Licenca za nemar

Smrt trogodišnje devojčice Anje Grahovac pri “rutinskoj” operaciji ponovo je pokrenula burne rasprave o problemima u zdravstvu i praktično primorala ministra Tomicu Milosavljevića da najavi promene u sistemu. Ministar koji se reagujući na Anjinu smrt mesec dana već izgovara nenadležnošću zaboravio je, međutim, da u najavljene promene uključi i samu suštinu problema - korupciju. Promenama koje će uslediti od januara 2009. godine, lekari neće morati da se opredele između privatne i državne prakse, nego će svoj radni dan morati da svedu na osam sati. Tako što će raditi četiri sata u državnoj, a još četiri u privatnoj ordinaciji, ako žele. Recimo da istraga pokaže da je u slučaju Anje Grahovac kobna stručna greška učinjena zbog premora oftalmologa Bore Mitrovića, zaposlenog u KBC Zvezdara (njegova supruga je vlasnica oftalmološke ordinacije “Ilić” koja od bolnice za plastičnu hirurgiju “Perfekta” iznajmljuje prostor za operacije). Ili da je umor savladao anesteziologa Stanoja Glišića, vlasnika “Perfekte” Dejana Milutinovića, servisera aparata za anesteziju. Ili nekog petog. Na primeru tragedije trogodišnje Anje sporne su bar još tri činjenice koje u najmanju ruku vređaju zdravstvene osiguranike, a u najgorem direktno ugrožavaju živote svakog pacijenta. Bilo državne bilo privatne ordinacije. Ministar Milosavljević, naime, s punim pravom kaže da nije znao da postoje “Perfekta” ni ordinacija “Ilić” sve do ovog slučaja. I nije ni mogao znati jer u Srbiji ne postoji zvaničan registar lekara, a spisak privatnih klinika nema nikakve veze sa Ministarstvom zdravlja. Privatnici su tek od prošle godine registrovani da postoje i to u Agenciji za privredne registre. To, onda, znači da postoje privatne ordinacije i klinike u koje kontrolori Ministarstva zdravlja nikada nisu kročili. Potom, na cenovniku medicinskih usluga aparati su skuplji od znanja. Tu razliku u ceni lekari su opravdano nadoknađivali dopunskim radom. No, u rezultatima istrage nije saopšteno koji su aparati korišteni za operaciju katarakte, što nikako nije beznačajan podatak. “Perfekta” ne poseduje aparate za ovu operaciju, jer bi u suprotnom bila oftalmološka. Pitanje je da li ordinacija “Ilić” ima svoje aparate koje prenosi svaki put kad njeni lekari operišu ili ih “pozajmljuje” iz Kliničko-bolničkog centra. A, najpre, zašto je uopšte pored KBC opremljenog za taj zahvat devojčica premeštena u improvizovanu salu za operacije? Ne najmanje važno, treće, slučaj Anje Grahovac po ko zna koji put razotkrio je u javnost svu srozanost lekarske etike i sve njihove međusobne razmirice koje se lome na leđima pacijenata. Lekare koji su se ogrešili o život trogodišnje Anje nisu osudile lekarske organizacije i udruženja, pa je onda ministar Milosavljević osudio njih, a i jedni i drugi su u međusobnim napadima videli zgodnu priliku da ukažu na sve zbog čega su kivni jedni na druge. Povodom najave ministra da će pacijentima biti proširena prava na zdravstvenu zaštitu do kraja godine, a to se pre svega odnosilo na izbor lekara, oglasila se i direktorka Republičkog zavoda za zdravstveno osiguranje Svetlana Vukajlović, koja je rekla da za takva “proširenja” nema novca u fondu i da ona ne dolaze u obzir. Ta navodna rasprava između direktorke Vukajlović koju je ministar Milosavljević postavio i samog ministra pre je, međutim, ličila na bacanje prašine u oči i skretanje pažnje javnosti sa suštine problema, nego na pluralizam mišljenja među rukovodiocima u