Kišno veče sa Rajkom Grlićem: Film je za arheologe života osnovni izvor informacija

Kišan, sumoran početak aprilske večeri, gužva na ulicama Beograda, primetno neraspoloženje na licima prolaznika.

A u KC „Grad“ sala ispunjena do poslednjeg mesta, pa i više od toga, jer je svoje veče imao proslavljeni reditelj Rajko Grlić, a razgovor je modelirao, što bi se reklo - svetski a naš, Stefan Arsenijević.

Bio je to i svojevrsni ogled kako snaga ličnosti i duha utiče na dati trenutak, braneći ga ne samo od kišnog sivila, nego i od koječega još. Dalo bi se o tome pisati i pisati. No, pomenimo ponešto i na preskokce.

Ispod ruba pameti

A pre toga, kako odoleti a ne iskoristiti trenutak za razgovor za NIN, nevelik, jer onaj veći, podrobniji, odlažemo za jesen kad bude izašao film „Svemu dođe kraj“...

Budući da živi malo u Americi, a malo više u Istri, upitan s kojim osećanjem i raspoloženjem je stigao u Beograd, kaže:

„Došao sam raditi postprodukciju filma, kolor korekciju, a onda me uhvatili i za druge stvari“, veli uz smešak.

Pominjemo da mu je inspiracija za film bilo Krležino delo „Na rubu pameti”... 

„Ono o čemu je Krleža pisao muči i nas danas - može li išta pojedinac učiniti protiv gluposti, nedostatka elementarnog građanskog morala i pljačke pomoću kojih se ovde vlada, zagađuje život, uništava nada, tera na odlazak. Ali nama je Krleža bio samo polazište. Brzo smo shvatili da se ta knjiga ne da dramatizirati.“

Ustupljene fotografije / Bojan Kovačević

Upitno intonirano podsećanje da Krležin roman, čija je radnja smeštena u tridesete godine 20. veka, a fokusira simbole obezglavljenog vremena koje nema ni intelektualnog, ni moralnog, ni estetskog lica, ispratio je rekavši:

„Inspirirani tom gorčinom prema vremenu i prostoru u kom se događa, o kojoj Krleža piše, a koja je danas tako prisutna, krenuli smo u jednu sasvim drugu  priču. I kod nas je advokat glavno lice, ali on, za razliku od Krležinog, praveći vivisekciju društva ne odustaje. Nije teško zaključiti da nas naše vreme, svojom sličnošću, svojim nacionalizmima, populizmima, pohlepom, priprema na neki novi oblik istog fašizma.“ 

Na pitanje gde smo sada u odnosu na „rub pameti” na kome smo bili kada je počinjao rad na scenariju i filmu, veli:

„Pali smo. I to prilično. Kod vas u Srbiji je taj pad znatan, kod nas u Hrvatskoj je za sada nešto manji. Ali uskoro ćemo vas stići. Trud je očigledan. Nećete dobiti prvenstvo u gluposti, mi ćemo vas sustići, sve smo vam bliže.“

Sud vremena

Veče je bilo deo programa „Buking Balkan“, odnosno književne platforme, te se u prvom delu razgovaralo ponajviše o njegovoj autobiografskoj knjizi „Neispričane priče“, u kojoj je svoju biografiju (a kroz nju naše vreme, pa i živote) raskadrirao po kinematografskim pojmovima, tačnije njenom novom, dopunjenom izdanju.

„Klasična biografija je bolna stvar, jer čovek uvek vidi sebe puno bolje nego što jeste. A i ko nije pisao autobiografiju ne zna kako se lako menja povest. 

(...) Kada sam otišao u egzil, mislio sam da više nikada neću raditi filmove, jer se pokazalo da je to bio uzaludni posao u jednom prostoru, prostoru Jugoslavije, koji je rat tako olako zahvatio. Moji filmovi, i filmovi drugih reditelja, ni sa čim nisu doprineli da se to ne dogodi, da bude bolje. I onda sam, misleći da je to besmisleno, počeo upisivati u kompjuter razne ideje, sećanja, priče...“

Potrajalo je to, veli, poprilično. Nije nezanimljivo ni kako je dospela u štampu a, ispostavila se, kao nešto potpuno neočekivano. Knjiga je imala velike tiraže, niz pohvala, brojne prevode, neverovatne reakcije čitalaca sa raznih strana...

Otvorila se i tema odnosa književnosti i filma, percepcije kod gledalaca, kao i koji je od ta dva medija pouzdaniji da sačuva sliku vremena.

„Film je za sve buduće arheologe života osnovni izvor informacija. Za pedeset godina će se na ne znam kojim platformama moći videti ovo što mi ostavljamo kroz filmove: kako se živelo, razgovaralo, oblačilo, u kakvim društvenim sistemima se živelo i u kakvim odnosima je čovek bio sa sistemom... Mislim da su najbolji tragovi o Jugoslaviji, koje više nema, ostali na filmu. Vi kad gledate dobar film, znate sve i o vremenu, prostoru... Književnost kod čoveka, kod publike rađa drugačije slike. A naše slike nisu uvek vezane za stvarnost, niti su dokument stvarnosti. Najbolje što film može, ako preživi sud vremena, jeste da postane dokument svoga doba. To je nada svakog reditelja.“

Ratno područje

Govorilo se i o Balkanu, ne samo zbog imena programa i tribine, a na pitanje Stefana Arsenijevića kako se Balkan vidi iz Amerike, Grlić, malo u šali, malo u zbilji, reče:

„Kao ratno područje, manje-više“.

