog za to je, razume se, bio u tome što nisam želeo da učinim ništa što bi ugrozilo pregovore. A onda su u trenutku kada su pregovori u Rambujeu propali, iskorišćeni upravo moji argumenti; izgubio sam. Dakle, morao sam da prihvatim da nema nikakvog razloga da zadržavam posmatrače u KVM, budući da se pregovori više ne vode. Svi smo znali – rekao bih da smo to znali iz štampe, zapravo, bilo je sasvim dovoljno da čovek čita štampu – da će doći do napada, vojnog napada na Kosovo posle toga. Nisam znao tačno kada, ali sam znao da je napad na pomolu. I kao što znate iz stenograma moje izjave, razgovarao sam sa g. Miloševićem 24. marta kako bi se to izbeglo.

Sudija Bonomi: Iz svega što znam o ovom predmetu dosad mi je bilo vrlo teško da utvrdim kada je doneta odluka da se napadne Srbija. Da li je ta odluka bila doneta pre pregovora pa je onda zavisila od neuspeha pregovora, ili se to posle pregovora dogodilo da se donese odluka o bombardovanju. Imate li vi odgovor na to pitanje? Verovatno ne?

Volebek: Gospodine sudija, meni je to takođe veoma teško i mislim da ćete morati da pitate nekog drugog.

Sudija Bonomi: Pa, očito smo se približili izvoru, ali nismo uspeli da dođemo do odgovora.

Volebek: Gospodine sudijo, bio bih jako rad da me obavestite ako saznate odgovor na to pitanje.

T. Fila: Možda bi odgovor mogao da zna g. Iber Vedrin. G. Kuk više nije sa nama, a jasno je da je on svakako znao više o tome. Znate li da ni ambasador Majorski nije hteo to da potpiše u Parizu, ruski predstavnik?

Volebek: Mislim da je tako. Da, tako mi se čini.

(...)

T. Fila: Kako to da nikada niste videli sporazum Milošević-Holbruk, da vam ga niko nikada nije pokazao, a mi to imamo u knjizi dokumenata iz Rambujea?

Volebek: To je veoma dobro pitanje. Mislim da se u vreme pre Rambujea na to gledalo kao na neku vrstu bilateralnog sporazuma. To nije bio sporazum potpisan u okviru OEBS-a. Ambasador Holbruk je na neki način pokrenuo tu inicijativu, želeći da pomogne. I ne znam zapravo da li je Holbruk bio taj koji nije želeo da s tim izađe u javnost ili Milošević nije hteo da s tim izađe u javnost, tek, u svakom slučaju, meni to nije dato na uvid u to vreme.

Svedok: DŽon Krosland

OVK je bila teroristička organizacija

Gđa. Karter: Rekli ste da su srpske snage pokušavale da se domognu onih koji su podržavali OVK ili su bili u OVK. Da li je, dakle, bes srpskih snaga bio usmeren samo ka njima, ili je u tu grupu spadalo i civilno stanovništvo uopšte?

Krosland: Mislim da sam prvi put na Kosovu bio u septembru 1996. i video sam da većinu stanovništva, nasuprot onome što se zvanično govorilo, čine kosovski Albanci. Dakle, u mnogim oblastima stanovništvo je bilo potpuno albansko. (...)Rekao bih da je otprilike bilo dva miliona Albanaca i oko četiri stotine hiljada Srba. I to stanovništvo je pre 1998. živelo u relativnoj slozi na celoj površini Kosova. Kada se kasnije pojavila OVK, mislim da se to prvi put dogodilo 1997, a potom ozbiljnije od 1998, srpske snage bezbednosti su de fakto shvatile da, budući da većinu stanovništva čine kosovski Albanci, OVK može da uživa široku podršku.

Po mom mišljenju, mnogi kosovski Albanci nisu želeli da se tu nalaze ni srpske snage bezbednosti, ni OVK. Kosovo je bilo i ostalo plodno i bogato područje, a većina njih je stigla iz Albanije, koju su Enver Hodža i ostali ostavili u katastrofalnom stanju. Oni su Kosovo doživljavali kao mesto gde mogu nešto da zarade i gde mogu da posluju, a kosovski Albanci zaista imaju poslovnog duha.

