Isečak iz vremena: Bela Crkva nekad i sad

Malo je onih koji nisu čuli za „doboš tortu“. Onu sa osam do deset kora koje ste ispekli na prevrnutom plehu. Pa krenuli da ih slažete. Red kora, red fila... Kada ste završili, upržite šećer na laganoj vatri. Čim se rastopi, prelijete ga odozgo. Na kraju dobijete tortu kojoj fina karamelizovana smesa daje puni sjaj! E baš nekako tako izgleda i istorija Bele Crkve. Prošlost se u jasnim odeljcima slagala jedna na drugu. Sa tom razlikom što se kraj nikako ne poklapa sa našom kulinarskom pričom. Nema glazure koja bi sve to povezala. I baš ništa ne miriše na karamelu. 

Malo je gradova koji imaju tako jasan rođendan kao Bela Crkva. U viziji grofa Mersija nastajao je grad koji će postati vojni centar i središte čitavog regiona. Buduća Bela Crkva. Datum rođenja 15. oktobar 1717. godine. Jedan od naših domaćina Radivoj Milačić Batica pokazuje mi stotine starih razglednica, knjiga, pisama, smeštenih u delu kuće koji samo tome služi. Zanimljivo mi je to što je Batica čitavog života bio policijski inspektor. I dan-danas zna šta se krije ispod svake kocke na kaldrmi, a bogami i šta se divani po varoši. O vezi između njega i grada najbolje svedoči to što su ga imenom zvali samo roditelji i nastavnici u školi. Svima ostalima dovoljan je nadimak. Jednom je, štosa radi, na beogradskim Terazijama u poštansko sanduče ubacio razglednicu koju je adresirao: Batica, Bela Crkva. Sutradan ga je najnormalnije sačekala na kućnoj adresi. Takvom čoveku treba verovati kada opisuje život grada u sada već pretprošlom veku. 

Recimo, da li ste znali da je samo 25 godina nakon puštanja u promet prve pruge na svetu (one koja je povezivala Liverpul i Mančester), voz stigao i u južni Banat. Neverovatan je podatak da je prema redu vožnje iz 1857. godine bilo predviđeno da se od Bele Crkve do Beča stigne za 24 sata! Onda karnevali… Prvi karneval ovde je održan još 1828. po uzoru na karneval u Kelnu. U Beloj Crkvi osnovan je prvi muzej u Vojvodini. Bilo je to 1876. godine. Pre toga, u varoši je podignuta gimnazija. A pazite sada ovo! Sačuvan je podatak da je godine 1924. sa ovdašnje železničke stanice otpremljeno 6.000.000 litara vina i 260.000 litara rakije! Berze vina u Evropi čekale su da čuju kakav je rod bio u Vršcu i Beloj Crkvi, pa su na osnovu tog podatka korigovali cenu vina na međunarodnom tržištu! Ali šta još može da nas čudi u gradu koji je imao Vazduhoplovnu školu gađanja i bombardovanja. Između dva rata, Bela Crkva je imala više aviona nego automobila! Treba li da nabrajamo dalje? Zarad svega toga, okolnosti joj mogu uzeti sve osim jednoga. Ovo će zauvek biti grad. To je titula koja se ne vezuje za broj i veličinu. „Grad“ je titula koja se teško i dugo stiče, a nikada ne gubi. 

Nakon završetka Prvog svetskog rata i razgraničenja između Kraljevine SHS i Rumunije, Belu Crkvu je zadesila zla sudbina pograničnog mesta. Zatvoreni su mnogi putevi, izgubljena velika tržišta. Ali sa najmanje očekivane strane stigao je novi život. Malo toga je čak i u ovako burnoj istoriji grada bilo tako spektakularno kao dolazak oko 2.500 „belih“ Rusa odmah nakonOktobarske revolucije. Uspomene na život carskih oficira, kadeta, plemića, umetnika i intelektualaca žive i danas. Boravak Rusa izbeglih pred boljševicima u tih dvadesetak godina dao je Beloj Crkvi novi duh i lik. I to se oseća ako si za osećanja kadar. 

