NATO je vodio rat da bi dokazao svoju verodostojnost i osujetio oblikovanje autonomne Evrope i pronalaženje drugačijeg načina prilagođavanja tempu kibernetskog komuniciranja

      Stepen do koga je jedno društvo u stanju da artikuliše svoje želje i raznolikost načina na koje to čini menjaju se sa njegovim kulturnim sistemom. Definisan kao mreža komunikacija kojima teku izrazi želja, kulturni sistem preobraća neke od želja u zahteve, a neke od zahteva u odluke ili presude. Uobičajena predigra širenju novog kulturnog sistema jeste unošenje novog načina pisanja, verovanja, simbolizovanja, zamišljanja i kodiranja prostora ili teritorije, vremena, naroda i reda. Ali ustanovljenje fundamentalne kulturne promene zahteva obično barem stotinu, često više stotina godina.
       Među balkanskim narodima, za proteklih jedanaest do osamnaest stotina godina, dogodile su se samo tri ili četiri fundamentalne kulturne promene - obraćanje grčkih, romanskogovornih i srpskih, bugarskih i južnoalbanskih ljudstava u ono što je naposletku postalo pravoslavno hrišćanstvo; obraćanje Hrvata, severnih Albanaca i nekih Rumuna, Grka i Bugara u latinsko hrišćanstvo; otpadanje nekih Srba, Hrvata, Grka, Bugara i mnogih Albanaca u islam i različiti oblici prilagođavanja nekih rimokatolika, nekolicine pripadnika islamske kulture i mnogih naslednika pravoslavnog hrišćanstva na neke od vrednosti i stavova Prosvećenosti.
       Prihvatanje novog načina kulturnog kodiranja često je odvraćanje na nekakav dugotrajan udar sudbine. Takav slučaj je i oblikovanje evropske civilizacije, koja je delom proizašla iz grčko-rimske, ali i delom od nje različita. Kako se to dogodilo?
       Između drugog i osmog veka, stanovništvo Sredozemlja se dramatično smanjivalo. Ispočetka otkočeno čedomorstvom, pobačajem, kontracepcijom i niskom stopom rađanja, padanje je, u šestom, sedmom i osmom veku, krenulo strmom nizbrdicom sa raznošenjem mikropske pandemije žlezdane kuge. Ozbiljnija od pandemije četrnaestog i petnaestog veka, koja je u nekim područjima ishodovala gubitkom više od tri četvrtine i, u sredozemnim zemljama u celini, gotovo polovine populacije, pandemija je bila aktivirana i zatim produžavana varvarskim invazijama sa istoka, juga i sa severa (germanskih naroda, Alana, Avara, Turaka, Slovena, Vikinga, Varjaga i Arapa).
       Neke od tih pokreta, možda je prouzrokovalo blago zahlađenje klime - u odgovoru na nadiranje na jug planinskih glečera Evrope, izazivajući ljudstva da krenu prema jugu i zapadu u potragu za oblastima sa dužom setvenom i žetvenom sezonom. Nepredvidiva posledica bila je podela onoga što je nekad bilo Rimsko carstvo na tri dela: jedno islamsko arapsko carstvo na jugu, i dva hrišćanska carstva: vizantijsko rimsko na istoku i, na zapadu, carstvo pod dvojnom vlašću pape i velikog "šoguna" Karla Velikog.
      
       Iz ovih nereda, međutim, u jedanaestom i dvanaestom veku iskovane su dve suparničke evropske kulture, obe naslednice opšte indoevropske etničko-jezičke, hrišćanske i grčko-rimske kulture. U oba slučaja, ključni akteri u preoblikovanju bili su kaluđeri i manastiri, naročito manastir Klini u Burgonji i manastirski kompleks Sveta Gora i njihove geografski široko raspršene filijale. I Klini i Sveta Gora, podsticali su učenje, poklonička putovanja u sveta mesta, zemljoradnju i trgovinu.
