Derbi u velikom gradu

Nekrolog baš i nije sjajan novinarski žanr. U trenutku kada se obično ostaje od reči, od vas se očekuje da kažete nešto, da jedan život smestite u prostor od četiri hiljade slovnih karaktera. A tek život jednog Slobodana Novakovića. Dramaturg po diplomi, a zatim i književnik, scenarista, reditelj, urednik, filmski kritičar, pa likovni kritičar, autor eksperimentalnih filmova, ... Čekaj malo ... Da li to beše samo jedan čovek? Baš taj čija je rediteljska karijera počela Derbijem u Velikom selu” (1971) ili onaj koji je filmskoj misli kod nas podario “Vreme otvaranja” (1970) što je logično završilo “Filmom kao metaforom” (1991). A kakve veze on ima sa onim šeretom iz “Ježa” ili televizijskim urednikom, koji je od “Hronika FEST-a” napravio neprevaziđenu medijsku promociju filmske umetnosti i beogradskog međunarodnog filmskog festivala. Kada je FEST posustao, (o)smislio je Festival autorskog filma. Sloba. Kako su ga zvali prijatelji a pod tim imenom poznavali i svi drugi. Bilo je potpuno normalno da upravo on dobije prestižnu nagradu za likovnu kritiku “Lazar Trifunović” i da osmisli likovnu koloniju na Zlatiboru. Wegova strast za fudbal, i ljubav prema “Partizanu” rezultovala je činjenicom da je veliki broj filmadžija završio sa članskom kartom crno-belih. Ipak neki šapatom, a oni drugi bogami i glasnije, komentarisali su njegovu najneočekivaniju epizodu, karijeru fudbalskog sudije, koja se uglavnom odvijala na zelenišu velikih i malih sela. Priča o Slobi nekako počinje da se kristališe, fokusira u pravcu F ..., filma i fudbala. Humor je sledeća stvar koju ne smemo prevideti. Još od vremena Aristotela, komediografi su na ovom nesrećnom svetu uvek bili na manjoj ceni. Ili je to tek deo globalne zavere kako je tvrdio Umberto Eko u “Imenu ruže”. Ipak, vremenom, njegova neiscrpna energija, lagano se premešta sa centra na marginu. Uspesi mu nisu oprošteni, retke neuspele epizode nisu zaboravljene. Ipak čovek koji je znao “Kako braća Marks čitaju braću Grim” (1990) pomalo je i sam postajao “Alisa u Vavilonu” (1990) godina raspleta poslednje dekade prošlog veka. U jednoj epizodi “Otpisanih” pojavio se kao glumac. Prebirajući po podacima ali i sećanjima o kontaktima sa njim, nekako mi se nametnulo, da je život doživljavao kao film veći od života, koji prolazi kako prolazi na planeti koja neodoljivo podseća na fudbalsku loptu. Zato je kao reditelj povukao samog sebe sa životne scene kao glumca, baš noć pre 130-og večitog derbija u velikom gradu. Da bi otišao bez patosa, i uz aplauze jednih i zvižduke drugih, koji su se smenili za vreme onog što se naziva minuta ćutanja. A onda je počela utakmica ... Ili se završio film?