Zdušnu reakciju publike u sali obeležio je i smeh, a govoreći dalje, Rajko Grlić je kazao:

„Kad sam došao u Ameriku, u egzil, rat u Jugoslaviji je bio u zamahu. Tamo su me stalno pitali da im u tri rečenice objasnim šta se dešava, zašto ljudi u Jugoslaviji ratuju, ko protiv koga, o čemu se radi... Na jednom predavanju koje sam držao u Ohaju, pokušao sam to nemoguće, u tri rečenice. Kazao sam - kada bismo salu zaključali i ostali pet dana unutra, kad bih ja imao kontrolu svih ekrana i konstantno tvrdio da Vest Virdžinija ima nameru da napadne Ohajo, našu decu, da vekovima mrze Ohajo, oni bi iz te sale direktno išli u rat protiv Vest Virdžinije. Probao sam da objasnim kako se ratovi prave. Verujem da je devedesetih na ovom prostoru tako i napravljen. Ali da ne idemo u ratove.“

Ustupljene fotografije / Bojan Kovačević

U priči o Balkanu na Arsenijevićevu upitnu opasku nismo li „balkanski trend“ izvezli i u Ameriku, odsečno reče:

„Mislim da je Tramp jedan notorni Balkanac“.

Bilo je potom i smeha i aplauza, a govoreći dalje, Grlić veli:

„Čuo sam na TV-u neki dan njegovih desetak rečenica, da čovek ne poveruje. U Hrvatskoj, uz HDZ, na vlast dolazi jedna fina stranka, onako baš fašistička. Čujem na TV-u čoveka koji je oličava, govori identične rečenice. Čuo sam ih i ovde u Beogradu od strane vaših vlasti. Svet je uniformiran neverovatno. To što se zove populizam, nacionalizam... ima sve odlike fašizma. U Hrvatskoj je tridesetak ministara otišlo u zadnjih osam godina u zatvor. To je EU sredila. Tu je naša prednost, kad nas novce kontroliše EU. Ideologiju ne dira, tu možete raditi šta hoćete, ali novce prate i ne daju. Dakle, tih deset rečenica su svud, tj. princip je unisono. Hrvatska stranka koju sam pomenuo ulazi u vladu zapravo da bi taj čovek i nekolicina uzeli, privatizirali šta god dohvate. Taj čovek, dakle, upotrebljava i glasače i ljude u stranci kao marvu preko koje dolazi na vlast, a na vlast dolazi za svoje interese. I to je priča o svetu danas.“

Upitan za sudbinu filma u današnjem svetu, rekao je da neće preživeti u onom obliku u kom ga mi znamo, jer je gledanje filma ritual kojeg više nema.n

Pekić i „plavac“

Govorio je Grlić, koloritno i nadahnuto, i o saradnji sa književnicima na scenariju: Dubravkom Ugrišić („Za sreću je potrebno troje“, „U raljama života“), Ivanom Kušanom (objasnio i da je „Čaruga” prvo izašao kao film, a dve godine kasnije kao knjiga), sa Antom Tomićem („Karaula”....). Dočaravao kako je posećivao u Londonu Borislava Pekića („Đavolji raj”), osvrnuo se duhovito na to kako je slavni pisac voleo viski...

Nije tom prilikom rekao, ali kako se ne setiti njegovog odgovora od pre nekoliko godina, na pitanje zašto je rekao da je „plavac” najbolje vino.

„To je kao da me pitate zašto je Greta Garbo najelegantnija žena koja je ikada stala pred kamere, zašto je Amazon najduža reka na svetu… To su jednostavno činjenice. Tako je i s ‘plavcem’ malim, velikim vinom čije grožđe oplemenjuju i sunce i more, vinom koje je puno, čvrsto i suvo. Ukratko, meni najdraže vino za koje nisam našao, a nije da širom sveta nisam tražio, adekvatnu zamenu.“

Balkanac

Na pitanje Stefana Arsenijevića da li se oseća kao Balkanac, praćen zdušnim reakcijama publike, odgovara:

„Momentalno da, jer sam bio u Sofiji, radio sam tonski miks filma, u kući koja je na kraju grada. Kad izađeš, pred tobom planina, velika, baš lepa. Pitam koja je, kažu - Balkan. Marija Todorova je u knjizi ‘Imaginarni Balkan’ objasnila da je u 18. veku engleski putopisac bio tu, i mentalitet tih ljudi nazvao balkanskim. Od tada kreće korišćenje termina koji je dobio ubrzo pežorativno značenje i proširio se po svetu kao strašno prokletstvo.