Gđa. Karter: Rekli ste da je većina ljudi na Kosovu jednostavno želela da ih puste na miru. Šta ste time hteli da kažete?

Krosland: Kazao sam da je tvrdo jezgro OVK brojalo svega nekoliko stotina, oko 400 ljudi. Ta brojka se očigledno povećala kasnije, kada je postalo jasno da će NATO intervenisati i kada je pritisak bio na srpskim snagama bezbednosti. A ostatak kosovskih Albanaca želeo je da bude u savršeno prijateljskim i savršeno poštenim odnosima i u većini slučajeva je i imao takve odnose sa svojim susedima Srbima; mnogi među njima su tu živeli stotinama godina.

Gđa. Karter: Dakle, kada pominjete paravojne formacije koje izazivaju nerede i onda MUP dolazi da to sredi, da li su ti ljudi koji nisu imali nikakvu želju da podrže OVK bili izloženi istom besu MUP-a, ili su bili pošteđeni?

Krosland: Mislim da ste ovim dotakli ključno pitanje – srpske snage bezbednosti i bivša SRJ bili su suočeni sa antiterorističkim pokretom u liku OVK. Ono što nije nimalo pomoglo situaciji bio je način na koji su srpske snage bezbednosti u celini, od paravojnih formacija preko MUP-a do VJ reagovale koristeći prekomernu silu i pribegavajući agresiji tako da su uništavale sela, privredu i celokupan način života kosovskih Albanaca u Pokrajini.

Sudija Bonomi: Šta ste hteli da kažete kada ste rekli da su se srpske snage bezbednosti tada “suočavale sa antiterorističkim pokretom u liku OVK?” Moje shvatanje pojma antiteroristički je sasvim drugačije.

Krosland: Bile su suočene sa pobunom, časni sude, pobunom koju je oličavala OVK.

Sudija Bonomi: Pa zar nije antiteroristički onaj koji se bori protiv terorizma?

Krosland: Tako je.

Sudija Bonomi: Znači li to da ste vi zapravo hteli da kažete teroristički pokret oličen u ...

Krosland: Da, bili su suočeni sa terorističkim pokretom oličenim u OVK, ili, ako želite, pobunjeničkim pokretom.

Sudija Bonomi: Razumem ja da je pitanje korišćenja izraza teroristički osetljivo, ali želeo sam samo da preciziramo šta ste vi zapravo rekli.

Gđa. Karter: Pukovniče Krosland, samo da razjasnimo, pošto ste tokom godina dali nekoliko izjava tužilaštvu, da li je po vašoj proceni OVK bila teroristički pokret?

Krosland: Kao što sam sasvim jasno rekao, OVK je bila teroristička organizacija. Bila je još u povoju krajem 1997, kada smo je prvi put uočili, a potom se ta organizacija postepeno razvijala tokom 1998. do jeseni te godine kada je već bila dosta dobro ustrojena i snabdevena organizacija.

(...)

Gđa. Karter: Pominjali ste celinu srpskih snaga bezbednosti, pa ste onda počeli da govorite nešto i o srpskim seoskim stražama. Recite nam nešto više o tome.

Krosland: Mislim da sam na celom Kosovu možda naišao na osam ili devet sela koja su imala srpsku lokalnu odbranu. Rekao bih da je to pomalo ličilo na ono što smo mi imali u Engleskoj za vreme Drugog svetskog rata. Ali, s obzirom na preko 13 000 pripadnika Vojske Jugoslavije koji su već bili stacionirani u Prištini – pardon, na Kosovu – i do 10 000 pripadnika MUP-a, ti veoma mali kontingenti zapravo su bili beznačajni. Wihov je zadatak bio da štite svoja izolovana naselja i čovek može sasvim lako da shvati zašto su to činili.

Gđa. Karter: Da li ste se vi lično ikada sreli sa tim snagama?

Krosland: Jesam. Kao što sam rekao, posetio sam oko osam sela; jedno je Obilić, drugo Kijevo, na glavnom putu Peć – Priština. To je bilo stvarno žarište napetosti jer su to sela okružena selima kosovskih Albanaca, pa su sasvim sigurno bila izložena znatnom delovanju OVK.

