U Nici na žici

Postoje neka mesta na svetu na koja oni siromašniji hrle da vide kako žive srećni i bogati. Azurna obala je jedno od njih. Evo ih, stižu sa svih strana; oni, iz zadimljenih gradova hladnog Severa, i oni, iz zagušljivih prenapučenih gradova Japana, tek probuđeni putnici iz Kine, i oni kojima je Berlinski zid, pravljen da traje hiljadu godina, branio da napuste „najsrećniji od svih mogućih svetova”, bledi Severnjaci čije se svetle oči ne mogu da naviknu na blesak Juga; svi oni što su štedeli i odvajali od usta da vide raskošnu lepotu Mediterana. Mile kolone putem uz more Azurne obale. Od sve lepote, čovek, koji satima sedi u kolima, može uglavnom da vidi samo crvena svetla kočnica kola ispred sebe. Nigde ni traga od pejzaža, od trave i borova, samo nepregledni niz visokih zidova iza kojih se kriju velelepne vile čuvenih ličnosti. A u njima, samrtna dosada. Sećam se divnog stiha jednog dečijeg pesnika: Ptice selice, vratile se u Delnice Ovdje bor, ondje bor, kakav komfor A u Nici, bile smo na žici. I sam sam jedan izgubljeni putnik u armiji radoznalaca, u izlizanom džinsu među srećnim belim odelima i panama šeširima. U Nici je veliki svetski nautički sajam; duž cele obale leže tromo kao klade najskuplje jahte, gliseri i jedrenjaci sa posadama odevenim u belo i platinastim lepoticama u kupaćim kostimima koji mirno mogu da stanu u kutiju od šibica. Zanima me da li bih nekako mogao da zamenim svoj motor „džonson” od deset konja, star dvadeset godina, za neki malo noviji i jači, naravno, uz doplatu. U novinskim intervjuima, kada me pitaju šta je za vas bio događaj sezone, obično odgovaram da je to bio onaj dan kada mi je „džonson” upalio iz šestog pokušaja. Kako mi jadno izgleda tridesetogodišnja „pasara” u sidrištu na Adi ciganliji, olupana, prefarbavana više puta kao da je kredenac, duga četiri metra i devedeset santimetara (radi poreza), prema ovim belim čudovištima najnovijeg dizajna, koji više liče na rakete nego na brodove. Pa ipak, oni stoje, nikuda ne plove. Na hiljade njih usidreno je u lukama Kana, Nice, Antiba i Monte Karla. Baš kao i u mom sidrištu na Adi, najskuplji brodovi nikada ne isplovljavaju. Wihovi vlasnici su ili prezauzeti da bi plovili, ili su zaboravili da ih imaju ili su u zatvoru – jedino ja isplovljavam svakog dana jer nisam neophodan nikome u gradu. Sedim kod Qupčeta na splavu i pijem jagodinsku ružicu ili se izležavam u senci nekog vrbaka. Najpre riblja čorba, a onda, reš pečen som sa krompir salatom – kako se takav ručak razlikuje od onog u čuvenom „Kafe d' Pari” u Monte Karlu, gde vam na ogromni zagrejani četvrtasti tanjir (ćuj, četvrtasti!) iznose guščiji pate kao da se pokakio golub. U Kanu, u hotelu „Karlton”, gde odsedaju filmske zvezde, srećem grupu naših novopečenih bogataša koji su kupili nove jahte. Kako su brzo napredovali od vremena kada su bili srećni sa „tomosovim četvorkama” do vlasnika brodova sa nekoliko salona, kupatila, eho sonderima, i ostalim čudima. Najčešće, zapadni bogataši nikada i ne plove; na njihovim usidrenim jahtama čame kompletne, plaćene posade, a oni skoknu dva do tri puta godišnje, samo da bi napravili koktel za poslovne prijatelje i gledali sa vode vatromete. Vučem se u povorci radoznalaca po dvoru Grimaldija u Monte Karlu, gde se ispred palate smenjuje straža poput olovnih vojnika, kroz ružičnjak lepe Grejs Keli, Rotšildovu vilu, ne znam ni ja gde, velelepno zdanje Bila Gejtsa i letnjikovac Dejvida Nivena, sve to okruženo raskošnim, negovanim parkovima punim čempresa i egzotičnog drveća i