       Uz pomoć svetogorskih manastira i makedonskog grada Soluna, Vizantija se poduhvatila obraćanja jevanđelju balkanskih Slovena i Rusa, izmišljajući dva nova pisma podobna glasovima slovenskog govora - glagoljsko i ćirilsko - i prevodeći jevanđelja na jezik makedonskih Slovena, od kojeg se jezici ostalih Slovena tada nisu bitnije razlikovali. Slično sve većem broju zapadnih monaških redova, i svetogorski manastiri i njihove filijale, i grčki, bugarski i srpski kraljevi, pomagali su nastajanje brojnih vašara. Na zapadu su, dakako, osnovani vašari u Šampanji, čija istorija je dobro poznata. Manje je poznata istorija vašara u jugoistočnoj Evropi, od kojih je najčuveniji bio jesenji mitrovdanski vašar u Solunu, na koji su dolazili kupci i prodavci iz svih delova Vizantije i obližnjih balkanskih zemalja, iz donjeg Podunavlja, Skitije, Italije, Španije i onog što je danas južna Francuska.
      
       Već od jedanaestog veka, osećaji kulturne posebnosti širili su se i među ljudstvima grčkog i južnoslovenskog Istoka i latinskog i germanskog Zapada. Reforme provedene podjednako na grčkom Istoku i na latinskom Zapadu tokom devetog, desetog i jedanaestog veka naglasile su razliku. Svetogorski i klinijevski manastiri privlačili su sve veći broj hodočasnika da razgledaju i klanjaju se njihovim relikvijama i čulno doživljavaju dragocenosti njihovih ćivota, jačajući na taj način religiozna verovanja odnosnih kultura, popularišući hrišćansku veru podsticanjem kulta svetaca i slavljenjem uspomene na mrtve. U pesmi (himne), kamenu, opeci i drvu, oni su stvarali liturgijsku kulturu "javnih dela" (doslovno značenje liturgije).
       Manastirski život po obrascu Svete Gore nastajao je gotovo svuda na Balkanu izuzev u Bosni, gde, sve do sredine trinaestog veka, nije bilo ni uređenog manastirskog života ni organizovane crkve do samo nekoliko skromnih monaških staništa (hiže) i mnogo lutajućih gostiju koji su sebe nazivali "sledbenicima krsta" (krstjani). Franjevačka misija ustanovljena u 1340-im godinama zamašni deo ljudstva pridobila je tamo tek posle 1430. U najvećem delu ostalog Balkana, isihastičko hrišćanstvo gledalo je na veru i na molitvu kao na put u spasenje. Na drugoj strani, katolicizam je polagao jednak naglasak na odgovornosti pojedinca za vlastite postupke.
       Usredištena u početku na oblast između Loare i Meze (Maas), nova zapadna hrišćanska kultura razvejavala se prema jugu, severu, istoku i zapadu. Nova istočna evropska kultura raznosila se prema severu. Nastojanja na pomirenju dveju blisko srodnih hrišćanskih vera bila su kratkog veka. Osvajanje Vizantije od zapada bilo je isto tako kratkotrajno, a takav je bio i četrnaestovekovni "šogunat" ili srpsko-grčko "carstvo" Stefana Dušana. Za samo jedan vek, Vizantija i grčke, srpske i bugarske zemlje pripale su osmanskim Turcima. Ovi poslednji imali su neke predstave o rimskom pravu i o drugim vidovima grčko-rimske kulture, ali su povlastili islam.
      
       Iza osmanlijskih osvajanja, dve grupe evropskih kultura razvijale su se sve više jedna mimo druge što su na zapadu - duž pređašnjih linija - uvođene dalje novine. Izoštreni i ubrzani evropskim Stogodišnjim ratom - ni u kom pogledu ograničenim na samu Englesku i Francusku - i jurišem nove pandemije ("crna smrt"), novi stavovi našli su izraza u karikaturama Đovani Bokačovog Dekamerona.
       Uključivanje u pisani jezik Engleske šesnaestog i sedamnaestog veka brojnih novih složenih i korenskih reči sa prefiksom ili korenom self polaže pojavu rastuće subjektivnosti u vremensku perspektivu. Kao što je zabeleženo od istraživača za Oxford English Dictionary, u englesku književnost između 1530. i 1550. bilo je uključeno četiri nove self-reči: jedna nova self-reč na svakih pet godina. Između 1550. i 1599. uvedeno je dvadeset i pet takvih reči: jedna nova self-reč svake druge godine. Između 1600. i 1649. godine dodato je četrdeset i pet takvih reči: gotovo jedna nova self-reč svake godine.
