Rezolucija o Srebrenici: Borba za političke poene

Zapad se plaši porasta nacionalizma na Balkanu, prepoznaje govor teži od devedesetih, i upravo je predlog rezolucije o genocidu u Srebrenici pokušaj je da se svima ukaže na to da će ono što se sada događa na Balkanu biti tretirano nepovoljno od strane međunarodne zajednice.

Rezolucija o genocidu u Srebrenici predstavljena u UN: Srbija, Rusija, Kina, Severna Koreja i još dve zemlje protiv. Stoga, cilj rezolucije nije da se srpski narod ili Srbija proglase genocidnim, već da se pre svega disciplinuje predsednik Republike Srpske Milorad Dodik i zaustavi njegova sirova, ogoljena politika koju Zapad smatra remetilačkim faktorom u BiH.

Što se Aleksandra Vučića tiče, on lukavo pretvara ovu temu u poene za kod kuće. Veliki deo javnosti će tumačiti njegovu angažovanost kao pozitivnu borbu za srpske nacionalne interese. Čini ono što većina u Srbiji prihvata ispravnim. Šta manjina misli, nebitno je. Važno je osigurati podršku većine. Kako svu zbrku oko donošenja rezolucije o Srebrenici za NIN analizira Ivo Visković, iskusni diplomata i bivši ambasador Srbije u Nemačkoj.

„Ne smatram sebe naivnim, ali ne verujem da je namera rezolucije o Srebrenici da čitav narod proglasi genocidnim“, kaže Ivo Visković.

Loš tajming

Nedavno predloženi amandmani Crne Gore treba to i da osiguraju. Ali oni su ogolili da je Vučićeva igra, „svi nas napadaju, ja ću vas odbraniti“, za unutrašnju politiku.

„Vučićev prilaz politici nikada ne bih rado prihvatio, opasan je. Nažalost, naše ljude nije teško okupiti oko takozvanih nacionalnih ciljeva. Čim navodno treba da se sukobi sa nekim drugim, lakše se pridobije većina. I Vučić lukavo čini na međunarodnom polju ono što većina u Srbiji prihvata ispravnim.

A Vučić čini sve da utiče na Crnu Goru da glasa protiv rezolucije, makar amandmani koje podnosi tamošnja vlada obezbeđuju da srpski narod neće biti proglašen genocidnim. Čak a ako se nigde u nacrtu rezolucije se i ne pominje odgovornost Srbije i srpskog naroda. Verovatno je broj onih za koje se zna da će glasati za i onih koji su protiv ili uzdržani promenljv i nesigran, bitan je svaki glas.

Za Viskovića već sam predlog rezolucije o Srebrenici dolazi u nezgodnom momentu kada se situacija unutar bivše Jugoslavije, naročito u samoj BiH, komplikuje i kada je više od ičega potrebno smirivanje, dok je dolivanje benzina na vatru krajnje opasno.

„Loš tajming“, kaže Visković, verujući da je ovo vreme izabrano kao vrsta dodatnog pritiska na rukovodstvo RS i Milorada Dodika, kako bi ih odagnalo od učestale pretnje odvajanja RS, odnosno dezintegracije BiH.

Zašto je odloženo

Pomeranje datuma odlučivanja u Generalnoj skupštini UN sa predviđenog 15. na 22. maj nije neuobičajena stvar s obzirom na to da je reč o glomaznoj organizaciji u kojoj se akti moraju usaglasiti. Odnosno, predlagači moraju biti sigurni da će imati većinu u Skupštini.

„Verovatno se u prvi mah neko, prebrojavajući potencijalne ‚za‘ i potencijalne ‚protiv‘, uplašio da se može dogoditi da ne dobiju dovoljno glasova, te je došlo do pomeranja. Drugi razlog odlaganja, može biti pokušaj da se pronađe kompromisni stav koji bi omogućio i da se zemlje koje se kolebaju ili imaju suprotan stav ipak opredele ‚za‘“, kaže Visković.

U tom svetlu vidi predloge amandmana na rezoluciju koje je predložila Crna Gora. Odluka Crne Gore da podrži usvajanje rezolucije, ali ne kao njen kosponzor već uz predložene amandmane, podelila je Crnu Goru. Šta god sama Srbija mislila, mora se imati u vidu da je reč o maloj državi, ali ipak članici NATO i da u spoljnoj politici ona ima svojevrstan nesamostalan istup. U ovom slučaju, čita se to kao pokušaj Zapada da preko Crne Gore prilagodi rezoluciju kako bi ona bila ipak usvojena.

Visković, međutim, nije siguran da će oba amandmana, pa ni rezolucija, proći u UN. Prvi amandman, koji kaže da niko ne može proglasiti bilo koji narod genocidnim i da to nije stvar kolektivne nego individualne krivice, ima mnogo šansi da bude usvojen. Ali ovaj drugi, koji se tiče RS i očuvanja Dejtonskog sporazuma, može naići na otpor.

TANJUG / AP / Armin Durgut

„U tom slučaju, rezolucija bi se pretvorila u političko pitanje, a ne u pitanje pijeteta prema žrtvama i želje da se to više nikada ne ponovi. Istovremeno, to bi trebalo da onemogući počinioce zločina da budu amnestirani u javnosti“, kaže Visković.

Reakcije Mila Đukanovića na stav vlade Crne Gore povodom rezolucije naš sagovornik tumači da se bivši lider Crne Gore bori preko naših leđa za svoje pozicije.