zdravstvu i autonomiju u državnim institucijama. Samo u poslednjih šest meseci pri nimalo komplikovanim operacijama umrlo je osam osoba s prosečnim dobom od 22,5 godine. Istraživanja korumpiranosti pokazuju da građani Srbije posle institucija vlasti najviše sumnjaju u lekare. Svakodnevne posete zdravstvenim ustanovama opravdavaju im sumnje, ali je malo poznato da zapravo i zakonska regulativa u Srbiji dozvoljava korupciju. Osim spornog člana 199 Zakona o zdravstvenoj zaštiti kojim se lekarima dozvoljava dopunski rad, Zakon o zdravstvenoj zaštiti dozvoljava na primer takozvane vanstandardne usluge. U te usluge bi se, između ostalog, mogla ubrojati epiduralna anestezija prilikom porođaja, čija je prosečna cena 10 hiljada dinara. To je, dakle, ona usluga koja nije neophodna ali direktor ustanove može da je odobri i potpuno samostalno joj formira cenu. Da se bezbolni porođaji uopšte dešavaju u Srbiji je dobro, ali ne i da cenu tog zadovoljstva određuje svaki direktor pojedinačno mimo svih tržišnih pravila. Potom, ako ste mislili da ste podmitili lekara kada ste dajući mu novac preskočili listu čekanja za ultrazvuk, prevarili ste se. Jer je i to “preskakanje” za novac potpuno legalno. Što bi značilo, isti ljudi na istim aparatima će naći vremena da vas pregledaju ako im platite nekoliko hiljada, a ne ako je vaše zdravlje toliko ugroženo da biste morali biti prioritet. Razlika u novcu koji ste dali, a koji realno nije potrošen ni na materijal ni na znanje, navodno odlazi u fondove kojima je posle decenije isušivanja potreban oporavak. Zapravo, na poboljšanje same usluge. Iako se Republički zavod za zdravstveno osiguranje hvalio do sada neviđenim podvigom-povećanjem budžeta za 24 odsto, o ukidanju vanstandardnih usluga nema ni govora. Koruptivne odredbe zakona se neće menjati, kao ni suština problema sa lekarima koji sede na dve stolice. Ministar koji je i sam tvrdio da je devedesetih godina radio u 20 ordinacija istovremeno, imao je razumevanja za apetite svojih kolega, pa je praktično udvostručio problem. Jer, ako lekari u državnim ustanovama budu radili pola radnog vremena to znači da će biti potrebno još toliko lekara da pokriju drugu polovinu radnog vremena. I jedni i drugi će razliku nadoknađivati u privatnim ordinacijama u koje će “odvlačiti” pacijente. I opet, dodatni posao neće imati oni čije su plate najniže-lekari opšte prakse, nego oni lekari koji imaju pristup skupim dijagnostičkim aparatima – ginekolozi, oftalmolozi, kardiolozi. Kao i do sada. Istina je i da pacijente “niko ne tera bičem da idu u privatne ordinacije” kako ovih dana poručuju iz Sindikata lekara i farmaceuta, ali makar za praćenje trudnoće svako će zbog sopstvenog i zdravlja svog deteta izabrati da ide kod jednog istog lekara devet meseci i na porođaj. Taj lekar će, međutim, preglede često zakazivati van državne ustanove. Oboljenja, čekanja u redu, loš tretman koji se ne može podvesti pod nestručnost, tek možda pod neljubaznost koja bolesnika košta zdravlja i druge “prednosti” državnih ustanova, da i ne pominjemo. Dakle, da li će se podelom radnog vremena lekara poboljšati usluga u domovima zdravlja odnosno da li će se na taj način smanjiti korupcija, a povećati etičnost medicinskih radnika? I kako će, na kraju krajeva, takva podela dovesti do efikasnije kontrole njihovog rada? “Zakonski član kojim se odobrava dopunski rad jednostavno mora biti ukinut”, kaže za NIN dr Draško Karađinović, portparol Društva privatnih lekara i