Bogdan Tirnanić
Kraj milenijuma, konačno

      Samo nekolicina nas - jedva nekih šest milijardi duša - doživeće uskoro ono što se u istoriji pre toga dogodilo tek jednom: smenu dva milenijuma.
       Oni kojima se, pre hiljadu godina, tako nešto već desilo nisu preživeli do ovih dana (mada jedan ministar sumnja u tu tvrdnju), te se, u onom što nas očekuje, ne možemo osloniti na njihovo neposredno iskustvo. Pričalo se vekovima da su oni tada očekivali zapravo smak sveta, uzdajući se jedino u to da će ih ruka sv. Sebastijana spasiti od zla novog milenijuma. Smak sveta se, avaj, nije dogodio, ali ne znači da nisu bili u pravu. Jer se dogodilo nešto još mnogo gore: čovečanstvo je krenulo da napreduje svakog dana sve više u svakom pogledu. I evo gde smo dospeli!
       Otuda bi bilo istorijski oportuno da se iskustvo onih koji su živeli u dva milenijuma uskladišti na nekom CD ili video-kaseti za one koji će doći posle sledećih hiljadu godina - ako dođu. Inače će njima biti sasvim nerazumljivo otkud ova naša euforija oko novog milenijuma koja njegov dolazak pomera za čitavu godinu unapred. Ali mi, svejedno, znamo da se ne radujemo novom milenijumu, već tome što smo preživeli ovaj koji odlazi kao komunizam (dakle, sporo): 1000. godine čekao se dolazak smaka sveta, 2000. godine slavi se njegov (mogući) odlazak.
       Naime, naša pozicija je jedinstvena ne po tome što smo jednom nogom već u novom milenijumu, nego zato što nam je druga noga (ona drvena) još u blatu stoleća za koje se, od samog njegovog početka, tvrdilo da već pripada "svetloj budućnosti" tog (trećeg) milenijuma: "mračna prošlost" čovečanstva, sva ona magla kroz koju su jezdila četiri jahača apokalipse, beše dekretom ukinuta 1900. godine. To se pokazalo velikom zabludom: 20. vek je kruna te prošlosti, koja budućnost čini sasvim neizvesnom. Zato ovih decembarskih dana izdisaja 20. veka vlada pomama "popisivanja" svega što može nestati zajedno sa nama: bira se najbolji fudbaler svih vremena, glasa se za prvog vampira istorije, za najfatalniju špijunku itd; jedino oko izbora prvog među nebeskim narodima nema gužve, to je odlučeno.
       Jer, 20. vek je počeo kao veliko obećanje, opisano velikim (najskupljim?) rečima: sve što smo sanjali, ostvariće nam se. Sloboda je delovala kao nešto što će se ubrzo mazati na hleb. Od pucanja silnih okova dedovi nam načisto ogluveše. Deca (naši budući očevi) nisu stizala da idu u školu, uvek im je neka revolucija bila preča. Žene nisu više škrtarile - ako shvatate šta hoću da kažem.
       No, veliki ciljevi tražili su i velike žrtve: vek koji napuštamo najveća je kosturnica istorije, s tim da su ideali kojima je slavodobitno počeo danas dalji nego ikad. Uspeli smo da izmislimo gotovo sve što nam je potrebno - štampu, telefon, avione, kamione, radio, televiziju, kompjutersku mrežu (jedino nismo stigli da pronađemo lek protiv raka, sitnicu) - a onda da to učinimo beskorisnim, ili, još gore, oružjem tiranije: štampa laže, telefoni se prisluškuju, iz aviona se bombarduje (komentar o kamionima izostavljam po slovu Zakona o informisanju), radio proizvodi mahnitost, televizija je droga, kompjuteri su zamenili seks.
      
       Velika socijalna obećanja jedino su pospešila proizvodnju bodljikave žice (kroz koju teče struja), dok je odlučna borba za razna prava - ništa što je ljudsko ne sme nam biti strano - vodila obavezno preko bespoštednog humanitarnog uništavanja "žive sile" mraka i bezumlja. Svet je postao "globalna grobnica" u kojoj su svi, zbilja, jednaki.
       Otuda četvrtog milenijuma možda neće ni biti ukoliko se, odmah, 20. vek ne odgura na đubrište drugog milenijuma, kao onaj (ostvareni) smak sveta koji su iščekivali ljudi kraja prvog milenijuma. Taj posao neće moći da završe ni nauke ni ideologije, jer se one rukovode mišlju onog nemačkog novinara (taj nas je i ovako usrećio) da se svet ne može tumačiti, već samo menjati. Šta, bre, da se menja?! Ono što nam treba jeste baš novo tumačenje sveta kojim će se on, ovakav kakav je, radikalno odbaciti. I ovako je dibiduz propao, nije šteta (kako su pevali Cigani u jednom Petrovićevom filmu). Ali, šta će onda ostati, gde je tu smisao? Stvar je upravo u tome da - kako su tvrdili egzistencijalisti - život i nema neki viši smisao izvan sebe samog.
       Prokletstvo modernog čoveka - tog žalosnog stvorenja - jeste da je, svakovrsnim "opijumima za narod", drilovan za potragu ka "smislu", što ga inspiriše na svakojake podvige protiv života: šta je pobiti nekoliko stotina hiljada ljudi da bi "zaživela" neka velika blistava ideja konačno pronađenog smisla? Od tolikog vatrometa nebo se sasvim smračilo. U borbi protiv zlih diktatora, koji zatvaraju homoseksualce ili nezavisne novinare, smrt nekoliko miliona dece od gladi jeste isplatljiva kolateralna šteta. Velike reči postale su prazne. Tako je čovek, na kraju ovog milenijuma, definitivno postao zatočenik i žrtva sopstvenih tzv. ideala; on je samo funkcija svoje projekcije o samom sebi. Ropstvo je postalo poželjna emanacija, jedino ono ima status "života u ružičastom". Ostalo su bračne zavrzlame. Pojam "negativne utopije" konačno je jasan. Zato on ne stoji ni na kraju "moderne" istorije, ni na kraju istorije kao takve; on stoji na početku postmoderne istorije.
       Novi milenijum nema nikakvog smisla izvan pitanja: možemo li, u narednih hiljadu godina, ponovo zadobiti svoju slobodu? Potraga za rukom sv. Sebastijana aktuelnija je nego ikad.