Kad nešto na ovom prostoru izlazi 65 godina onda to - nije zezanje. Nije, i kad je u pitanju "Ošišani jež". Štaviše, iz NIN-ovog feljtona će se sasvim jasno videti da su ovde vicevi i humor uvek bili više, mnogo više od zabave i razonode. Zbog prejakih dosetki padali su urednici, karikature i vicevi su najavljivali propast države, o slova se spoticalo bratstvo i jedinstvo, oklizivale vlade, komiteti, uprave logora. I sama "nezvanična istorija OJ" Radivoja Bojičića (pisana baš za NIN) lep je primerak "Ježeve" škole mišljenja i pisanja što bi se moglo, u najkraćem, opisati kao (smrtno) "ozbiljno zezanje". Ilustracije u feljtonu su iz "Ježeve" riznice karikatura i ilustracija, čiji mnogi autori imenom i delom uveliko nadilaze vreme u kome su crtali.

      Ošišani jež" učestvovao je u tri rata.iiiiiii
       Prvi je Drugi svetski.
       Drugi je rat u kome niko odavde, pa ni "Ošišani jež", nije učestvovao.
       Treći je Prvi belosvetski rat.
       Onaj, u kome je bombardovana Jugoslavija.
       I ako je bombardovanje Beograda 6. aprila 1941. značilo prestanak izlaženja, jer su na sceni ostajali samo oni koji sviraju u diple, bombardovanje Beograda od 24. marta do 10. juna 1999. značilo je da se izlaziti mora, jer su na sceni ostajali samo oni koji predaju etiku.
       U svojoj šezdesetpetogodišnjoj istoriji, "Ošišanom ježu" je nebrojeno puta pružena prilika da prestane da izlazi.
       Kad god bi se koji novi glavni urednik pojavio, prvi strah koji bi osetio bio bi da ne bude i poslednji.
       Ne strah.
       Glavni urednik! Kada je malenkost od pisca ovih redova dobila tu nezahvalnu ulogu, u rubrici "Ljudi, vesti" ovoga mi NIN-a, na pitanje koje je otprilike glasilo šta sad, kako dalje, šta da se radi i tome slično, odgovorila je: "Jedino čega se bojim i što ću po svaku cenu pokušati da sprečim jeste da u istoriju ovoga lista ne uđem herostratski, kao njegov grobar!"
       I ovaj tekst je dokaz da njegov autor koji je pred čitaocima NIN-a, nije postao kolega nekih drugih grobara, makar nikad kao neki od njih ne dogurao da potpredsednika Savezne vlade.
       Ali, jedan trenutak je po život "Ošišanog ježa" bio opasniji od svih drugih u nizu koji čini 65 godina.
       Bio je to 24. mart 1999. godine.
       Prvi dan bombardovanja.
       Jedino što je bilo normalno u tom trenutku jeste doneti odluku da se redakcija do boljih vremena više ne okuplja.
       Satira je bila zabranjena.
       A kome je bilo do šale!
       Ipak, gde bi nas to odvelo, kad bismo uvek bili normalni.
       Već sutradan, redakcija "Ošišanog ježa" sa svim svojim stalnim saradnicima bila je na okupu.
       I odmah je odlučeno da tema tradicionalnog međunarodnog konkursa "Ošišanog ježa", MOJ POGLED NA SVET, koji se ove godine održavao po 19. put bude "Stop the bombs".
       Nekoliko dana kasnije u Buđanovcima je oboren "stelt A-117 F".
       Naš saradnik, karikaturista Dragan Veličković, inače pilot i potpukovnik VJ, zauzima izvesno mesto u Službi za informisanje. Odmah smo ga pozvali i pitali da li postoji mogućnost da parče famoznog aviona bude nagrada na našem konkursu.
       "Postoji!", čulo se s one strane žice.
       I zaista, uskoro je na ovaj konkurs pristiglo nekoliko stotina radova iz oko dvadeset zemalja.
       Izložba je održana u Studentskom kulturnom centru 3. maja 1999. godine, baš na Svetski dan slobode štampe, pa je i normalno što se NATO pobrinuo da to bude i grafitni dan, kada je cela Srbija ostala ne samo u informativnom, nego i u svakom drugom mraku, a nagradu, skulpturu napravljenu od "stelta" osvojio je karikaturista NIN-a Jugoslav Vlahović.