stomatologa. “Srbija je jedina zemlja u Evropi koja dozvoljava takav sukob interesa. Doći će do katastrofalnog pada produktivnosti i kvaliteta lečenja. U srpskom se zdravstvu ništa nije promenilo 50 godina, i ovakva odluka je samo nastavak kolektivističkog ambijenta u kome vlada model endogene korupcije. Prvi krug, rukovodioci, namiruju se preko tendera i javnih nabavki, a drugi koristeći skupe aparate za koje smo svi izdvajali novac” kaže dr Karađinović. Krajem 2005. godine Narodna skupština je usvojila set zakona o zdravstvu, ali se funkcionisanje sistema nije promenilo. Ministar Milosavljević rekao je da su nedostatak i neracionalna raspodela novca glavni krivci tome, ali i nemogućnost ministarstva da kontroliše svih 25 hiljada lekara u Srbiji. Na jednom mestu bi se, međutim, mogla voditi evidencija o svim lekarima i ordinacijama, da je za sedam godina formirana Lekarska komora. Pozivajući lekare da osude kolege koje su operisale Anju Grahovac, ministar Milosavljević je najčešće imenovao članove i direktorku Lekarske komore. Iz lekarske solidarnosti kao u Trećem tužilaštvu gde su lekari odbili da veštače u slučaju protiv kolega ili zbog nepoželjnog prejudiciranja sudske presude, udruženja nisu želela da komentarišu ovaj događaj. Oni koji su se, ipak, obratili javnosti učinili su to prilično nespretno. Pozivali se na “sudbinu” ili odlagali izjašnjavanje za januar sledeće godine, poput Lekarske komore. Posle 60 godina Lekarska komora, međutim, ima statut i još par dokumenata, ali je jedan od nekoliko potrebnih ministrovih potpisa da bi učlanjivala lekare, izdavala licence i formirala tela poput Etičkog odbora i Suda časti, dobila tek pre dva dana. Ako i nema dovoljno inspektora, Ministarstvo zdravlja moglo je oformiti Etički odbor koji bi prema zakonu trebalo da bude glavni organ nadzora nad radom lekara. Zato što ministar nije predložio njegove članove, taj odbor još ne postoji. Baš kao ni organi Lekarske komore iako je zakon o ovoj “nezavisnoj strukovnoj organizaciji” stupio na snagu krajem 2005. godine. Direktorka Komore primarijus dr Tanja Radosavljević koja i sama ima dodatni posao, kaže da je postupajući po zakonu dobila dozvolu od svog direktora za taj posao. Potom je dozvolu poslala Ministarstvu zdravlja od koga ni posle dve godine nije dobila odgovor da li sme da radi na dva mesta. “Pojedinci iz Lekarske komore, jednostavno, ne mogu da obavljaju poslove umesto njenih organa koji još ne postoje. Da bi se osnovali sud časti i etički odbor, komora mora da ima članove. A za to mora da upiše sve lekare. Još se niko nije registrovao, jer smo i za to dobili odobrenje pre neki dan, a svim državnim ustanovama i privatnicima smo dali rok do kraja ove godine. Imamo i nacrt licence, ali je potrebno da i na njega ministar stavi potpis. Osim toga, svi do sada oformljeni organi komore rade volonterski i jedina pomoć koju smo dobili od Ministarstva je 400 hiljada dinara za sprovođenje prvih izbora i slanje pozivnica za drugu konstitutivnu skupštinu. Za objavljivanje Statuta komore u Službenom glasniku smo pozajmili 140 hiljada dinara od Sindikata lekara.” Po registraciji lekara Komora će izdavati licence lekarima, a prvu licencu koja se izdaje na sedam godina dobijaće svi lekari koji nisu osuđivani za greške na poslu, a svaka sledeća podrazumevaće propisana usavršavanja. U nedostatku inspektora država bi, međutim mogla da primeni druga rešenja da smanji greške, umor, korupciju u medicinskim ustanovama. Na primer, da