       Ovo novotarenje bilo je u vezi i sa ponovnim otkrivanjem grčke i rimske antike, kakvo je bilo potvrđivanje ciceronovskog shvatanja prijateljstva i ser Frensis Bekonovo shvatanje prijatelja kao "drugog sebe" i kao osobe koja se smatra dragom zbog njenih svojstava kao jedinke.
       U Italiji, gde su obznane individualnosti stigle ranije, podstakle su uzdizanje "oholih" ljudi, među njima Makijavelija. I sama Makijavelijeva pretenzija na skromnost, njegovo isticanje da ne može pružiti svom zaštitniku knezu Lorencu Medičiju veći dar od jedinog kojim je i sam najskuplje nagrađen - naime, poimanja pokazanog njegovom knjigom o »novom poretku stvari", koje je stekao tek dugim proučavanjem i "po cenu lišavanja i opasnosti" - podvlači tu oholost.
       U Troilu i Kresidi, Šekspirov Ulis nastavlja da brani stabilnost i hijerarhiju nasuprot pokretljivosti i "prohteva" ili požude, tog "sveprisutnog vuka". Ali sto godina kasnije, u delu fikcije, otac Robinzona Krusoa savetuje sina da se ne iskušava "zamišlju" popravljanja sudbine otiskivanjem na more, da se umesto toga zadovolji srednjom klasom. Nije trebalo da uvećava svoja očekivanja. Nasuprot tome, stvarna ledi Meri Vortli Montegju pisala je svome mužu u skoro isto vreme da je "u neku ruku dužnost biti bogat, da bi u vašoj moći moglo biti da činite dobro; bogatstvo je druga reč za moć, za čije sticanje prva neophodna sprema jeste bestidnost". Oko 1760-ih, bestidnost je prožela englesko društvo.
       Uvažavanje individualnosti podstaklo je u Francuskoj i unakrst Evrope u osamnaestom veku širenje "dobrovoljnih društava" poznatih kao societes de pensee, ili slobodno obrazovanih diskusionih grupa pojedinaca iz različitih društvenih staleža ali sa srodnim interesovanjima. Ona nas podsećaju na kasnije ruske raznočince. Pomoću novog sredstva kodiranja, razvijanog od sredine petnaestog veka - štamparske prese - dobrovoljna društva XVIII veka širila su svoje ideje široko u prostoru i brzo u vremenu. Njihovo rastenje pogodovalo je potvrđivanju onoga što su sami nazivali javnim mišljenjem, definisanim ne kao ono što obični ljudi nekritično veruju, nego kao onog što kritična javnost misli. Ona su ponudila viđenje njihovog vremena kao doba Prosvećenosti, doba kruženja ideja koliko i materijalnih dobara.
      
       Iza Francuske revolucije, i same delom proizvoda Prosvećenosti, a posle francuskih revolucionarnih i napoleonskih ratova, u jednom tajnom memorandumu od 15. decembra 1820. ruskom caru Aleksandru I, austrijski knez Meternih oštroumno je dokazivao da će "oholi" ljudi, skloni "pojedinačnom posmatranju svih sastojaka od kojih je društvo sastavljeno", učiniti "svakog čoveka vodičem vlastitog verovanja", uvereni da ono što je bilo "nužno u jedno doba slabosti ne može biti prikladno u doba razuma i krepkosti", i, gonjen bilo strašću, bilo "duhom sistema", sažeto prikazao evropsko društvo svog vremena. Protiv tog nereda, upozoravao je, vlade moraju zatvoriti staleže da bi povratile stabilnost, koja "nije nepokretljivost". Primeniti "ono što je dobro" zahteva "mudre reforme".
       Evropsko ludovanje za osmanskim estetskim dostignućima - lalama, letnjim hladnjacima, pamučnim tkaninama, kafom i letnjikovcima s velikim vidicima - i njihovo vrednovanje rasli su sve do Francuske revolucije. Ali, posle 1700, kako je Osmansko carstvo prestajalo da bude onako snažno i uspešno kako je nekad bilo, evropsko divljenje za osmanski kvazirimski politički model je splašnjavalo. Ta promena možda je bila i proizvod raskola između dvaju različitih zapadnih pogleda na sam rimski model, jednog koji je naglašavao poredak i drugog koji je naglašavao slobodu i uljudnost.