       Istovremeno, raspisan je i konkurs za antiratni aforizam.
       Srbi su u stanju da više izdrže pod zemljom, no svi narodi na zemlji.
       Nas i Rusa 2OO miliona. Samo su Rusi izostali.
       Nesreća nikad ne ide sama. Stalno nas prati.
       Istorija se ponavlja da bi ispunila sve naše želje.
       Novi svetski poredak ući će i u vaš dom. Sačekajte samo da počne bombardovanje.
       Kina se brani u Beogradu.
       Koliko Srba treba da pogine da bi se svet opametio.
       Nato ima pred sobom jasne ciljeve i nejasne Srbe.
       Sem bombi, NATO nema ništa protiv nas.
       Osim nasumice navedenih aforizama, na ovaj konkurs pristiglo je oko hiljadu sličnih bisera, koji behu bačeni pred svinje iz Alijanse.
       Smatrajući svojom obavezom da ispuni sve pred ratne dogovore, "Ošišani jež" odlučio je da održi svoju odavno zakazanu "Književnu večeru".
       S obzirom da pod bombama poziv "Srbi na okup" ne bi bio naročito celishodan, odlučeno je da se na sceni Slavija "Književna večera" održi u starom terminu "Ošišanog ježa".
       I zaista, u minut do dvanaest, održano je slovo kojim je publici isterana duša iz nosa, a srce iz peta.
       Poučeni tim iskustvom, satiričari oko "Ošišanog ježa" u predstavi nazvanoj "Satirično večeras", na sceni "Raša Plaović" Narodnog pozorišta u Beogradu, zajedno sa 15 glumaca takođe su priredili isterivanje đavola, poznatog pod imenima strah, depresija, očaj.
       Naravno, važnije od svega je to što je u toku desetonedeljnog bombardovanja, izašlo deset brojeva "Ošišanog ježa".
       Zahvaljujući Slobodanu Filipoviću, vlasniku štamparije "Grafiprof", redakcija je uspela da svake nedelje na svet izda po jedan broj.
       Ovaj "Ošišani jež" izlazio je na četiri strane, u dve hiljade primeraka i deljen je besplatno.
       I pored toga što su sve novine ličile jedne na drugu jer su i u novinarstvu vladali ratni zakoni, "Ošišani jež" se razlikuje, jer objavljuje:
       Što je NATO agresivniji, to smo mi progresivniji.
       Kud su krenule reke Srba i Crnogoraca sa Kosmeta? Hitaju u obnovu i izgradnju Jugoslavije.
       Nemamo vremena da gradimo natenane. Zbrzaćemo pruge!
       Crna Gora je manje stradala, ali je zato neće mimoići zlikovački krediti i ulaganja.
       Obnova humora i satire je naš prvi i najvažniji zadatak!
       Glasovi za novu arhitekturu: što više spratova, ali pod zemljom.
       Sve porušeno za osamdeset, izgradićemo za četrdeset dana. Naša motivacija je duplo veća od neprijateljske.
       Jutro je pametnije od večeri, ali ga treba dočekati.
       Kad nama nešto padne s neba, to uvek izgleda ovako.
       Nama kompas nije potreban. Kud god se okrenemo - zapad.
       Čim ustanovim da sam živ, počeću da dajem znake života.
       Češće je duvan ostavljao nas, nego što smo mi ostavljali duvan.
       Što ti je pravoslavlje: kad NATO opali Rusima šamar, oni mu okrenu i drugi srpski obraz.
      
       I kada se završio rat, jedino što je "Ošišani jež" mogao da primeti jeste da je preživeo.
       Da se nije obrukao primetili su drugi!
       Da ni u ovom ratu nije svirao u diple, nego da je predavao etiku.
       Uostalom, ta predavanja nisu izmakla ni oku redakcije NIN-a koja je u nekoliko navrata pisala o učešću "Ošišanog ježa" u ovome ratu, pa se jednoga dana može pojaviti i kao jedan od one dvojice legendarnih svedoka.