zatrpano stilskim nameštajima i tamnim sličurinama. Ovde je živeo ovaj, ovde onaj. Razmišljam o tome kako im je bilo teško da napuste ova prelepa zdanja sa pogledom na pučinu i svu ovu lepotu; da se oproste od slika i skulptura i kapija sa ornamentima od kovanog gvožđa koje se same otvaraju čim im se približi neki „rols-rojs”? A kako je lako siromahu da ostavi ovaj svet i bedni sobičak sa pohabanim pokućstvom; kombinovanu spavaću sobu od orahovog furnira i zajednički klozet u dnu dvorišta. Na sahranama, za takvog govore da se najzad smirio i da će se, hvala Bogu, najzad odmoriti od života. Na Azurnoj obali, u nekom gradu, video sam veliki Matisov muzej, ali se ne sećam gde, sve mi se pobrkalo i izmešalo u glavi; muzeji, slikari, gradovi, lica, trgovi i pića, ali sam zapamtio neverovatnu svežinu starca koji je, paralizovan, sekao makazama obojene hartije i dugačkim štapom iz paralitičarskih kolica pokazivao mesta na slici gde da ih zalepe u slavu radosti življenja. Tu je negde i još veći Šagalov muzej u kome su izložene ogromne sličurine sa biblijskom tematikom na kojima je, pošto su ga žena i sekretar zaključavali u atelje, morao do u besvest da falsifikuje sam sebe. Siroti starac; kakva razlika od vremena kada je početkom prošlog veka u rodnom Vitebsku slikao rabine u molitvi i verenike kako lete sa zidnim časovnicima preko neba? U mestu Kanj (najzad jedno mesto koje sam zapamtio) u ogromnom maslinjaku punom stoletnih stabala, stoji oronula kuća Ogista Renoara koju je sagradio 1902, i u kojoj je živeo sve do smrti 1919. Kuća je skromna, sa malo oskudnog građanskog nameštaja, ali je potresan njegov štafelaj u polutamnom, nevelikom ateljeu, na kome su se rađala platna puna ženstvene ružičaste putenosti – devojke zlatnih kosa i raskošnih, mlečnih bedara. U vreme kada svetom vlada estetika ružnog, a đubrište instalacija zatrpava galerije i muzeje, na Renoarovim slikarskim nogarama, njihov vlasnik kao da je okačio cedulju na kojoj piše ODMAH SE VRAĆAM. U Sen Tropeu, snu moje mladosti, u kome je „Bog stvarao ženu” u obličju Brižit Bardo, koja je danas baka, pristanište je doslovno zatrpano uličnim slikarima – veličanstveni spektakl kiča u svim varijantama ultramarina i belih jedrilica, čega se do smrti gadio moj profesor Nedeljko Gvozdenović. Progone me izborana lica Žilijet Greko, Rožea Vadima, Žaka Šarijea i ostalih protagonista staroga sna o srećnom gradu. Ipak, uteha: u mesnom muzeju, velika izložba „Pikaso i Mediteran” – delo srećnika koji je pobedio starost i smrt. Moj zarđali francuski, koji potiče još iz gimnazijskih dana, pomaže mi da izmamim poneki osmeh kod ljupkih kelnerica, srećnih što se neki stari stranac trudi da govori njihovim jezikom. O, Bože, naš francuski iz škole u kojoj su nam predavali profesori koji nikada nisu bili u Francuskoj. Učili smo ga kao da je u pitanju sprava za mučenje: pluskvamperfekti i slaganje vremena, kao da nikada nećemo razgovarati ni sa jednim Francuzom. U naše vreme, istina, nije ih ni bilo. Stranci su bili neprijatelji i špijuni. Kad su Francuzi zaustavili u Kolašinu svoj „spaček” i upitali mladog Matiju Bećkovića kuda se ide za more, on im je rekao: „Premier ri a drua…” Pošto su zahvalili i otišli, prišao mu je milicioner i strogo počeo da ga ispituje šta su ga stranci pitali i šta im je on odgovorio. U Nici se upoznajem sa jednim mladim Srbinom od dvanaest godina, čiji roditelji žive na Azurnoj obali, a on letuje kod bake u Beogradu. Pitam ga gde mu se više dopada. “Ovde je lepše” – kaže mi u poverenju – “a tamo je bolje!”