Svi politički plakati koji se ove "vruće" (a tako sumorne) jeseni viđaju na našim ulicama imaju jednu zajedničku karakteristiku - svako se svojski trudi da ih ne primeti. Zbog zdravlja. Ali to ne znači da je opako zagađenje životne sredine izbegnuto

      Je li ova "vruća" jesen i vreme obnove "političkog advertajzinga" (političke reklame, političke propagande)? Na prvi pogled, izgleda da je tako - čitav Beograd je načisto zasran artefaktima surovog "rata plakatima", koji su, i pre prvih kiša, završili kao (mentalno) đubre. Ekolozi, međutim, ćute.
       Nije teško dokučiti zašto su stranke okupljene u Savezu za promene (SZP) izabrale ovakav (plakatski) način promocije svojih ciljeva - one, prosto, nisu imale drugog izbora. Nešto je teže razumeti razloge režima da odgovori ravnom merom "plakatskom izazovu" opozicije, te je, otud, možda, prirodno što je "klijent" koji je naručio "zidnu satanizaciju" Đinđića i kompanije ostao skriven, nepoznat javnosti: vlast se, u ovom slučaju, ponaša kao da je u ilegali, koristeći zaštitu noći da izlepi svoje "krpice" od papira.
      
       Ko se pita, a ko je lud
       No, bilo kako bilo, oba pola ovog "prepucavanja na tarabi" imaju ipak jednu zajedničku karakteristiku - svako se trudi da ih ne primeti. Zbog zdravlja. To verovatno proizlazi iz obostrane skromnosti ponuđenih rešenja. Da ne bude zabune - ne radi se o svesnoj skromnosti (svedenosti) izraza naših novih političkih plakata, još manje o njihovom programskom minimalizmu, već o neobično niskom duhovnom nivou koji se katkada srozava u ponor banalnosti i nedopustivo lošeg ukusa čak i za naše (političke) prilike. Što se kaže, ide se na prvu loptu, gađa se "u glavu": "krljanje" je opšti princip.
       Tako, na primer, bazični "poster" SZP, čije je grafičko rešenje staromodno, ajmo reći - "socrealističko", jeste i osobena politsemantička zbrka pojmova (znakova): na fonu fotografije bračnog para Milošević-Marković i pod pozicijskim sloganom "Narod se pita", plakatom dominira velika "putača", koja, u političkom ključu tumačenja, nosi poruku o samozvanosti postojećeg režima - što, kako znamo, ne odgovara istini. Narod je pitan, ali nije znao tačan odgovor. Ili jeste?
       Takva nespretnost otvarala je tom režimu široko propagandno polje, no ta mogućnost lakog poentiranja nije adekvatno iskorišćena. Naprotiv. Režim se svojski potrudio da - kad već drugi neće - sam svojski poradi u korist svoje štete. Oslanjajući se na zvanično opredeljenje kontrapropagande o SZP kao petoj koloni NATO-a, sastavljenoj od izdajnika i ulizica koji se vuku ulicama, nepoznati autori plakata sa Đinđićem na Klintonovoj "krkači" (parafraza jednog Đinđićevog - takođe lošeg - plakata sa sinom Lukom), onda opozicionih lidera pod kišobranom "zločinačke alijanse" i, najzad, onog sa porukom "Madlen se pita" izrazili su zavidnu količinu prostaštva koje jedino može da iritira.
       Šta bi moglo biti povod ovom žalosnom ishodu srpskog (političkog) neoprimitivizma koji sumorne dane ove neizvesne jeseni čini još depresivnijim, izazivajući opštu potištenost? Nedostatak vremena i novca, "ambulantnost" kampanje? Sumnjam. Pre verujem da je to logični ishod odnosa prema advertajzingu svih naših političkih "subjektivnih snaga" koje se, od početka ovdašnjeg višestranačja, prema njemu odnose potcenjivački, sa lažnom superiornošću, tvrdoglavo odbijajući da ga prihvate kao strogo specijalističku, multidisciplinarnu delatnost koja, pride, zavisi još i od znatnog "ulaganja" kreativnosti. Sve naše političke kampanje "brifovane" su iz stranačkih središta, o njihovom duhu i stilu odlučivali su - umesto agencija - partijski lideri i insajderski "genijalci" iz njihovog okruženja, verzirani u sve i svašta, od ekonomije do fudbala.
       Tako je naš politički advertajzing oduvek išao linijom najmanjeg otpora, služeći se "iskustvom", pozajmljujući rešenja iz prošlosti političke propagande i političkog marketinga. Nevolja je bila u tome - ali ne samo u tome - što se ta rešenja nisu mogla aplifikovati na ovdašnju i današnju (zbilja jedinstvenu) političku situaciju, te se njihova izvorna kreativnost, delotvorna u svom vremenu, pretvarala u izanđali kliše koji je, tim pre - jer je, naime, izanđali kliše - denuncirao nizak duhovni nivo ovovremenih advertajzing "preporoditelja" i njihovih "sponzora". Otuda dolazi do kontraproduktivne "povratne sprege" koja izaziva opštu odbojnost prema tim treš-plakatima i - još gore od toga - njihovom političkom backround-u: jer, ono što se ne može izraziti autentičnim grafičkim znakom, ne može ni postojati u realnosti. I obrnuto.
      
       Dzaba ste lepili!
       Ali, to još ne objašnjava pomenutu provalu grafičkog prostaštva na aktuelnim politafišama, koja je prosto šokantna. Da li je "nivo" sredine zbilja toliko nisko pao da su one postale moguće? Ipak je ovaj konačni izraz dezorijentacije i duhovnog raspada (stranačkog) političkog advertajzinga plod okolnosti koje nisu baš toliko enigmatične. S jedne strane, taj definitivni krah o kome upravo s jezom svedočimo jeste posledica one zastarelosti pogleda na "reklamu" srpskih političkih stranaka, čiji su propagandni štabovi lišeni makar i najpovršnijeg uvida u aktuelne trendove advertajzinga, bilo u svetu, bilo kod nas, gde komercijalna reklama, uprkos svemu, beleži velike domete.
       No, s druge strane, budući da je tome već tako, stranke ne osećaju potrebu da osmatraju oscilacije ukusa i promene vizuelnog senzibiliteta. One su svakako morale biti (neprijatno) iznenađene činjenicom da je, izvan "oficijelne politike", u ilegali studentskih akcija stvorena nova semiotika uličnih grafita (i simbola "Otpor!"), koja je, masovno usvojena, uzgred razotkrila i banalnost stranačkog "političkog advertajzinga", učinivši ga nepotrebnim, zastarelim i rogobatnim, jednom rečju ružnim u propozicijama "nove senzibilnosti". On nije našao drugog načina da ovome odgovori osim da do paroksizma potvrdi svoju niskost.
      
       Bogdan TirnaniĆ