       I tako je završeno učešće "Ošišanog ježa" u ovoj "blic krigli", jer su mnogi, a naročito oni koji ružu vetrova ne drže u kosi, nego na komandnoštapskim mapama mislili da će bombardovanje Jugoslavije trajati dok si popio pivo.
       "Ošišani jež" naše gore Adamov list.
       Adama, prvog Srbina, koga je onako prevarila ona Hrvatica Eva.
       A 58 godina ranije, 4. aprila 1941. godine, trebalo je da izađe 350. broj "Ošišanog ježa".
       Šestog aprila dogodilo se bombardovanje Beograda, napad i komadanje Jugoslavije i "Ošišani jež" prestao je da izlazi.
       Međutim, pojam "Ošišani jež" je ostao.
       "Ošišani jež" je za onih nekoliko godina izlaženja postao jedan od najpopularnijih listova u zemlji. Nije bilo pismenog čoveka koji nije čuo za ove satirično-šaljive novine.
       Mnogi su "Ošišani jež" čitali povremeno. Veliki broj stalno. A dosta njih je spadalo u rizičnu grupu zavisnika od "Ošišanog ježa".
       Takav list nije se mogao lako zaboraviti.
       Pošto je u okupiranoj Srbiji zavladao novi svetski poredak, nije bilo dozvoljeno da se obnovi ništa što je podsećalo na stara dobra vremena.
       Ali, nešto što je bilo isto to samo malo drukčije, bilo je više nego poželjno. I Pres-biro odluči da se pokrene "Bodljikavo prase". Pandan predratnom "Ošišanom ježu".
       Samo letimičan pogled na glavu lista, rubrike, opremu, prelom i ostalo što čini ličnu kartu novina, bio je dovoljan da se stekne utisak kako se radi o neuspelom falsifikatu.
       "Bodljikavo prase" služilo je okupatoru, ali se ne može reći da je bilo bez srpskoga smisla za humor.
       Beograd, decembra. "Rojters" je nedavno javio, prema izveštaju svoga dopisnika da su Nemci porušili zgradu "Politike" u Beogradu, jer se tu okupljala srpska društvena "elita" koja je navijala za Engleze. Ovaj "sveznajući" novinar, otkucao je svojoj redakciji jedan dugačak članak koji se završavao rečenicom: "Nemci ruše u Beogradu sve zgrade u kojima se sastaju naši prijatelji."
       Redakcija je na to uputila svom dopisniku ovaj telegram: "Javite odmah da li u Beogradu ima još koja čitava zgrada?"
       Novinar je odgovorio agenciji: "Za to pitajte Beograd. Ja se nalazim u Kairu - Egipat."
       "Rojtersu" je sad bilo sve jasno i redakcija je opet telegrafisala: "Ol rajt, kad ste već u Africi, svratite do Niša."
       U Osnabriku, u jednom od najvećih zarobljeničkih logora u Drugom svetskom ratu, zarobljeni srpski oficiri, pripadnici tzv. bivše Jugoslovenske vojske, pod uredništvom apotekara i amaterskog slikara Branka Krainovića, i uz saradnju Dragomira Šarla Živkovića, pokrenuli su rukopisni list "Logorski jež" 8. aprila 1944. godine.
       Kako su u to vreme u Osnabriku zatočeni i takvi intelektualci, kakvi su bili Simo Karaoglanović, Oto Bihalji Merin, Dejan Lapčević, Milan Bogdanović, Stevan Jakovljević, Milan Bartoš, Nikola Milanović, Pera Ivković, Mikola Milićević, Slobodan Ćirić, Milenko Filipović, Stanislav Vinaver, Arpad Lebl, Boško Babović, Dušan-Duda Timotijević i drugi, može se pretpostaviti da su ne samo mnogi anonimni saradnici nego i oni učestvovali u uređivanju "Logorskog ježa".
       Naziv rukopisnog lista "Logorski jež" nije bio slučajan. Njime su pokretači hteli da naglase da će njihovi politički stavovi i poruke biti nastavak priloga predratnog "Ošišanog ježa". "Logorski jež" je imao svoje stalne rubrike: Politički pregled, Vojni pregled, Vesti iz inostranstva, Književna strana i dr.
       U zarobljeničkom logoru Osnabrik izašlo je šest brojeva "Logorskog ježa", rađenih rukom, u tiražu od četiri istovetna primerka.
