TV ugao: Raj i pakao

Od italijanskog filma „Radnička klasa ide u raj“ Elija Petrija do nedavne premijere domaćeg „Radnička klasa ide u pakao“ Mladena Đorđevića prošle su ravno 53 godine. Šta se sve u međuvremenu događalo s apeninskim „lavoratorima“, nije nam poznato. Ali nam je dobro znano kako se ovde od socijalističkih trudbenika i udarnika stiglo do eksploatisanih najamnika stranih firmi.

To pokazuje redovan televizijski program i na nacionalnim i na kablovskim kanalima. Čak i one TV stanice upregnute u stvaranje lažne slike stvarnosti, koje izbegavaju da se kritički bave teškim položajem zaposlenih, moraju bar povremeno, u vidu dnevnih vesti, da zabeleže njihove proteste i štrajkove. I koliko god da su na ekranu (ne i u životu) retke, te vesti potvrđuju zapravo isto. Proizvodni radnici muku muče s uslovima rada, niskim platama, neispunjenim obećanjima poslodavaca, neisplaćenim zaradama, pretnjama otkazom, gašenjem stranih firmi posle tek nekoliko godina poslovanja...

Ali i kad ne može na jedna, ova radnička zbilja stigne do TV gledalaca kroz druga vrata. Pojavili su se, naime, filmovi i serije koji u tome nalaze izazovan i dramatičan siže. Većina autora igranih formi s pričom o danas i ovde neminovno uključuje i nešto od posledica duge i bolne tranzicije i sumnjive privatizacije u Srbiji. Bar neko od junaka pogođen je gubitkom posla, mobingom i ucenama nadređenih, strahom od egzistencijalne neizvesnosti. Pa se među njima nađu i radnici.

Najnoviji primer je četvrta epizoda tekuće serije „Tunel“ Petra Ristovskog i Dejana Zečevića (RTS), u kojoj radnja počiva na tipičnim elementima navedenog stanja: prodaja fabrike iza leđa zaposlenih, zatvaranje pogona da bi se plac koristio za izgradnju tržnog centra ili nečeg sličnog, štrajk zbog višemesečnog duga u isplati, mera radničke  sloge, očaj pojedinca spremnog na samoubistvo... Zaplet ima pomalo naivno, lako razrešenje i srećan kraj, očekivan jer su u središtu svih 12 epizoda ove serije u stvari prvenstveno akcije specijalne pregovaračke ekipe MUP-a koja se bavi odgovaranjem od samoubistva.

Dramski složeniji, kritički zaoštreniji, umetnički snažniji primer slične situacije dao je RTS prikazivanjem igranog filma „Heroji radničke klase“ Miloša Pušića. Tu su direktno dodati i neizbežna korupcija, sprega investitora i lokalnih vlasti, beskrupuloznost vlasnika, (zlo)upotreba crkve koja osvećuje gradilište, samosakaćenje radnika, pogibija na radu.

Koliko je tegobno biti radnik (ne manje seljak ili poštena inteligencija, no to nije za ovaj „prvomajski pregled“) u celom tzv. regionu moglo se videti u nekim serijama u kojima je Radio-televizija Srbije bila koproducent. Po mnogo čemu se nismo udaljili jedni od drugih, pa zato i hrvatska saga „Područje bez signala“ i banjalučka trilogija „Meso“ - „Kosti“ - „Koža“ deluju kao da su zasnovane na ovdašnjem iskustvu i praksi.

I TV dokumentaristima nude se, zasad bez vidljivijeg prihvatanja, ove radničke teme kao zahvalne za istraživanje i svedočenje. Svečano presecanje crvene vrpce i polaganje kamena temeljca na početku. Prizori iz radionica koji podsećaju na scene iz Čaplinovih „Modernih vremena“ u sredini. A na kraju?

Verovatno će, s obzirom na razvoj novih tehnologija, fizičkih i industrijskih  radnika u klasičnom smislu biti sve manje. Ali dok ih, bar u jednostavnijim operacijama na pokretnoj traci ne zamene roboti, moraće uporno da se bore za svoja ljudska i radna prava. U tome će im, sudeći po raspletu u pomenutom „Tunelu“, novinari izveštači biti preko potrebni saradnici i pomagači. Naime, jedan od štrajkačkih zahteva bio je da na lice mesta dođe TV ekipa iz Beograda, a direktor (propalog?) preduzeća je tek pred TV kamerama smekšao i pristao da pregovara i plati šta mora.

Veruje se, eto, u snažan uticaj medija (možda i više nego sindikata i kolegijalne solidarnosti) kad dođe do socijalnih kriza i nepravdi. Od njih se traži da glas obespravljenih i oštećenih obznanjuju i šire da bi im javnost postala saveznik u stizanju do dobrih, ispravnih rešenja.

Dakle, na televiziju se i te kako računa. Ne samo među radništvom.