Stvaran broj Belocrkvana teško preko 5.000

U zaleđu Bele Crkve nalaze se obronci Karpata, sa kojih jutrom dolazi brujanje manastirskih zvona. A kada tokom dana zamaknete samo dva ćoška od centra varoši, deca koja vam dolaze u susret pripremaju poglede ne bi li vam se javila. Spuštajte se polako niz Svetosavsku, čiji se mir klesao u tri veka, pa stignite na akatist u „ruskoj“ bogomolji. Ova varoš je možda jedino mesto za koje znam, čak možda više od Vršca ili Sremskih Karlovaca, na kojem i kada izađete sa službe, ona nastavlja da traje još satima. Prati vas po kaldrmi na Kadetskom trgu, sve do šetališta prema Neri. Kako se skraćuje vreme pred njom, Bela Crkva sve više, nekakvim nevidljivim lestvicama, počinje da se penje i zamiče u vertikalu u kojoj nikakvog kraja nema.

A onda je nakon Drugog svetskog rata, raskidom veza između Beograda i Moskve, granica prema Rumuniji postala neprobojna barijera. Ali čak i ona ostala je u senci nečeg mnogo značajnijeg. Polovinu Belocrkvana činili su Nemci. Njihovim nestankom, odmah nakon rata, ovo mesto izgubiće veliki deo svoje moći, ali i značajan deo duha, mentaliteta i atmosfere. A živeti se mora.

Deo belocrkvanske vertikale bez sumnje je i Vaclav Vavra. Priča o njegovoj obućarskoj radnji, koja postoji pune 124 godine, paradoksalno nas smešta u trenutak sadašnji. Sve je počelo od Jožefa Šiške, koji je ovu kuću podigao. Šusterski zanat od njega je preuzeo Jozef Haudek. A onda je od 1926. radnja u rukama familije Vavra. Tačno pet generacija obućara. I svi su Česi. Dok posmatram Vaclava koji posvećeno radi u svojoj devetoj deceniji, izgleda mi neverovatno da ovo mesto odavno nije proglašeno muzejom starih zanata. Umesto da sačekuje turiste, majstor koji radi punih 66 godina dočekuje inspektore i poreznike. Tvrdi nam da ne da nema kakvu pomoć ili olakšicu, već bi zbog silnih nameta i pravila najradije stavio ključ u bravu. Ne treba mnogo mudrosti pa shvatiti kako bi to bila veća greota za Belu Crkvu nego za njega.

NIN / Oliver Bunić Radnja obućara Vavre stara 124 godine

Surova realnost kaže da Bela Crkva ima status nedovoljno razvijene opštine, daleko ispod republičkog proseka. O tome govori demografska slika koja je na ivici sunovrata. Prema popisu iz 2002, grad je imao 10.638 stanovnika. A u ovom trenutku službena pretpostavka je da Bela Crkva ima nešto više od 7.000 žitelja. Ako uzmemo činjenicu da je ogroman broj ljudi u poslednje dve decenije otišao u Nemačku, Austriju i Češku, ali nije odjavio mesto prebivališta, stvaran broj Belocrkvana, tvrde mi meštani, teško da može biti veći od 5.000, što znači da se za dve decenije njihov broj prepolovio. A to je vidljivo na svakom koraku.
Emanuel Veverica za sebe u gorkoj šali kaže da je od svih koji su odavde otišli on odabrao najbližu destinaciju. Naselio se u desetak kilometara udaljeno Češko Selo. I nije mu nikako jasno zašto Bela Crkva ovoliko tavori.

Po prvi put, Bela Crkva bez katoličkog sveštenika

Ovdašnja katolička župa nedavno je proslavila tri veka postojanja. A prvi put u istoriji, Bela Crkva nema katoličkog sveštenika! U Crkvu Svete Ane po potrebi dolazi sveštenik iz Vršca. To sebi nikako nismo smeli da dozvolimo - kaže nam Emanuel. – Stariji su se umorili, a mladi odlaze. Ne postoji kritična masa za bilo šta. Imamo višak istorije, a manjak strategije – tvrdi Emanuel, koji je volonterskim radom doslovno preporodio Češko Selo. Prošle godine, mesto u kojem živi 21 stanovnik, posetilo je 1.400 turista, mahom iz inostranstva. Neshvatljivo mu je da ovaj model ne može da se primeni i u njegovom rodnom gradu.

