Lep dan za klađenje

U subotu uveče jedan čovek od tridesetak godina pokušao je da se ubije, skokom sa sedmog sprata jedne zgrade preko puta Tašmajdanskog parka. Drama se produžila sve do nedelje i čoveka su spasli, pred nedeljno podne, rođeni brat i policija. Pre toga, policija i vatrogasci reagovali su brzo i pametno (u ovakvim prilikama i sekunde su važne) i ispred zgrade doneli veliki gumeni dušek. Pretpostavljamo da bi ovaj profesionalni potez sačuvao život ovom mladom čoveku, čak i da je skočio. Novine su o ovome naširoko pisale. Tabloidi naročito. Kako su pisali? Pa to kod nas i nije više važno, važno je da sedamdeset odsto polupismenih ljudi u Srbiji ne zaboravi slova. Ima tu i ćirilice, što nije za potcenjivanje, mada je latinica zastupljenija. Dobro, lakše će bar da nauče engleski. Pre nego što kažemo zašto ne pominjemo ime ovoga čoveka, upoznaćemo naše čitaoce da u Norveškoj i još nekim zemljama novine nikada ne pišu o samoubistvima. Nije im to zabranjeno zakonom, to je, jednostavno, tamo tako, takav je njihov novinarski kodeks i moral. Tuđa intima, pogotovo kad dobija tragičan kraj, nije nešto o čemu bi javnost trebalo da bude obaveštena i o tome ispredala svoje priče. Daleko je Skandinavija, daleko su Srbi od Hiperborejaca. Uzalud se Crnjanski trudio da dokaže kako je švedski tronožac za sedenje istovetan našem. A evo šta se nama desilo. Jedne novine pišu da je ovaj čovek bio sklon drogama i alkoholu i da je ratovao po Bosni. Druge ne poriču prvo, ali pominju Kosovo i Metohiju. On jeste negde ratovao, nije ni važno gde, ali mi ne možemo olako da damo psihijatrijsku dijagnozu da je i ovde reč o vijetnamskom sindromu. Možda se to njemu desilo, a možda i nije. Mnogi su bili u tom ratu, koji i nije bio rat, u smislu ženevskih ratnih konvencija, nego surovo ubijanje, pa su neki ratnici iz svega izašli vedri i sposobni da rade poslove koji donose velike pare, srećno su oženjeni i ovih dana letuju na Rodosu ili nekim dalekim južnim morima, željni egzotike, posle biznisa. Naše su novine vrlo egzotične. Dok jedne tvrde da je čovek narkoman, druge beleže, sasvim ubedljivo, razgovor sa prvim komšijom ovog čoveka koji je pokušao da se ubije. Kaže komšija: “M... je dobar čovek koji nikada nije pravio neprilike. Ne drogira se, ne pije. On je momak koji je bio na Košarama za vreme bombardovanja i moguće je da odatle potiču njegovi stresovi. Pred Novu godinu pokušao je samoubistvo sa moje terase, ali smo ga sprečili...” Neko je izjavio i da je bio pevač grupe Revolt. Ima li ovaj narod razloga za revolt? Moguće je, kaže prvi komšija, ali ništa ne tvrdi. Neki drugi prijatelji njegovi kažu za novine kako im je pričao da sanja mrtve drugove i da su mu u snu šiptarski teroristi upali u sobu. Pričama nikada kraja, svako ima svoju istinu, zato se sada dotičemo jedne druge teme. Ozbiljne novine nisu napisale šta se događalo u Tašmajdanskom parku. Neverovatno kako počinje tekst, na prvoj strani, u ovim novinama: “Pregovarački tim Ministarstva unutrašnjih poslova Srbije uspeo je juče da spreči jednog mladića koji je hteo da izvrši samoubistvo...” To liči na jedan naslov, iz davnih vremena, u jednom našem plavom večernjem listu, dok je besneo rat u Vijetnamu – Smrt komarcima, a onda, dalje, u tekstu – dva aviona tipa pajper kreću u odlučnu bitku protiv komaraca. Naravno, bila je reč o zaprašivanju komaraca, odlukom pregovaračkog tima. A šta se, konačno, događalo u Tašmajdanskom parku? Novi list Pravda (nije ovo nikakva reklama nego samo beleženje činjenice) nije na prvoj stranici stavio nekakav stereotipan naslov, nego taj naslov glasi Skoči i ubij se. Objašnjenje sledi: dok se ovaj čovek spremao da skoči, publika, ili svetina, skandirala je skoči i ubij se, na već poznatu melodiju. Jedna grupa mladih ljudi osnovala je kladionicu. U Tašmajdanskom parku, ljudi (novine pišu – grupa dečaka, verovatno sa tezom da mladost objašnjava sve i da ona ima prava na sve), dakle u tom parku počelo je klađenje hoće li čovek skočiti ili neće. Kad je i to bilo malo, išlo se na tipovanje u koliko će se sati to desiti. Nije ovde reč ni o kakvom moralisanju. Jednostavno, nešto ide, a nešto u životu ne sme da ide. Pijaže, slavni švajcarski psiholog, tvrdi da se karakter čoveka formira do četvrte godine. Poznata je njegova izreka: “Dete je otac čoveka.” I Sokrat je grdio omladinu, u starosti. Da li je bio u pravu? Nije to bitno, ali znamo samo da su stari Grci posle njega, Platona, Aristotela i još nekih filozofa, ostali bez tima. A Heladu je progutao Rim. Događanja u parku podsećala su na priču Branimira Šćepanovića Smrt gospodina Goluže, u kojoj gospodin Goluža, pošto je krenuo na more, biva pokraden u nekom provincijskom hotelu i svestan bezizlaza, penje se na most da bi skočio u reku (reka je tekla sredinom gradića), a svetina se skupila, počela da nagađa, da dobacuje, hoće-neće, i kad se puk razočarano razišao, gospodin Goluža je ipak skočio u mutnu reku. Kasnije će Danilo Kiš, u Času anatomije, kao doktor Tulp sa Rembrantove slike, napisati da je za samoubicu sasvim svejedno da li je reka bistra ili mutna, ali to je druga priča. Nije to ništa novo što se događalo u Tašmajdanskom parku. Primera ljudske destruktivnosti ima, na ovom belom svetu, koliko i streptokoka. Ali, kako je jedan tako ružan događaj prošao gotovo nezapaženo u javnosti? Zašto ravnodušno posmatramo čoveka koji nogom šutira psa samo zato što mirno leži ispred njegove zgrade (ovo ne važi za autora teksta, naprotiv). Zašto se ne uradi neki naučni poduhvat i utvrdi koliko je u našoj zemlji Zemljana a koliko vanzemaljaca? Ima milion toga zašto, a odgovor je jedan: reč je o bolesnom društvu, u kome se događa neka svemirska evolucija i iz koje će se, voljom više sile, Zemljani, sa Srbima na čelu, pretvoriti u vanzemaljce. Neki već šetaju pored nas.