Nataša Drakulić: Deca anđeli

Kad se rodila, mora da se dugo nazdravljalo te noći, a možda je i dan bio. Ili još i danima kasnije. Verovatno se i pevalo, možda i pucalo i bilo je sve kako treba da bude kad se dete rodi. Čitav jedan novi svet i novi život. Drugo dete u porodici, a prva devojčica, i nikad ništa više neće biti isto u njihovim životima. Sigurno je bila čista radost i donela i svim svojima istu u trenutku kad se rodila. Pa tek njen prvi osmeh, prvi zubić, prvi korak nakon padanja, prvo možda i nemušto izgovoreno mama i tata, bata, deda i baba, pa posle neke druge složenije reči i prve rečenice. Sve njeno. Otkrivala je svet oko sebe sa lakoćom, sigurno čudeći se svemu, a nebo je bilo toliko veliko i sve je bilo lepo. 

Koliko se samo pravi planova za svu decu kad se rode i uvek im se želi sve najbolje iako često tokom života moraš nekad i da ih malo sputavaš, da se ne zanose previše jer život nekad i ne ispadne onakav kakav želimo. A i da se ne urekne valjda nešto u tim željama i planovima za budućnost, jer nekad ni okolnosti ne ispadnu dobre. Ali potajice se nadaš da će deca baš uspeti u svemu u čemu ti nisi i živeti najboljim mogućim i sretnijim životom od tvog i biti sve što žele, pa i astronauti ako već budu zapeli. A vreme brzo prolazi i deca nekako moraju da nauče da život ipak nisu samo bezbrižna igra i sloboda; da moraju da postoje i neke obaveze. Prvo to obično bude škola, ali i nju opet svi posle pamtimo po onoj narodnoj - od kolevke pa do groba najlepše je đačko doba, pa i kad su prutovi po dlanovima radili. Tako je bilo sve doskoro, nažalost, i bojim se da će trebati još dugo, dugo vremena da se deca u našoj zemlji pošalju sa mirom u školu i da ona bude opet lepo mesto svakog detinjstva. Nažalost, trenutno kao da se samo još više svi kao društvo udaljavamo od toga i ne znam zašto nam se to dešava jer je odgovornost na svima nama.

A onda u životu dođu i prve ljubavi, pa i prve patnje, pa onda prave ljubavi i neki poslovi jer ne može ipak da se živi samo od vazduha i ljubavi. I dok se čovek  i ne okrene, tvoje dete već ima svoje dete i počinje neki drugi životni krug jer ništa novo pod suncem nema; samo neko sad umesto tebe kuje planove i pokušava da ispuni sve dečje želje.

Tako je trebalo da bude, ali nije bilo i nikada neće biti. I to beskrajno boli. Kažu da uvek treba tražiti dobro u ljudima, ali nekad se jednostavno ne može. I dobro u svemu oko sebe čak i kad je sve loše. Pa se tešiš onim da uvek može nešto i gore da se desi, ali nekad čovek jednostavno bude slab pa za trenutak izgubi veru. Ali ne treba da se osećamo loše zbog toga. Ja mislim samo na to dete koje nikada neće odrasti, stići da želi, sanja i voli, i apsolutno ništa ne razumem. I niko oko mene. Što vreme više prolazi, sve je gore, ali zlo se ne može razumeti. Ne može da me uteši ni to da možda ničega nije bila svesna, da nije znala šta joj se dešava. Da možda nije ni stigla da se uplaši. To verovatno nikad nećemo saznati. Ne mogu ni da zamislim kako je onima koji su je voleli i imali toliko malo vremena na ovom svetu. Ni svima onima koji su na bilo koji način izgubili decu, jer je svaka smrt deteta nepravda. Beskrajno je, ali beskrajno teško opet pronaći veru u ovakvom svetu, ali moramo, jer će zlo samo tako pobediti

„Čuvajmo se od neljudi, ali još više se čuvajmo da i mi ne postanemo neljudi. Nevolja je bilo i bivaće, ljudi i neljudi je bilo i bivaće, okolnosti ne zavise uvek od nas, ali da li ćemo biti ljudi ili neljudi, to od nas zavisi“, govorio je jedan od najvećih ljudi kojeg smo ikad imali - patrijarh Pavle, i ove njegove reči nikad nisu bile potrebnije nego u ovoj zadnjoj godini za nama koja nikako da prođe.

A i kad jednom prođe, bol će zauvek ostati u srcima porodica koje su izgubile decu i tu ni godine ne mogu mnogo. Ostaje samo da se molimo da Bog da snagu tim porodicama da nastave da žive dalje. 

Spavajte mirno, deco, sa očima izvan svakog zla. I ti, veliki pesniče Dise, u svom moru kraj Krfa i oprosti što ti skrnavim stihove.

Ne mogu sad da smislim ništa drugo što bi ovaj besmisao i nepravdu iole suvislo opisalo. Ti bar nisi doživeo da dočekaš tužne sudbine sopstvene dece.