Dilema evropskog desnog centra: Raditi sa krajnjom desnicom ili je isključiti?

Dilema s kojom se suočava Luis Montenegro iz portugalske Socijaldemokratske partije (PSD) biće da je poznata sve većem broju partija desnog centra u Evropi: ako najkraći i najsigurniji put do vlasti znači saradnju sa populističkom krajnjom desnicom, treba li krenuti njime? 

Izborni savez Montenegra sa dve manje konzervativne stranke našao se na prvom mestu na izborima u nedelju, osvojivši 79 mesta: dva više od svog rivala, Socijalističke partije (PS), ali daleko od većine u parlamentu zemlje od 230 mesta.

Na trećem mestu je Čega (Dosta), krajnje desničarska populistička stranka koju predvodi bivši TV sportski komentator Andre Ventura, koga protivnici redovno optužuju za ksenofobiju, rasizam i demagogiju.

Tokom predizborne kampanje i ponovo u ponedeljak, Montenegro je u više navrata odbacivao formalnu koaliciju ili čak labavo poverenje i sporazum sa Čegom – ali neka vrsta dogovora sa strankom krajnje desnice mogla bi da se pokaže kao njen jedini put ka stabilnoj većini, sposobnoj za donošenje zakona.

Postoji ogroman pritisak da se formira desničarska vlada, rekao je Visente Valentim, politikolog sa Oksfordskog univerziteta i autor buduće knjige o normalizaciji krajnje desnice.

Menjanje kursa

Montenegro će "pokušati sve da izbegne saradnju sa Čegom", dodao je on, ali "njegov problem je što mu je kratkoročno cilj da postane premijer. Ako ne može da formira stabilnu vladu, koje su opcije? Unutrašnja borba unutar PSD-a, novi izbori – ili možda neka vrsta vrlo neformalnog dogovora sa ekstremnom desnicom”.

To je izbor sa kojim su se drugi suočili pre njega, a sa kojim bi se uskoro moglo suočiti i više njih. U Italiji desničarski populisti imaju koaliciju sa desnim centrom, u Finskoj su deo jezgra druge koalicije, a u Švedskoj podržavaju desničarsku vladu.

U Holandiji, napeti koalicioni pregovori zavise od toga u kojoj meri je – i pod kojim preciznim uslovima – desni centar spreman da podrži krajnje desničarsku Partiju slobode (PVV) Gerta Vildersa i njenog manjeg populističkog saveznika, Pokret građana poljoprivrednika (BBB).

EPA / EFE / RAMON VAN FLYMEN Jedan od vesnika talasa novih desničara - Novi premijer Holandije Gert Vilders

U Španiji je konzervativna Narodna partija (PP) prvo pokušala da zaobiđe krajnje desničarsku stranku Voks, a zatim je osudila – ali je sklopila dogovore na regionalnom nivou i bila spremna da sklopi sporazum na nacionalnom nivou sve dok socijalisti (PSOE) nisu prošli neočekivano dobro na izborima u julu prošle godine.

U Austriji, krajnje desničarska Partija slobode (FPO) će pobediti na jesenjim izborima i tražiti savez sa konzervativnom Austrijskom narodnom partijom (OVP), dok su nemački AfD i francusko Nacionalno okupljanje (RN) dostigli ili će uskoro dostići istorijski maksimum.

Njihov napredak je posledica niza faktora. Dok su otpor imigraciji, islamu i EU dugo bili glavna briga desničarskih ekstremista, kulturni ratovi, manjinska prava i klimatska kriza nedavno su postali fokus mnogih birača.

Bez desnice sve teže

Njihova privlačnost je pojačana krizom troškova života izazvanom pandemijom i ratom Rusije protiv Ukrajine. Ovome se dodaje i rastuće nepoverenje prema etabliranim političarima, za koje mnogi birači veruju da su podbacili u ključnim pitanjima kao što je stanovanje, koje su populisti uspešno povezivali sa imigracijom u glavama mnogih birača.

„U sve većem broju zemalja, krajnja desnica sada dostiže 15% do 20% ili više“, rekao je Valentim. „To znači da postaje sve teže obezbediti promenu vlade bez njihovog uključivanja.“

U izvesnoj meri, kaže Ketrin Fijeski sa Evropskog univerzitetskog instituta u Firenci, bilo je neizbežno da sve veća fragmentacija evropskog političkog pejzaža – kako u pogledu partija tako i u pogledu birača – pretvori populističke partije u vodeće.

„Slabost i iscrpljenost etabliranih partija, njihov neuspeh da se pozabave ključnim pitanjima i njihova umešanost u skandale daju biračima podsticaj da pokušaju nešto novo“, rekla je ona. „A pre svega ekstremna desnica uzima maha.“

Izazov koji ova dinamika predstavlja za desni centar je ključan, rekao je Fieski: „Važno je da se drže linije. Tamo gde to nisu uradili, legitimisali su ove stranke. Ono što su u suštini bili protestni glasovi transformisalo se u nešto drugo”.

Sve veće učvršćivanje desničarskih ekstremističkih partija ih „uvlači u partisjki pejzaž“, rekla je ona. „Pristup medijima, učešće u vlasti... Oni će biti normalizovani. Jednom kada se razbije ’sanitarni kordon‘ biće mnogo teže pobediti ih.“

Dva tabora

Kvaka je u tome što bi alternativa mogla da dovede do meseci koalicionih pregovora, nestabilnih manjinskih vlada i novih izbora - i do daljeg slabljenja etabliranih partija, što zauzvrat nosi rizik da ekstremističko biračko telo nastavi da raste.

„Zaista postoje samo dve opcije“, kaže Valentim. „Ili stranke desnog centra uključuju desničarske ekstremiste u neku vrstu desničarskog bloka, ili – kao u Nemačkoj – stranke desnog centra i levog centra pristaju da uvek isključuju desničarske ekstremiste.”

Ono što će se desiti u Portugalu u narednih nekoliko nedelja, dok Montenegro bude pokušavao da formira vladu koja može da bude sigurna u podršku parlamenta, biće presudno, rekao je Valentim, jer  “ono što se sada desi biće kodifikovano. To će postati standard”.

Uloga socijalista u tom procesu bila bi podjednako značajna, dodao je: „Na kraju krajeva, desni centar može napraviti vladu bez rada krajnje desnice samo ako levi centar odluči da je podrži. „Predsednik bi čak mogao da interveniše po tom pitanju.“

Za Fiješija, Portugal „nije bio nova varijanta Holandije. Dve glavne stranke – koje predstavljaju dve trećine birača – ne žele da rade sa krajnjom desnicom. Portugal nije tako daleko na populističkom putu protiv imigracije kao neka druga mesta.“

Problem je, rekao je Valentim, u tome što dok dokazi pokazuju da stranke desnog centra koje su usvojile politiku krajnje desnice nisu imale koristi i da su stranke krajnje desnice u vladi dovele do loših demokratskih rezultata, „kratkoročno, političari žele da budu premijeri“.