Čije je naše Kosovo

NENAD POPOVIĆ

Imovina nastala iz sredstava Fonda za nerazvijene je imovina Republike Srbije, kao što su i kosovska preduzeća pripojena posle 1989. godine preduzećima iz Srbije, kaže šef ekonomskog tima za Kosovo u razgovoru koji je posvećen ekonomskom delu bečkih pregovora.

Da li radnike koji su izbegli sa Kosova i Metohije podstičete da se prijave KTA i polažu pravo na deo sredstava od privatizacije firmi na Kosovu ili ih u takvoj nameri demorališete?

- Naravno, podstičemo ih uvek. Ima, ima ih koji su se prijavili. Gde je bezbednost bolja neki se i prijave. Od ukupne sume dobijene privatizacijom firme, 20 odsto ide zaposlenima. I tu su naši radnici obespravljeni, oni moraju da dokazuju da su radili u tom preduzeću. A čovek ne može da ode tamo da dokazuje, njemu je uništena dokumentacija, on je oteran sa posla. Teret dokazivanja trebalo bi da bude na poslodavcu, da on dokazuje da ti nisi radio. Najveći problem za ekonomiju Kosova je bezbednost i organizovani kriminal. Dok se te dve stvari ne reše tamo može da ulaže samo država Srbija, plus sredstva koja dolaze od poreza kosovskih preduzeća.

Gde država Srbija treba da ulaže, u sever Kosova?

- Ne, u celu teritoriju.

Da li ekonomski tim na bilo koji način podstiče firme i privatna lica iz Srbije da učestvuju u privatizaciji na Kosovu?

- Meni na pamet ne pada da nekoga podstičem da učestvuje u toj nezakonitoj privatizacijikoja je, po mom mišljenju, pre svega otimačina tuđe imovine. S druge strane, kako nekome preporučiti da tamo ulaže, kad tamo nije bezbedno da se ljudi kreću. Ja jedino mogu da preporučim učešće u privatizaciji preduzeća u srpskim enklavama, kada se budu privatizovala. Tu je manje-više bezbedno.

Pitaju li vas firme da li da učestvuju?

- Da, pitaju me. Pitali su me recimo za jednu firmu u Gnjilanu. Ja sam rekao da bisa jedne strane to bilo korisno, jer kosovsko tržište je izuzetno dobro. Sa ekonomske tačke gledišta, to bi bio izuzetno pozitivan korak. S druge strane, privrednik je iz Beograda, Srbin, niko ne može da mu garantuje da će on i njegovi radnici biti bezbedni, kao ni da će njegov posao i investicija biti zaštićeni i bezbedni.

Vi iskreno verujete da će privatizacija ovih oko 300 privatizovanih preduzeća na Kosovu kad-tad biti poništena?

- Da.

S obzirom na to da sami tvrdite da se preduzeća prodaju ispod stvarne cene, na kolikoj će šteti biti potencijalni investitori iz Srbije ako do poništenja ipak ne dođe?

- Ja sam siguran da će biti obeštećeni. To jeste jedan dugačak proces, treba da se koriste sva pravna sredstva, da se pokrenu postupci pred sudovima.

Ko će biti obeštećen?

- Onaj ko je ulagao u ta preduzeća, ko je stvarao ta preduzeća, neko ko ih je kreditirao, ko su bili poverioci tih preduzeća. Oni će imati mogućnost da kroz sudske postupke to dokažu. Za koliko će oni biti obeštećeni i da li će to biti realno obeštećenje, ja to ne mogu da kažem.

Iu planu Ahtisarija, a i na drugimmestima se navodi da pri Vrhovnom sudu Kosova postoji Specijalna komora kojoj se možeuložitižalba na proces privatizacije, spiskove zaposlenih, prava poverilaca. Da li joj se obraćao neko sa naše strane?

- Ima uloženih žalbi, ne znam tačan broj. Ali mnoga rešenja koja je ta komora donela su poništena i vraćena na ponovni postupak. Nije bilo pravosnažnih rešenja. Kod privatne imovine smo imali nekih 30 000 slučajeva koji su rešavani pri Kosovskoj imovinskoj agenciji, ali je samo tri odsto implementirano.

Imate li uvid u ona preduzećana Kosovu koja su pripojena preduzećima u Srbiji odlukom tadašnjih radničkih saveta, pošto su iz njih otišli albanski radnici? Prema mišljenju naše strane, čija su to preduzeća?

- Po našim potraživanjima, to su srpska preduzeća. Skupština Kosova je 1989. godine donela zakon o mogućnostima prisajedinjenja tih preduzeća, sve je rađeno po svim pravnim normama koje su tada postojale i pravo mora da se poštuje. Ali Kosovska poverilačka agencija je stavila 1989. godinu do koje ta spajanja priznaje, a posle 1989. godine ih ne priznaje. Jer je po njihovom mišljenju, Srbija na taj način prisvojila kosovska preduzeća. I danas, svaki dan se pripajaju i spajaju preduzeća po Srbiji, Hrvatskoj, zemljama članicama Evropske unije. To je normalan ekonomski proces...

Normalan je u normalnim okolnostima, ali dobro. Prema našem stavu, kako se tretira imovina na Kosovu koja je nastala ulaganjem sredstava Fonda za razvoj privredno nedovoljno razvijenih republika i pokrajine Kosovo?

- Isključivo kao imovina Republike Srbije. Od 1969. godine kad je nastao taj Fond, u njega je uloženo oko 17 milijardi dolara od čega je Srbija uložila 5 milijardi, koliko je iz Fonda ukupno otišlo za Kosovo.

Koliko sam razumela u ekonomskom delu svoga plana Ahtisari je svuda primenio principe Sporazuma o sukcesiji sem kod javnih preduzeća?

- Sukcesija ne može da se primeni na Kosovo i Metohiju jer je Kosovo oduvek bilo Autonomna pokrajina u okviru Republike Srbije, a ne republika. Naš je principijelan stav da mi ništavnim smatramo postupak formiranja bilo kog preduzeća na Kosovu i Metohiji koje je nastalo odvajanjem od matičnih preduzeća iz Srbije. UNMIK je 1999. godine doneo uredbu o formiranju novih javnih preduzeća, ja to ne mogu drugačije da nazovem nego oduzimanjem preduzeća od vlasnika. JP EPS je svojina Republike Srbije, ako neko od njega odvoji deo i proglasi da to više nije EPS nego KEK, pa kako se to zove osim oduzimanje preduzeća od vlasnika. A pravo na uživanje imovine je garantovano međunarodnim konvencijama o ljudskim pravima.

Ako Srbija polaže pravo na javna preduzeća na Kosovu, a ispostavi se da je deo njihove imovine finansiran inostranim kreditima koje Srbija sad traži da ih preuzme Kosovo, čiji su onda dugovi tih preduzeća?

- Odlično pitanje. Mi smo razgovarali o tome na ekonomskom savetu našeg pregovaračkog tima i baš i jeste ta ideja: ukoliko se deo duga odnosi na javno preduzeće na koje mi polažemo pravo, kao na krajnjeg korisnika, onda je i dug na Republici Srbiji kao vlasniku tog preduzeća.