O ovoj istoj temi govorila mi je i Erika Bolić Ševković, koja je sa svojih 26 godina obišla preko 40 zemalja. Poslednje tri godine radi za „Innovation round table“, dansku firmu koja organizuje seminare i korporativna okupljanja za premijum korporacije tipa „Dizni“, „Koka-Kola“, BMW... Sve to iz Bele Crkve, koju, i nakon što je obišla čitav svet, najviše voli.

NIN / Oliver Bunić Erika Bolić Ševković

Kada putujete po velikom svetu, sanjate dom u kojem ćete biti ušuškani i iz kojeg će vam trebati najviše 15 minuta da stignete gde god poželite. Onda shvatite da ste sve to već imali u svom rodnom mestu. I tako sam se vratila - priča nam Erika.

 – Moja generacija svesna je istorije kojom smo okruženi, ali nam ona ni slučajno nije u prvom planu. Želimo da mi stvaramo istoriju koja će se prepričavati. Nisam sigurna da postoji atmosfera u kojoj ćemo moći to da ostvarimo. 

Na oproštaju, Erika mi kaže nešto što ću upamtiti: „Najbolja stvar života u malom mestu je ta što smo svi bliski. Najgora stvar života u malom mestu je ta – što smo svi bliski“. Ko je ikada na duže bio u nekom takvom mestu, zna o čemu je reč.

U duhu jevrejske poslovice da su za dobar biznis važne samo tri stvari: lokacija, lokacija i lokacija, zvuči zanimljivo da ako krenete iz Beograda do Bele Crkve imate 100 kilometara. Iz Novog Sada preko 180. Tamo i nazad, pet sati vožnje. Turistički vodič sa stalnim uposlenjem u Istorijskom arhivu Bele Crkve Milan Belobabić u tome vidi prednost.

Na kružnih 150 kilometara od Bele Crkve živi preko 2.500.000 stanovnika (Beograd, Zrenjanin, Temišvar...) kojima je Bela Crkva najprijemčivija za eko-turizam, odnosno za beg iz betona. To je ogromno tržište od kojeg privreda i stanovništvo naše opštine mogu da žive i razvijaju se - kaže Milan. 

NIN / Oliver Bunić

– Još ako bismo pokrenuli saradnju sa rumunskom županijom Karaš-Severin, pa spojili obronke Karpata sa Panonskom nizijom, dobili bismo priču koja bi ojačala turističku ponudu Bele Crkve koja se danas dominantno oslanja na svojih šest velikih i nekoliko malih jezera. U julu i avgustu stvar funkcioniše. Ali godina ima 12 meseci.

A kada smo već pri kalendaru, pomenimo da već za nedelju-dve u centru grada više ništa neće biti isto. Glavna ulica biće potpuno rekonstruisana. Novi kolovoz, pešačke staze, javna rasveta, uređenje zelenih javnih površina, spuštanje pod zemlju elektroinstalacija... Plan je da posao bude okončan do kraja godine. Živi bili, pa videli. Kako god, biće to najkompletnije prepakivanje istorije do sada. A kako rekosmo, nje je ovde oduvek bilo i viška. Krajem 19. veka, ovdašnju arhitekturu bojili su raskošni stilovi baroka i secesije. Kada bi se nekim čudom ova zdanja obnovila i povratila sjaj, Bela Crkva ne bi se razlikovala od sličnih gradića u Češkoj, Austriji ili Poljskoj na primer. Ali proteći će još vode Nerom dok se to zaista ne dogodi. Ostaje nam, kao u bajci, da čekamo princa koji će je poljubiti - ili se bar rukom dotaći ove varoši. I probuditi je iz njenog sna. 

Zatvaranje kasarne signal za uzbunu

Svi meštani potvrdili su činjenicu da je poslednji signal da kola idu nizbrdo bilo zatvaranje kasarne „Narodni heroj Slavko Munćan Sava“.

Čuveni Centar za obuku vozača od 1965. do 2005. godine obučio je više od 120.000 vojnika za C i E kategoriju. Mnoge prodavnice i lokali živeli su samo od njih.

A ako računamo i bar 600 oficira i civilnih lica na službi u kasarni, puta broj članova njihovih porodica, postane jasno zašto mnogi tvrde da je Bela Crkva ne samo počela, već i završila kao vojni grad.