       Staranje za uljudnost bilo je deo procesa prosvećivanja, koji zahteva kritičko mišljenje, imaginaciju, osećajnost (u smislu osetljivosti) i vođenje dijaloga. Doba Prosvećenosti (iz koga ne isključujem romantizam) bilo je projekcija u budućnost i pojačavanje poistovećenosti Evrope s onim što, u svojoj knjizi Kako misliti Evropu (1987), Edgar Moren naziva dijalogičnom kulturom - kulturom ne rasprave (u kojoj obično postoje samo dve strane) nego razgovora (u kome može biti više strana i ista osoba može imati više od jednog mišljenja), ubeđivanja, pregovaranja.
       Uz udruženu pomoć geografije i jezika, dijalogična kultura Prosvećenosti našla je korena na Balkanu posle 1770. Položenost Balkana na jednoj od najvećih svetskih raskrsnica civilizacija taj je proces poduprla. Ali geografija nije bila dovoljna. Inače, balkanske elite islamske kulture trebalo je da su posve spremne kao i elite pravoslavne hrišćanske i rimokatoličke kulture da prigrle zapadnoevropski kulturni kao i njen tehnološki sistem. One to nisu bile.
       Povezujući evropske ideje ne samo sa verovanjima i običajima hrišćana nego i običajima neverujućih i podstrekača revolucije, turska islamska kultura oduprla se ideji dijaloga. Ni jezik njene vere (arapski), ni jezik njene narodnosti nije bio indoevropski, niti su ijedan od njih bili još pretvoreni u ono što neki mislioci zovu Standard Average European (Standardni prosečni evropski), korišćen na takav način da bi mogla prihvatiti indoevropski način mišljenja i govora dragovoljno. Nesposobne da iscrpu toliko prijemčivosti za cirkulaciju ideja iz vlastitog jezika vere i/ili narodnosti kao govornici indoevropskih jezika koji su bili i hrišćani - Grci, Srbi, Hrvati, Bugari, Rumuni i Aromuni (Vlasi) - turske elite ostale su bez protivteže u mišljenju i jeziku kojom bi olakšale brzo tursko-evropsko etno-kulturno približavanje. Ostale su neprijemčive za dijalogičnu kulturu. "Bilo bi teško", piše Abdulhak Adnan-Adivar (u T. Cuyler Young, ed., Near Eastern Culture and Society, 1951) "ukazati na bilo koji period u istoriji ideja u Turskoj", sve do barem sredine dvadesetog veka, "kada je neki slobodni i kritički duh podsticao uzajamno delovanje islamskog i zapadnog mišljenja za bilo koje vreme."
       Semjuel P. Hantington definiše civilizaciju (u Foreign Affairs, LXXII, 3, leto 1993) kao "najviši oblik kulturnog grupisanja ljudi i najširu ravan kulturnog identiteta (koje) ljudi imaju bez onoga što razlikuje ljudsku vrstu od drugih vrsta." Za Fernana Brodela (u engl. prev., The Mediterranean and the Mediterranean World in the Age of Philip II, tom II, 1973, str. 757) civilizacije mogu biti "bratske i liberalne" pa ipak "isključive i nepristupačne", "miroljubive a ipak ratoborne", "začuđujuće postojane" pa ipak "stalno pokretne i lutalačke". One su hibridi, uveliko ali ne potpuno razlikovljive jedna od druge. Pa ipak, određeni u isti mah objektivni i subjektivni kriteriji daju civilizaciji izvestan stepen koherentnosti - religija, opšti sklop simboličkih upućivanja (opšte pismo, opšti ekumenski jezik, opšti posvećeni jezik, opšti "konstitutivni mit" kulturnog diskursa), skup spomenika i odabranih uspomena, kao i grupa velikih mesta i zavisnih gradova koji delaju tako da ojačavaju kulturnu koherentnost i uspomene i neprekidno produžavaju osećaje identiteta.
      
       Tehnologija ili materijalna kultura takođe identifikuje civilizaciju. Ali postoje dva pogleda na tehnologiju. Jedan pogled je funkcija, drugi je stil. Tehnologija kao funkcija teži da brzo pređe preko civilizacijskih granica. Tehnologija kao stil ili estetika je sporiji putnik, osim ako se civilizacija u svom putnom planu identifikuje s pojmovima cirkulacije i mode, kao što je činila civilizacija Evrope. Tehnologija kao funkcija, međutim, jedna je tehnička ili radna realnost. Kao stil, ona je kulturna stvarnost. Kao funkcionalna stvarnost - v. Režis Debreov Transmettre (1997) - ona je veoma promenljiva u vremenu, a srazmerno postojana u prostoru. Kao kulturna realnost, ona teži da bude srazmerno promenljiva u prostoru ali trajna u vremenu.