       Nekoliko priloga iz "Logorskog ježa", čiji su reprint Narodna biblioteka Srbije i "Jež" štampali 1979. godine, najbolje govori o duhu ovog rukopisnog lista.
      
       "POŠTUJ ČIZMU":
       Poštuj čizmu, njom ćeš skrotit/partizana./Ali čizma ne sme biti/lakovana./ Čizma mora biti gruba,/biti čvrsta,/baš ko šaka u pesnici/ sa pet prsta./
       Ništa manje nije zanimljiva ni rubrika NOVE KNjIGE u kojoj je dat oglas da su se pojavile knjige "Osnovi dostavljačke službe, I i II deo", "Tajna uspeha u životu ili kako sam postao od kraljevog vojnog izaslanika u Sofiji nemački saobraćajac u Osnabriku", "Autobiografija ili kako sam od pariskog postao osnabrički denuncijant". Tu su i REKLAME, u kojima Biro "Špijun" oglašava da "prati, dostavlja, smešta sa garancijom", dok se u rubrici OGLASI logoraši pozivaju da se upišu na Antimarksistički tečaj, itd.
       Uglavnom, osim poljskih logoraša, koji su bili pravi majstori za pravljenje satiričnih listova usred logorskih žica, ne zna se da li su još neki narodi imali takvih pojedinaca kakvi su bili oni okupljeni oko "Logorskog ježa".
       U ovom trenutku iskustva stečena u uređivanju i pravljenju "Logorskog ježa" veoma su dragocena i za današnje urednike i saradnike "Ošišanog ježa".
       Uslovi u kojima je izlazio prvi samo se u nijansama razlikuju od uslova u kojima izlazi ovaj drugi.
       Na oslobođenoj partizanskoj teritoriji, u izdanju Propagandnog odjela ZAVNOH-a, februara 1944. pokrenut je "Bodljikavi jež".
       Kao i u slučaju "Bodljikavog praseta", koji je izlazio za vreme rata u Beogradu, tako i "Bodljikavi jež" koji je izlazio na Petrovoj gori u Hrvatskoj, surogat je pred ratnog "Ošišanog ježa".
       Uostalom, to njegovi urednici Vilim Čerić i Joža Horvat i ne kriju, pa u uvodniku prvog broja kažu: Drugovi i drugarice! Građani i građanke!
       Eto i mene, živ sam i zdrav. Podhranio sam se malo, bodlje su mi narasle, tinte ima, češka brigada dovukla je papira i prema tome možemo početi.
       Ali odmah da naglasim, ja sam za red. Bio sam po logorima i znam kako treba. Po svima i svakome, uzduž i popreko, ali po redu, po redu, braćo. A ima i po kome, ne do im bog. Dobro ste vi još izdržali ovako bez mene. I gdje se samo nakupilo toliko lopuža?! Te ovdje Hitler, tamo Pavelić, pa onda Nedić, Rupnik, Draža, Pero, Vlada, Mađari, Nijemci, Bugari, Čerkezi, četnici, dezerteri, dešperateri, štakoraši, tamburaši, špekulanti, domobranci, ustaše, štuke, rode, dornijeri, saboteri, skretničari.
       Stid me je malo kad gledam sve ovo, ali vjerujte, braćo, nisam mogao ranije doći. No glavno je da ste izdržali do sada i ovako bez mene, a sad ćemo već lakše. Mojim ulaskom u borbene redove doći će na dnevni red i oni koji do sada nisu bili na tapeti. Vidim ja dobro tukli ste se, braćo, ali niste mogli dospjeti na sve i mnogo ste toga prešutjeli, ali od sada nek se zna: vrdanja nema. Tko makne samo za col - gotovo. Na bodlju, na ražanj, bez ikakve milosti.
       I neka se nitko ne vara. U dobroj sam školi bio, sa stotinu masti sam prekrzman, prevarit me nitko neće. Godinama sam gombao sa onim lopužama u beogradskoj skupštini, poznam dobro sve poslanike, ministre i njihove žene, poznam dobro sve trikove i podvale, sve farbe znam. Ma eto mirišim ih ko parfem, ko parfem, drugovi, i čim pomislim na njih, sve me nešto golica, sve mi nešto igra, joj banda, koliko me šišala! I da je bilo vremena, bili bi mi kožu zgulili.