Gđa. Karter: Kada biste naišli na te seoske straže, da li su one prema vama postupale prijateljski ili je bilo trenutaka kada bi ispoljavale određeni nivo agresivnosti?

Krosland: Oni su prema nama sasvim razborito ophodili. Ja govorim srpski i postupali su s nama na prijateljski način. Jedini koji su stvarno pokušali da nas zaustave bili su pripadnici OVK koji jednostavno nisu hteli da prihvate ličnu kartu, niti diplomatske isprave, jer se sada (govorili su) nalazimo u pokrajini Kosovske Albanije kojom upravlja OVK, a ja se, bojim se, s tim uopšte nisam slagao.

(...)

Gđa. Karter: Ta sela na putu za Glođane, bilo je to osinje gnezdo OVK, zar ne?

Krosland: Da, bilo je to uporište OVK pod komandom Ramuša Haradinaja i odatle su neprestano stvarani mnogobrojni problemi srpskim snagama bezbednosti; odatle se pucalo iz snajperskih pušaka i pravljene zasede na glavnom putu Peć – Dečani – Đakovica, što je bio glavni put za snabdevanje zapadnog dela srpskih snaga.

Gđa. Karter: Možete li reći Sudu koliko je otprilike vojnika OVK bilo u jedinici Ramuša Haradinaja?

Krosland: To je veoma teško precizirati. Posetio sam njegov štab i bio sam u tom području čini mi se dva puta i video sam između 20 i 30 lica u nekakvoj uniformi. Da li to znači da su to stvarno bili pripadnici tvrdog jezgra OVK – u to ne mogu da budem sasvim siguran.

(…)

Krosland: U Ramuševom području koje smo otišli da obiđemo – rekao bih da je to važilo za celo Kosovo, kad god bismo otišli da obiđemo razne štabove OVK – kad god bi, dakle, dolazili neki važni ljudi kao recimo ambasadori ili zamenik šefa misije ili neko takav – neminovno bi se pojavilo više “pripadnika OVK”, što je, po mom mišljenju, bilo izraz želje da se prikaže kako je broj vojnika OVK veći, odnosno, da se kaže da ih ima više u borbi, u oblasti u kojoj je došlo do pobune. Zato mi je stalo da kada kažem da je možda bilo 20 ili 30 ljudi u uniformi postoji mogućnost da su oni došli samo da se prikažu. Sigurno je da je 10 do 15 njih bilo naoružano i da su oni predstavljali neku vrstu prstena odbrane oko Haradinajevog štaba.

Unakrsno ispitivanje,

8. i 9. februar 2007.

Sepenuk (odbrana): U izjavi Tužilaštvu iz juna 2006. godine rekli ste sledeće:

“OVK je počela kao organizacija tek u povoju, koja je sazrela posle batina koje je dobila u jesen 1998. godine. Dobro su odgovorili jer su izgradili sopstveni kapacitet i učinili ogromne pomake na planu ljudstva, oružja, ustrojstva itd. Sasvim je izvesno da je OVK imala političko i vojno krilo i da su se ta dva krila međusobno dopunjavala. U tom smislu OVK je nalikovala IRI. OVK je bila čvrsto organizovana, ali to ipak ne znači da telo koje je bilo na njenom čelu možemo zvati generalštab, a da pri tom ne grešimo”. (...)

Krosland: Da, to je moja izjava i mislim da je jasno zašto sam govorio o tome da su OVK i IRA slične. Ideja o generalštabu i brigadama OVK u Pokrajini Kosovo bila je, po mom skromnom mišljenju, nešto što se radilo i u raznim drugim operacijama širom sveta, kada recimo kažemo “brigada iz Londonderija” a ona broji svega osam ljudi. Prava brigada ima 3 000 ljudi. Ovo sve izgleda vrlo lepo na obaveštajnoj mapi i kao što možete da pretpostavite ja nisam posebno oduševljen nekim obaveštajnim podacima kao što su oni koje smo dobijali za vreme operacija u kojima sam učestvovao. U svakom slučaju, čini mi se da treba biti jako oprezan kada govorimo o nekakvom generalštabu OVK, jer mislim da je to naprosto preterivanje.