po registraciji svih lekara sklopi ugovore sa privatnim ordinacijama o refundaciji. To bi bio zapravo slobodan izbor lekara o kome se govori, a išao bi na ruku svima. Pacijentima, lekarima, državi. Osim toga nije nemoguće rešenje ni mogućnost otvaranja privatnih fondova koji bi sami po sebi postepeno uvodili kontrolu među lekarima. Jer, nijedno privatno osiguravajuće društvo ne bi bilo spremno da dva puta plati odštetu za greške istog lekara. Ako u siromašnoj zemlji poput Srbije ima mesta za četiri hiljade privatnika u medicini, onda je logično zaključiti da je taj broj samo odgovor na nesavesno državno zdravstvo. Od 2000. godine su se posete privatnicima smanjile za 25 odsto, a 7,7 miliona zdravstvenih osiguranika će u 2007. godini imati 230 evra na raspolaganju. Što je za 50 evra više nego prošle godine, ali opet taj novac ostaje onima koji su istrajni i dovoljno zdravi da insistiraju na usluzi u državnoj ustanovi. Takav sistem ima Hrvatska, na primer. Švajcarska je, opet, nedavno održala referendum na kome su građani odlučivali da li žele jedan ili dosadašnjih 80 fondova, a zemlje u okruženju su uglavnom uvele zabrane rada lekara u državnoj i privatnoj klinici istovremeno. Mogućnost da pred lekare stavi takav izbor ministar je izričito odbacio jer bi onda, kako kaže, u privatnu praksu otišli i profesori za veštačku oplodnju. Dr Milena Jauković, doskorašnji sekretar Etičkog komiteta Srpskog lekarskog društva, smatra da je odluka o polovičnom radnom vremenu “samo reakcija na pritisak javnosti”. “Ranije nije bilo reči o tome. Po Ustavu čovek ima prava na rad, ali mora raditi svoj posao budno koliko god da radi. S druge strane, hiljade primera mogu potvrditi da se jedan isti lekar potpuno drugačije ponaša na dva radna mesta – u državnoj i privatnoj ordinaciji. Izostavlja se, međutim, to da je profesija nedeljiva i da lekar gde god se nalazio mora da pomogne i bude ljubazan prema pacijentu. I tu leži glavno pitanje – zašto smo izmakli kontroli nad onim što je profesionalna obaveza? Sam čovek, nedostatak morala i ponašanje su problem. Zato, ako lekar nema etiku u sebi, neko mora da kontroliše njegovo ponašanje. A kontrole nema. Sve opet ostaje na savesti lekara, a stanje duha i morala su nam najveći problem” kaže dr Jauković. Bez obzira na to iskvareno stanje duha u Srbiji, istina, do te mere vlada strahopoštovanje prema lekarskoj profesiji da ovi često i ne moraju da traže novac za uslugu, a opet ga dobiju. Neko će to nazvati tipično srpskim preterivanjem, ali to preterivanje je imalo važan udeo u životu jedne devojčice koji je trajao svega 2,5 godine. I u životima najmanje 15 ljudi godišnje čije se slučajevi razmatraju. A ko zna još koliko “životnih grešaka” lekara prođe neprijavljeno. Kao velika stvar navodi se još i to da bi s novim pravilima za privatni rad lekar morao da traži dozvolu stručnog saveta institucije u kojoj je zaposlen. U stručnom savetu bi, razume se, sedele njegove kolege koje, takođe, “tezgare” i tako u krug. “Perfekta” je zatvorena na 120 dana, jer njeni vlasnici nisu imali odobrenje za očnu hirurgiju. Dok prebacuju odgovornost sa jednih na druge i prete odlukama bez poente, čini se da ni ovaj put jedan izgubljen život ništa neće promeniti. Da će i sa ovom odlukom biti isto što i sa fiskalnim računima kojima je ministar zapretio privatnom sektoru svojevremeno, pa kad su ovi tražili isti tretman i za državne ustanove, svi zajedno su u tišini nastavili da pišu račune rukom na blokovima.