       I pored olako datih obećanja da će se boriti za ono izneto u uvodniku, kasnije je Joža Horvat pričao kako je to izgledalo. Odnese on kompletan materijal komesaru na odobrenje. Pročita ga komesar, pa kaže: "Vicevi su ti dobri, ali nisi na liniji!" Onda je Joža to nekoliko dana prepravljao, a kad je ponovo odneo komesaru, još sa vrata mu je rekao: "Sad sam na liniji, ali sam, izgleda, zaboravio viceve!"
       Kada se bilo koji novinar obraća bilo kojem satiričaru, jedno od neizostavnih pitanja je: "Da li ste u svojoj karijeri imali posla s vlastima?"
       Nema tog satiričara koji će odgovoriti da s vlastima nije imao nikakvog posla.
       Jedan će reći kako je stradao u "Stradiji".
       Drugi će pričati o lažiranim zabranama.
       Treći će pričati o vremenu brižnog nadzora.
       Četvrti će tvrditi da što ne platiš na ćupriji, platićeš u Valjevu.
       Peti će priznati da je "mnogo pisao, a malo stradao".
       Sedmi će se sećati kako je odstojao postojano.
       Osmi će o sebi govoriti kao o dasci za jedrenje po crvenom moru.
       Deveti će se osvrnuti na pravdu zatvorenih očiju.
       Deseti će se sećati kako je goreo na lomači za unapređenje.
       Jedanaesti će se sa zahvalnošću setiti kako je cenzura režim podržala, njojzi hvala.
       Dvanaesti će pričati kako je otpušten iz Službe.
       Trinaesti će se zaklinjati kako je zbog satire hapšen.
       Četrnaesti će reći kako je zbog svoje slobodoumnosti morao u emigraciju.
       A petnaesti?
       Petnaesti će tvrditi da u životu nije imao nikakvih problema, jer kad god bi zapretila neka opasnost, on je pisao, govorio i mislio samo o onome što Srbi zovu svojim sočnim očinskim, a što bi mi koji govorimo eufemističkim jezikom, da nas niko ne razume, nazvali lakim popodnevnim seksom.
       A najveća antologija satiričnog stradalništva zove se "Bijela knjiga" koju je krajem komunizma kao svetskog procesa napravio Stipe Šuvar, najveći higijeničar jednoumlja, od praistorije do danas.
       I ta je knjiga prepuna ježevaca koji su stradali zarad onoga što su napisali, nacrtali ili pomislili da napišu ili nacrtaju.
       Ali, manje je poznato da je "Jež" bio ne samo prvi nego i poslednji list koji je u komunizmu proganjan.
       Okružno javno tužilaštvo u Beogradu, 15. juna 1990. godine, u trenutku kad komunizma, osim u Kini, Koreji, Kubi i Srbiji više nigde nije bilo, pod brojem DSZ-br. 34 kroz 90, obraća se Izdavačkom savetu lista "Ošišanog ježa", pa kaže:
      
       - Koristeći ovlašćenje iz odredbe čl. 7. Zakona o javnom tužilaštvu skrećemo vam pažnju na fotografiju sa strane 4, koja je propraćena tekstom "Jedina jama iz koje su Srbi izlazili živi...", kao i na fotografije objavljene u sklopu članka "Kako ući u parlament 1, a što je sve objavljeno u vašem listu br. 2645 od 15. 06. 1990. godine.
       Smatramo da ove fotografije zajedno sa tekstom predstavljaju krajnju vulgarnost i neukus, što sa humorom kao književnim izrazom nema nikakve veze. Pored toga što se time vređa javni moral, takva redakcijska "orijentacija" nanosi štetu ugledu i vašem listu koji ste godinama sticali kod širokog kruga čitalaca.
       Zbog toga bi bilo potrebno, pre svega u interesu vašeg lista, da razmotrite naša zapažanja i sugestije i da s tim u vezi preduzmete odgovarajuće mere."

ZAMENIK JAVNOG TUŽIOCA
       Potpis nečitak, jer ime tog čoveka više nije važno