Sepenuk: U šestom stavu svoje izjave rekli ste da je “nesrazmerni odgovor srpskih snaga sasvim izvesno išao na ruku OVK”.

Krosland: Tačno tako.

Sepenuk: “Dobijali su masovnu podršku iz dijaspore, ali i od međunarodne zajednice, međunarodnih medija itd. Ta podrška je docnije prevedena u masovnu finansijsku pomoć koja se mogla kupovati za logističke nabavke. Sećam se nekih vrlo impresivnih skladišta oružja OVK uključujući i depo u Glođanu, u sedištu Ramuša Haradinaja”. Da li je ovo tačno?

Krosland: Da, tačno je. Mislim da je to bilo negde u novembru ili septembru 1998. godine, kada je došlo do ogromnog pomaka, i pogledu ponašanja, i u pogledu uniformi, i u pogledu oružja koje su posedovali – sve je to prošlo kroz sistem.

Sepenuk: Ali i dalje se držite one brojke od oko 400?

Krosland: Da, tako je.

Sepenuk: Čak i uprkos tome što su imali neka sedišta na oko 24 mesta i uprkos tome što ste vi sami u svojoj izjavi od 31. oktobra 2006. godine u stavu 22. pomenuli 23 ili 24 mesta na kojima su se nalazili štabovi OVK. Neću naravno poimence nabrajati sve te gradove, ali vi ih svakako znate: Račak i Mališevo, Junik, Sedlare?

Krosland: Potpuno ste u pravu. Bile su 24 lokacije. Ako na svakom od tih mesta imate 15 do 20, onda dobijate oko 400. (...)

Sepenuk: Potom u stavu 7. kažete: “Postojao je i masovni priliv dobrovoljaca, uključujući tu strane državljane: Holanđane, Francuze, Britance itd. Dakle, 10 do 15 posto pripadnika OVK činilo je ono što bismo nazvali tvrdim jezgrom, dok je preostalih 85 do 90 posto došlo iz različitih razloga koji su mogli da budu u širokom spektru od osećanja odgovornosti do želje da vas neko na kraju smatra junakom, slažete li se sa mnom?

Krosland: To je potpuno tačno. Potonja zbivanja se uklapaju u ono što sam rekao.

Sepenuk: “Pripadnici tvrdog jezgra OVK verovali su u stvar za koju su se borili i bili su spremni da učine sve što su smatrali potrebnim za ostvarivanje tog cilja. Nisu bili anđeli. Neki su bili razbojnici. Iz mog iskustva na terenu bilo mi je jasno da su Ramuš i njegov brat bili upetljani u kriminalne poslove sa gorivom, cigaretama, prostitucijom, reketiranjem i tako dalje. Siguran sam da je Ramuš i danas do grla u tome. U oblasti koju je Ramuš kontrolisao nalazile su se švercerske rute, poznate još iz turskih vremena. Iste te rute koristila je OVK da krijumčari oružje i druge stvari. Peć je, na primer, bila čuvena po takvim aktivnostima za vreme rata, delom i zbog toga što je bila toliko blizu Crne Gore.

(...) Mislim da je doneta svesna odluka da se podrži OVK, pa onda zbog toga nisu postavljana teška pitanja. Možda zbog toga ne znam da je iko iz međunarodne zajednice ikada postavio Ramušu ijedno neugodno pitanje o telima koja su pronađena u kanalu koji je vodio do Radonjičkog jezera. Ja mu sam nikada nisam postavio takva pitanja, iako smo se u nekoliko navrata sreli. Tih dana je bilo jasno da su Ramuš i njegov brat Daut viđeni za buduće glavne aktere u ovom području. Oni su sasvim jasno bili gazde u Peći, Prizrenu, Dečanu, Đakovici i okolnim područjima. Međunarodna zajednica je želela da ih ima na svojoj strani, a ne da ih udalji od sebe ili da nanese štetu njihovom ugledu”. Da li je to ono što ste rekli tužiocu?

Krosland: Da.