       Ni "globalizacija" možda neće sasvim izbrisati razliku između te dve realnosti. Posle 1830. na primer, turske, rumunske, grčke, srpske i bugarske elite, bez razlike, bile su sve pripremljenije da usvoje evropske metode građenja puteva, pa i odevanja. Za razliku od ostalih, međutim, Turci su bili manje spremni da pozdrave čisto netehničke vidove evropske kulture.
       Proširujući se prema zapadu preko Atlantika u Novi svet, zapadna evropska civilizacija, identifikujući se odsada manje kao hrišćanstvo nego kao Evropa, širila se i prema istoku. Monteskje tvrdi, u svom delu O duhu zakona, da je Rusija ili ono što je zapadna Evropa sama nekad mogla biti, ili da su tadašnje navike Rusa tatarski uvoz, "stran" ruskom podneblju. Preinačavanje navika ruskih aristokrata bilo je stoga u biti prenošenje "običaja Evrope jednoj naciji Evrope". On je Petra Velikog prekorevao jedino zbog toga što je nove običaje uvodio silom. Volter grdi Turke zbog zatvaranja žena. Evropocentrično, on ih ocrnjuje zbog zanemarivanja "svih lepih umetnosti". Prokazujući ih kao "neprijatelje grčke i latinske crkve" i kao Azijate (ne Evropljane) i pozivajući na njihovo proterivanje iz Evrope, on nas podseća Brodelove definicije civilizacije i mračnijeg "lica Prosvećenosti". Za Edvarda Gibona, Evropa je bila "jedna velika republika", grupa kultura protežućih se na zapad preko Atlantika i istočno do Rusije. Rusija osigurava Evropu "od ma kakve buduće provale varvara."
      
       Evropski putnici osamnaestog veka bili su manje povladljivi u svojim opisima hrišćanskih ljudstava Balkana. Povremeno, oni su pravili razliku između Grka i drugih balkanskih narodnosti, identifikujući ove ponekad kao "Skite" i, češće, kao "divlje" ili proste. Prekor namenjivan Grcima tog vremena bio je manje da su divlji nego da se ne mogu meriti s evropskim predstavama Grka klasične antike. Evropski putnici pokazivali su tako malo interesovanja za žive savremene Grke. Upitan od jednog Turčina o tome zašto je putovao u Tursku, Šatobrijan je odgovorio da njegov cilj, nalik cilju drugih Evropljana, jeste da nastavi dijalog sa "Grcima koji su mrtvi", to jest sa njihovim spomenicima.
       Ali i na balkanske hrišćane počelo se gledati u evropskom kontekstu. Jedna od prvih osoba koja je to učinila bio je opat Alberto Fortis, koji je, po svom povratku iz jedne međunarodne ekspedicije u unutrašnjost Dalmacije 1770, zaključio da ubogost i zatucanost srpskih i hrvatskih Morlaka potiču ne iz njihove nesposobnosti ili nedostatka želje da uče nego iz neuspeha učitelja - l'Europa colta, ili zapadne Evrope uopšte i Venecije naročito - da nauči. Ubrzo zatim, najistaknutiji pripadnik Prosvećenosti među Srbima Habsburške monarhije, pravoslavni kaluđer Dositej Obradović, putovao je na stranu da bi učio podjednako od savremenih Grka, naročito u Smirni, i zapadnih Evropljana u Italiji, Nemačkoj, Francuskoj i Engleskoj, začinjući time proces reintegracije dveju grupa evropskih kultura.