“Daje podršku Vučiću jer ta podrška znači odsustvo podrške onima koji su preuzeli vlast u Crnoj Gori“, kaže Visković.

Ova rezolucija, usvojena ili ne, osim kao pretnja ili batina pokazana Dodiku, treba da posluži i da RS i Srbija ne slave počinioce zločina, osuđene za genocid u Srebrenici, nego da ih smatraju lično odgovornim krivcima, a ne nacionalnim junacima. U srži, to je ipak, kako veruje Visković, rezolucija koja treba da zastraši ne narod nego da onemogući Dodika i rukovodstvo RS i da ih zaustavi da i dalje vode deintegrišuću politiku u odnosu na BiH. Jer Zapad veruje, prema njegovoj proceni, da će rukovodstvo RS izazvati nekakav sukob unutar BiH, ne samo političkog, nego i nasilnog karaktera.

U svakom slučaju, rezolucija je politički akt koji se odnosi na konkretan događaj i obzirom na to da nije u pitanju okrugla godišnjica, niti je izazvana bilo kakvim direktnim događajem, njeno usvajanje pada na teret Dodika i rukovodstva RS i njihovog shvatanja politike.

„Ovo je pokušaj pasiviziranja Dodika, time što mu se na neki način preti“, kaže Visković.

Što se tiče amandmana Crne Gore, veruje da je to samo politička odluka, a napominje da ljudi koji se bave politikom procenjuju trenutak u kojem se nešto događa i svrsishodnost toga što bi oni izjavili, te da li bi to imalo po njih, pozitivne ili negativne efekte.

Loša procena situacije

On nema informaciju koliko je dugo rezolucija pripremana, zna samo da to nije urađeno preko noći i da su se predlagači, odnosno Nemačka, sa nekim konsultovali. Da li i zašto naše diplomate nisu znale šta se priprema, nema odgovor. Ali da je i sada naš ambasador u Nemačkoj, učinio bi sve što bi nalagale instrukcije naše vlade.

„Naši ambasadori mogu proceniti situaciju ranije i predočiti je ali ne mogu oni sami donositi odluke ili raditi na svoju ruku bilo šta“, kaže Visković.

Mnogi postavljaju pitanje da li bi rezolucija bila inicirana da je Angela Merkel na čelu nemačke vlade, ali odgovor treba tražiti u činjenici da je Šmit bio jedan od njenih ministara, iako ne član njene partije, i to - ministar odbrane.

PROFIMEDIA / Elman Omic / AFP

Ipak, inicijativa je došla iz nemačkog Ministarstva spoljnih poslova, na čijem čelu je funkcioner Zelenih koji imaju izrazito naglašen i osetljiv stav po pitanju ljudskih prava, krivica, i oni su sigurno više no SPD uticali da se inicira rezolucija. Kao drugi koalicioni partner vlade, uticaj Zelenih u Nemačkoj je izuzetno značajan, snažnog uticaja na spoljnu politiku. Ako njihov predlog dobije jaku podršku u UN, mi bismo konačno morali razmotriti ko su za nas junaci, a ko osuđenici.

Vučić je čak opozvao dosadašnjeg ambasadora Srbije u UN Nemanju Stevanovića zato što je kasno otkrio da „bošnjačke diplomate“ pripremaju rezoluciju, koja će, kako je rekao, Srbe označiti genocidnim narodom. A neće, jer krivična odgovornost, za razliku od političke je uvek individualna. Ali to je, moramo priznati, mogući potencijal za ucene budućih politika. One stavljaju Srbiju i RS, kao i uvek, u nepovoljan položaj.

Za genocid u Srebrenici 11. jula 1995. osuđeno je 47 ljudi na više od 700 godina zatvora, izrečene su četiri doživotne kazne.

Zašto je Nemačka predlagač?

Otkud Nemačka kao predlagač rezolucije, koja sama nema niti jednu presudu za genocid saamo zato što je pojam genocida u međunarodno pravo uveden 1948, odnosno nakon okončanja Nirnberškog procesa?

Prvo, ono što se dogodilo u Nemačkoj nazvano je Holokaust, a Nemačka je što se Holokausta tiče, doživela svojevrsnu katarzu. Nikada ne možete da čujete bilo kog nemačkog političara da govori o prošlosti, a da se nije kritički osvrnuo na taj period i nazvao ga najsramnijim u nemačkoj istoriji. Nema posledica po Nemačku kao državu, to što su nacisti počinili tokom Drugog svetskog rata i što su za to osuđeni.

„Nemci svake nedelje organizuju đačke ekskurzije, kojima decu dovode autobusima iz raznih krajeva Nemačke u Holokaust memorijal centar u samom Berlinu ili po logorima širom Nemačke. To im pokazuju kao primer nečeg sramotnog što se dogodilo u ime nemačkog naroda od konkretnih zločinaca i nacista. U Buhenvald su, na primer, tokom momg mandata organizovali izložbu o streljanju u Kragujevcu. Kustos, njihov čovek, govorio je na otvaranju kako to nije uradio bilo ko, nego nemačka vojska, Vermaht. Tako pokazuju vrstu kritičkog odnosa i očekuju da se i drugi tako ponašaju“, kaže Ivo Visković.

Nemačka je inicijator rezolucije verovatno i zbog podrške Kristijanu Šmitu, novom visokom predstavniku u BiH koji je tamo, po oceni Dodika, nametnut mimo redovne procedure od strane zapadnih zemalja jer neki smatraju da je ovo način da mu Zapad da podršku.

(Autorizovan tekst)