Sepenuk: Potom, u stavu 25, kažete: “Međunarodna zajednica je podržavala OVK i oni su to znali. Bil Klinton, Ričard Holbruk, Madlen Olbrajt odlučili su da mora da dođe do promene režima u Srbiji i OVK je bila jedno od sredstava da se to izvede. Kakve god da smo rezerve ja ili drugi mogli imati prema OVK – te rezerve su bile nebitne. Stav koji je međunarodna zajednica zauzela u Rambujeu 1999. godine bio je u skladu s tom politikom.” I ovo ste vi rekli tužiocu?

Krosland: Da, to je tačno, jesam. (...)

Sepenuk: Rekli ste: “OVK je koristila klasičnu pobunjeničku taktiku, direktno iz priručnika Mao Cedunga. Prvo bi uspostavili snažnu bazu u selima, a onda bi oni, u osnovi, pokušavali da izdrže sve dok NATO ne interveniše. Bilo bi veoma naivno ako bismo rekli da je OVK imala samo političke ciljeve, nezavisnost i tako dalje. Oni su takođe sprovodili politiku koju je na terenu realizovalo vojno krilo OVK”. Jeste li ovako rekli?

Krosland: Da, tako sam rekao, a to se i ostvarilo.

Sepenuk: A u stavu 43. kažete ovo: “U svojim ranijim izjavama govorio sam o velikoj promeni u nivou organizacione sposobnosti OVK; do te promene je došlo u oktobru 1998. Mislim da međunarodna zajednica treba da odgovori na nekolika pitanja u vezi sa tom iznenadnom promenom jer je ona zaista bila radikalna. Kada su se Srbi povukli, poštujući međunarodne sporazume, OVK je popunila prazninu. Verifikaciona misija OEBS im je dala neku vrstu kišobrana pod kojim su mogli da funkiconišu.” Možete li da objasnite šta ste mislili kada ste ovo rekli?

Krosland: Mogu. Ja sam sve vreme imao ozbiljne sumnje i upozoravao sam da će, ako mi ne budemo ispunili taj vakuum, to učiniti OVK. U suštini, dok su se te tri borbene grupe VJ vraćale u kasarne u Prizrenu, Prištini i Uroševcu, ubijena su trojica pripadnika MUP-a na putu nedaleko od Prištine, u pravcu zapada.

(...)

T. Fila: Želeo bih da se pozabavimo sporazumom Milošević – Holbruk. Pominjali ste ga u svojoj izjavi. U telegramu koji ste poslali 2. oktobra rekli ste da su MUP i Vojska Jugoslavije obustavili sve aktivnosti, da ima znakova povlačenja trupa, a to se dešava onda kada Milošević i Holbruk pregovaraju. (...)

Sudija Bonomi: Gospodine Fila, u izjavi je rečeno da je formalni sporazum usledio potom. Nije naveden tačan datum tog sporazuma.

Krosland: Ja sam fizički nadgledao povlačenje.

Sudija Bonomi: Mislim da ovde imamo jedan jezički problem. Međutim, recite da li znate kog su tačno dana Milošević i Holbruk sklopili sporazum?

Krosland: Nisam sasvim siguran. Sve što mogu da kažem jeste da sam ja fizički bio na terenu kada su tri borbene grupe o kojima je reč počele da se vraćaju u kasarne, i da sam onda o tome izvestio kako Ministarstvo odbrane, tako i načelnika savezničke komande u Evropi generala Veslija Klarka. Tačan datum ne znam.

Sudija Bonomi: Koliko mi znamo, čini se da tog zaista bitnog sporazuma jednostavno nigde nema, onako, crno na belo.

T. Fila: To je tačno.

Sudija Bonomi: Niko nije uspeo da pronađe primerak tog sporazuma. Postoje samo rezimei u saopštenjima za štampu, ali sam sporazum nismo uspeli da vidimo.

Krosland: Žao mi je, ali zaista je tako. Moj posao je bio samo da nadgledam fizičko povlačenje triju borbenih grupa i onda sam poslao tu traženu poruku vlastima i saopštio šta sam video. U isto vreme ubijena su, kao što sam kazao, ta trojica pripadnika MUP-a praktično ispred mene, ali su VJ i MUP radili ono što se od njih tražilo (...) nisu se mašili oružja već su zadržali disciplinu i za to im treba odati priznanje.