       Unapređivanje ugleda pojedinca između 1760-ih i 1840-ih godina povuklo je sobom i prenošenje suverenosti sa Boga na ljude, ali na tri različita načina - američki, francuski i nemački. Prvi način bio je način Džejmsa Medisona i Alegzandra Hamiltona, ili Federalističkih spisa. Za Medisona i Hamiltona, suverenost politički organizovanog naroda proizlazi ne toliko iz želja i dela njegovih pojedinačnih građana koliko iz posebnih interesnih grupa ili lobija - dobrovoljnih društava - u koja se pojedinci organizuju i kojima vlada odgovara. Drugi način je bio način opata Sjejesa (i, kasnije, Žila Mišlea). Za Sjejesa i Mišlea, mimo porodice (za Mišlea, naročito egalitarne porodice, čiji uzor je dete, ili "bezazleni ljudi"), između pojedinačnog građanina i države ne treba da stoji nijedno posredničko telo. Država izvodi svoju suverenost iz želja i dela njenih pojedinačnih građana, koji zajedno konstituišu volju nacije. Treći način bio je način Johana Gotliba Fihtea. Pripisujući čoveku, u svojoj Bestimmung des Menschen (1800), svojstva Boga, Fihte je pozivao ljudski rod da pokaže svoju istovetnost s Bogom posvećenošću njegovim učenjima i prilježnošću i časnošću svojih dela. U svojim Reden an die deutsche Nation (1809), međutim, on je uznapredovao dotle da identifikuje nemačke ljude kao govornike božjeg jezika i izvršioce božjih dela, istinski odabrani narod. Njihova dužnost kao svetog naroda jeste da vode rat protiv izvora zla.
       Stoleće i po, umesto da se obazru na poziv Viktora Igoa na francusko-nemačku saradnju, mnogi Nemci produžili su da misle o Francuskoj kao otelovljenju zla. Uskoro, predstavili su sebi i druge izvore zla: Rusiju, pravoslavno slovenstvo, boljševizam i jevrejstvo, to će reći ideju o infiltraciji i okruženju Nemačke zlom, koje mora biti osvojeno na juriš - opet mračniji vid, možda iskliznuće iz Prosvećenosti.
      
       Nacija je mesto zajedničke istorije, zajedničkih radosti, žalosti i stradanja. Ali šta je nacionalna država? Šta je država- nacija? Makijaveli je imao zamisao nacionalne države. Bila je to tvorevina oblikovana između 1453. godine - svečanog početka u Carigradu/Istanbulu onog što će na mnoge načine biti poslednje carstvo starog tipa, ali i godine razdvajanja Engleske i Francuske u dve posebne nacionalne države koje još nisu posve znale da su nacionalne države - i 1648, godina Vestfalskog mira. Nazivane ponekad teritorijalnim državama, nacionalne države bile su države osrednje veličine, veće od gradskih ili pokrajinskih država, a manje od carstava, dovoljno velike da bi bile ekonomski održive, ali ne tako velike da bi uključile više ljudi s kojima vlasti ne mogu saobraćati posredstvom jezika (pisama, zapovesti, uputstava) i/ili vere (otuda, u Nemačkoj, cujus regio illius religio) nego onih sa kojima mogu.
       Zamišljena više decenija pre 1789. a ustanovljena od Francuske revolucije, država-nacija je radikalnija verzija nacionalne države. Oblikovana od ruševina ancien regimea i Svetog rimskog, Osmanskog i Habsburškog (Austro-Ugarskog) carstva, ona ima svoju osnovu u ideji o suverenosti naroda.
      
       Ma kako definisali naciju, postoje - ili su postojale - dve glavne verzije države-nacije, francuska verzija nacije kao njenog građanstva i nemačka verzija nacije kao odabranog naroda (podražavana naposletku od Izraela). Pod engleskim i nemačkim uticajem, i jedan i drugi tip su znatno modifikovani, naročito priznavanjem korisnosti posredovnih činilaca - dobrovoljnih društava - između države i pojedinca. U isti mah, posredujuće grupe obrazuju civilno društvo, koje idejno sarađuje s državom, kritičar je države, a ostaje odvojeno i od države i od ekonomije ili tržišta.
       Sjedinjene Države nisu ni nacionalna država ni država-nacija. Zastupanjem interesa moćnih tela, one nose izvesnu sličnost sa francuskom verzijom države-nacije u njenom izmenjenom postrevolucionarnom obliku. One se od nje, međutim, razlikuju samim svojim rođenjem kao carstvom nove vrste, predstavničkim ali ipak carstvom.
       Od samog početka američkog identiteta (1776), podudarnog sa Smitovim Bogatstvom naroda, Pejnovim Zdravim razumom i američkom Deklaracijom nezavisnosti, izazov je bacan ili dovođenjem u pitanje prava iznemogle Evrope da predvodi, ili isticanjem gledišta o Americi kao kontinentu, carstvu koje se prostire od Atlantika do Pacifika - posebnoj kulturi.
