Štitovi visoko podignuti

Sukob između dva centra i dalje traje. Muhamed Jusufspahić poručuje da Beograd neće pristati na ništa manje od Rijaseta sa sedištem u Srbiji. Mevludin Dedić insistira na tome da je većina vernika za Novi Pazar i da ne može da se prihvati beogradski predlog Taman što je Mešihat u Novom Pazaru uspeo da održi sabor na kome je formalno objedinjena zajednica islamskih vernika u Srbiji, bosanski reis Mustafa Cerić, inače glavni gost na objedinjenju, uputio je Borisu Tadiću, predsedniku Srbije, predlog o izgradnji nove džamije u Beogradu, daleko veće no što je to Bajrakli, a i islamskog kulturnog centra. Predsednik Srbije je načelno podržao ideju čiji su mu ekonomski, politički i diplomatski značaj neki već predočili. Ipak, ostalo je nejasno da li je ideja reisa Cerića nešto sa čime muslimani u Srbiji stvarno računaju, ili je reč o poruci upućenoj vernicima koji žive van sve opipljivijih granica Sandžaka i juga centralne Srbije. Pa i porodici Jusufspahić čija je nadležnost Beograd i ostatak Srbije i da ih možda očekuju i teži dani. Novu objedinjenu, novopazarsku, zajednicu islamskih vernika Srbije nije priznao Mešihat u Beogradu, niti novoformirani Rijaset Srbije, ustanovljen upravo zarad konačnog cepanja od Rijaseta Bosne, a samim time ni vernici koji se nalaze pod njihovom brigom. Što znači da muslimani Srbije, do daljnjeg, ostaju podeljeni a osnovna linija te podele je sporenje oko centra islamske zajednice: da li će to biti Beograd, autonoman u odnosu na Sarajevo, ili Novi Pazar koji ne krije svoju bliskost sa Bosnom. Priča o sukobu dva centra, čiji su neizostavni deo i uhapšene vehabije, stara je bar koliko i nove balkanske državice koje su nasledile veliku Jugoslaviju. Pri čemu je Srbija ostala jedina bez objedinjene islamske organizacije. U međuvremenu je i Crna Gora, kao nezavisna država, stvorila svoj Mešihat, sa reisom na čelu. Korene sukoba treba tražiti i u ličnim ambicijama verskih poglavara, i u različitim koncepcijama organizovanja islamske zajednice, a osnovna razlika je u tome što Beograd insistira na srbijanskim muslimanima, a Sandžak na Bošnjacima. I Muhamed Jusufspahić, beogradski imam, potvrdio je da je jedan od osnovnih razloga razmimoilaženja upravo nacionalna koncepcija: “Politika, prvenstveno nacionalna politika Albanaca i Bošnjaka. Kada je to postalo važnije od vere, tada su počeli i nesporazumi. Sada je na delu podela Islamske zajednice Srbije na Islamsku zajednicu Bošnjaka i Islamsku zajednicu Albanaca.” Milan Radulović, ministar vera u Vladi Srbije, kaže da beogradska struja uviđa da među muslimanima u Srbiji pored Bošnjaka, ima i Srba, Hrvata, Albanaca, Roma, i drugih naroda. “Novopazarska koncepcija polazi od pogrešne pretpostavke da su većina muslimana u Srbiji Bošnjaci, i da zato njihova organizacija treba da bude potčinjena Rijasetu u Bosni”, kaže Radulović. A to su, u stvari, Albanci. Za jedne, njihova matična država je Srbija, za druge je to Bosna i Hercegovina.” Odnosi su se zaoštrili odmah posle presude Međunarodnog suda pravde u Hagu, kada je Srbija izbegla osudu za genocid. Najpre je Mešihat u Beogradu održao sabor na kome je ustanovljen Vrhovni sabor Islamske zajednice Srbije i Rijaset, najviši verski autoritet, čije je sedište trebalo da bude Beograd a reis ul-ulema Hamdija Jusufspahić. Novi Pazar je odmah otpozdravio odbijanjem priznanja i najavom svog skupa, na kome će se izvršiti objedinjavanje. Skup je prvobitno bio najavljen za početak marta, pa pomeren u sredinu meseca, da bi, konačno, bio održan 27. marta. U međuvremenu su obe strane angažovale “tešku artiljeriju”, gađajući se optužbama za nedostatak podrške, legaliteta i legitimiteta pa čak i tradicije, za rovarenje među vernicima, nepotizam ili pak veze sa stranim centrima moći. Recimo, sa Sarajevom. Novi Pazar