       Neko vreme, Amerika se identifikovala i sa "zapadnom civilizacijom" - sve dok i termin "zapadni" i termin "civilizacija" nisu postali politički nekorektni. Pošto su bili predvodnici "slobodnog sveta", govornici na njegov račun izmenili su identitet u sam "svet" i u cilj "globalizacije". Natopljena voljom - under God, u izmenjenoj "molitvi" odanosti zastavi - da predvodi a ne bude vođena, Amerika je uvek bila u potrazi za "novim granicama" (novim bogatstvom, novim "prilikama"). Sada, ona traži svet bez granica (teritorijalnih prepreka oplođavanju bogatstva) izuzev onih po njenom izboru.
       Između 1921. i 1989. godine pojavio se sovjetski model države. Taj oblik države sada je pod znakom pitanja. U La fin de la democratie (1993), Žan-Mari Gueno povezuje povlačenje tog sovjetskog modela sa slabljenjem i nagoveštenim povlačenjem modela države-nacije - najpre nemačkog modela 1945. i, počev od 1968. ili 1989, francuskog modela, kao donekle posledicom sve jačeg stapanja između kapitalizma (ekonomije ili tržišta) i civilnog društva, te mešanja između države, tržišta i civilnog društva, procesa koji paradira pod sloganom "globalizacija".
      
       Ovaj proces, upozorava Gueno, možda najavljuje dolazak novog "imperijalnog doba". On ugrožava i politiku i demokratiju koje su se razvile sa sistemom države-nacije. On putuje ne samo pod znamenjem novca nego i "privatizacije", čiji su crno i sivo tržište i kulture droga ekstremni oblici. Dijasporičan, on deluje manje institucionalno nego relacionalno. Pružajući se van iz polja poslovnog života u sve sektore kulture, on s lakoćom premošćava granice. On komada, cepka i uprošćava vreme, svodeći ga na "sadašnjost" ili projektujući sadašnjost i, retko, prošlost u budućnost. On naizmenično ujedinjuje ili cepa prostor da bi odgovarao potrebama njegovih praktičara.
       Identifikujući ovo novo kodiranje kao jedan novi "organizacioni sistem", Alvin Tolfer povezuje ga, u Šoku budućnosti (1970), sa usmerenjem prema onome što on naziva "ad-hokratijom". U odgovoru na sve ubrzaniji protok informacija i galame, ili pogrešnih informacija i dezinformacija, naročito posle kibernetskog proboja iz sredine dvadesetog veka, poslovni svet i vlade osetili su sve veću potrebu da dopunjuju, upotpunjuju ili ograničavaju svoje birokratije - kodifikovana pravila i hijerarhije koji su bili ustanovljeni da bi osigurali sinhronizaciju "protoka odluka" sa "oživljenim tempom" industrijskog doba - korišćenjem "povremenih task forces i drugih ad hoc grupa." Da bi uklonile ograničenja udelu razvijenih zemalja u ukupnoj trgovini sveta, čiji je rast usporen između 1870-ih i 1914. i praktično prestao između 1914. i 1945. godine, odlučile su da ustanove kodove i pravila organizacije saglasnije sa sve bržim tempom onoga što su neki mislioci nazvali "postmodernošću" i njihovim ciljem obnovljenog ekonomskog rasta.
      
       Pod pritiskom spoja narastajućeg omladinskog pokreta i pokreta "ljudskih prava" u 1960-im i kasnije stvarne nezaposlenosti, francuska vlada je početkom 1980-ih godina oformila novo ministarstvo, zadužujući ga zaštitom domaćeg javnog zdravlja i "osnovnih vrednosti" kod kuće i vani. Godine 1993, pod udarom građanskog rata u Bosni, francuski lobi Lekari sveta (jedan od njegovih vođa bio je Bernar Kušner) osnovao je politički dnevnik Ingerences: le desir d'humanitaire. Funkcija dnevnika bila je da promoviše pravo njegovih pripadnika, njihove vlade i drugih vlada, da intervenišu bilo gde i svugde - čak i hirurškim rezovima - u interesu jednog kvazibezgraničnog sveta ljudskih prava.
       Ubrzo posle početka rata NATO-a protiv Jugoslavije, Danijel Kon Bendit, vođa studentskog buntovnog pokreta na Univerzitetu Nanter 1968, evropski poslanik, i vodeći kandidat Zelenih na evropskim izborima 1999, javno je proklamovao nedeljivost prava čoveka i "dužnosti humane intervencije". On je potkazao "jakobinske branitelje" prava suverenosti, i zdesna i s leva - "nos souverainistes jacobins, de droite et de gauche" - i pozvao Savet bezbednosti Ujedinjenih nacija da oglasi Kosovo "zonom humanitarne zaštite" i stavi ga pod "evropski protektorat" (Le Monde, 3. april 1999).
       Prizivanja i opravdavanja intervencije u poslove drugih zemalja da bi se prinudile na priznanje čovekovih prava nisu novina. Malo poznata, međutim, jeste činjenica da su graditelji rata i agresije takve pozive upućivali još krajem 1791. i početkom 1792, samo dve godine pošto je revolucionarna Francuska objavila takva prava. Njihov najumešniji zastupnik u pariskom jakobinskom klubu (dobrovoljnom društvu) bio je novinar Žak-Pjer Briso, vođa Žironde. Nasuprot Brisou, koji je raspravljao da Francuska treba da širi prosvećenost Francuske revolucije, vodi rat protiv tiranskih kneževa Evrope koje će brzo poraziti, Robespjer je odgovarao da "Deklaracija o pravima čoveka (i građanina) nije sunčana svetlost koja prosvetljuje sve ljude u isto vreme... Ja se ne zavaravam da naša revolucija neće naposletku uticati na sudbinu sveta." Za žaljenje je, međutim, da se taj ishod "neće zbiti danas". On je opominjao protiv rizika dugotrajnog rata u pokušaju da se rašire prava za koja drugi narodi Evrope nisu bili spremni: konsolidovati revolucionarne tekovine kod kuće umesto rizikovati da se one izopače zahtevima za rat koji nema izgleda da bude kratkotrajan i može da izoluje vojnike zemlje od njenih građana na domaćem frontu; izbeći vojnu diktaturu (Georges Michon, Robespierre et la guerre revolutionnaire, 1937).
       Stiven Luks sa Instituta Evropskog univerziteta u Firenci razlikuje pet legendi o ljudskim pravima: Utilitaria, Komunitaria, Proletaria, Libertaria i Egalitaria. Utilitaristička legenda ne može u potpunosti da obuhvati ideju o ljudskim pravima zbog toga što uračunato javno dobro često protivreči dobru mnogih pojedinaca. Komunitaristička legenda u stanju je da obuhvati ovu ideju za jednu zajednicu, ali ne za sve zajednice. Kada bratstvo i jedinstvo ne postoje, komunitaristi se mogu poslužiti načelom kvota ili "ključeva" da bi postigli njihovo ispunjenje. Ali primena ključeva ili kvota na nacionalnom ili opšteregionalnom nivou može kršiti načelo ljudskih prava u pojedinim delovima te oblasti. Dok promovišu bratstvo, štaviše, komunitaristi možda krše načelo jednakosti braće i sestara. Pod znamenjem proleterske legende, opštih ljudskih prava ne može biti sve dok nema stvarne jednakosti, a kad jednom svi budu jednaki, neće biti potrebe za ljudskim pravima. Liberterska legenda predviđa jednaka prava ali ne jednak pristup upražnjavanju takvih prava. Njihovo ostvarivanje je dostupno svima samo po egalitarističkoj legendi. Ali egalitaristički svet, prema kome neki zastupnici ljudskih prava očigledno teže, ne postoji, i ne može biti ustanovljen bez globalizacije takvih prava. Globalizacija, pak, može zahtevati !!
      

Trajan Stojanović (1921), profesor u penziji Univerziteta Ratgers u Nju Branzviku (SAD), rođen je u bitoljskom okrugu prve Jugoslavije,a od sedme godine živi u SAD. Najistaknutiji je pojedinac u svetskoj istoriografiji o Balkanu. Obrazovan u Sjedinjenim Američkim Državama (1939-42) i Francuskoj (specijalizirao od 1949. do 1951. i doktorirao 1952. kod Fernana Brodela na univerzitetu u Parizu), Stojanović je četiri decenije predavao evropsku i svetsku istoriju na svom matičnom Univerzitetu Ratgers i, povremeno univerzitetima Njujork, Berkli, Stenford, Ser Džordž Vilijams u Montrealu i Maison des Sciences de l'Homme u Parizu.