je ovaj pokušaj proglasio malom, porodičnom manufakturom, verski, politički i nacionalno potpuno beznačajnom za vernike. Država se formalno nije mešala; neformalno, izostanak podrške jednoj strani, u ovom slučaju beogradskoj. Uz činjenicu da je u političkoj podeli u samom Sandžaku tamošnji Mešihat gotovo otvoreno stao na stranu jedne partije – SDP. Međutim, Mevludin Dedić, dekan Islamskog fakulteta u Novom Pazaru, tvrdi da nema ni govora o tome da je nacionalno i političko prevladalo u ovom slučaju. “Ako je neko shvatio da će Islamska zajednica u Srbiji biti njegov servis za potkusurivanje, prevario se. Mi to nećemo dozvoliti”, kaže Dedić. Javna je tajna, međutim, da u ovom slučaju nije izostalo ni političko koketiranje zarad pridobijanja pristalica među vernicima. Brza kontraakcija Mešihata u Novom Pazaru i pomeranje termina za najavljeni skup sa početka na sredinu marta pa zatim na sam kraj, pokazali su da u ovom loncu vri, da se svima žuri i da je većinska podrška vernika bilo kojoj od strana bila neizvesna do poslednjeg daha. I uprkos izvorima NIN-a iz Sandžaka koji tvrde da su priče o podeli među muslimanima samo loš marketinški trik, jasno je da je Muamer Zukorlić imao opoziciju ne samo među vernicima diljem Srbije, već i u srcu teritorije na čijem je čelu, u džematu Mur u Novom Pazaru, u Sjenici, Tutinu. Do poslednjeg časa nije bilo jasno ni kako će glasati Vojvodina. Beograd je tvrdio da su se iz severne pokrajine mogli pojaviti samo dvojica poslastičara – izvesni Zija Zekir iz Novog Sada, i Kurdali Fetiš iz Subotice – te da to znači da Vojvodina nije pocepana. Ali, bilo je više predstavnika Vojvodine na saboru u Novom Pazaru. A bili su i delegati iz Preševa, kako kažu u Novom Pazaru, između pedeset i sedamdeset. Preševo, inače oduvek nenaklonjeno svemu što u nazivu ima odrednicu “Srbija i srpski”, jedna je od onih tačaka koje objašnjavaju važnost duhovnog centra. Naime, onaj ko ide u Preševo, mora zbog toga i u Prištinu, a onaj ko ide u Pazar, mora i u Sarajevo. Zbog “jezičkih”, ili bolje rečeno nacionalnih osećanja. Zato je Hamdija Jusufspahić naglašavao da onaj ko bude dolazio u Beograd, taj neće morati ni od koga da traži posebnu nacionalnu dozvolu. Očito, u opredeljivanju muftijstva preševskog, ključno je bilo to koji će centar omogućiti bliže veze sa Prištinom. Zanimljivo je i da se u novom Ustavu Islamske zajednice u Srbiji uopšte ne pominje Kosovo i Metohija. Mevludin Dedić kaže da je to zato što tvorci Ustava nisu mogli znati šta će biti sa pokrajinom a da im svakako nije bila namera da prejudiciraju njen status. “Nismo hteli da prejudiciramo stvari”, kaže Dedić. “Osim toga, pomenuli smo one koji su sigurno hteli da uđu u Islamsku zajednicu Srbije. Podsetio bih vas da Kosovo i Metohija još od 1993. godine deluju potpuno samostalno.” A iz Prištine, verskog centra Kosmeta, uskoro će stizati sve više knjiga u verske škole na jugu centralne Srbije. Centar je, dakle, stvar kontrole. Naročito u Sandžaku u kome je linija između politike, kriminala, socijalne bede i ekstremizma katkad veoma porozna, a veze lokalnih gospodara sa stranim centrima moći veoma tesne. Baš zbog tih “gordijevih čvorova” u koje su upleteni odnosi unutar zajednice islamskih vernika, oduvek je bilo pitanje koliko bi Beograd, na primer, mogao da ubuduće kontroliše svoje vernike u Sandžaku ili na jugu centralne Srbije, tim pre što bar do sada, njegov uticaj na tamošnje prilike nije bio dovoljan. Kako god bilo, sukob između dva centra i dalje traje. Muhamed Jusufspahić veruje da treba razgovarati, ali poručuje i da Beograd neće pristati na ništa manje od Rijaseta sa sedištem u Srbiji. Mevludin Dedić insistira na tome da je većina vernika za Novi Pazar i da ako neko ne prihvati tu okolnost, to čini samo na svoju štetu. Štitovi su, dakle, visoko podignuti.