Mihailo Marković, levičar:
"U SAD ima više uniformnosti nego kod nas. U važnim momentima po zemlju gotovo svi građani se svrstavaju iza svog predsednika, makar se s njim i ne slagali"

      Akademik Mihailo Marković (76) u dugom, burnom i plodonosnom životu bio je saradnik NOB od 1941, profesor na Filozofskom fakultetu u Beogradu, "praksisovac" i predavač na Korčulanskoj školi, pa disident i predavač na američkim univerzitetima, posle visoki funkcioner SPS-a... Danas, izvan politike ali levičar i dalje.
      
       Profesore Markoviću, da li se kao čovek koji je svoj život posvetio levoj ideji, sada na kraju 20. veka osećate kao gubitnik?
       - Ne, ne osećam se kao gubitnik iako ima dosta razloga za zabrinutost. O istorijskim procesima se ne može govoriti jezikom sporta i lutrije. Za razliku od biološke evolucije oni su mnogo brži, ali su od ljudskog života mnogo sporiji. Potrebni su vekovi da bi nešto "pobedilo" ili "bilo poraženo". Sem toga, mi vrlo raznovrsne i složene procese proizvoljno ukalupljujemo u proste odsečne reči, na primer: "levo", "desno", "kapitalizam", "komunizam". Doduše, mi to moramo da radimo da bismo mogli da mislimo. Pri tom, što je rečnik jednostavniji, odstupanja od stvarnosti su grublja, što je on bogatiji, artikulisaniji - bliži smo istini.
       Šta znače, recimo, "pobeda" i "poraz" desne i leve ideje? Desno je bio nacizam pa je bio uništen. Desno je bio i anarhični liberalni kapitalizam, pa je 1928. godine doživeo slom. Trenutno je vrlo moćna desnica na Zapadu ali je neizvesno koliko dugo će to još trajati. S druge strane, "leve snage" su bile pobednice u Drugom svetskom ratu i pod Staljinom su stalno jačale. Međutim, za takvu "levu ideju" se ja nisam borio. Nisam "svoj život posvetio" ni onoj "levici" kod nas, od Tita do danas, čiji je osnovni cilj vlast i lično bogaćenje.
       Ne osećam se kao gubitnik jer sam u svom narodu nešto doprineo, da se sloboda, pravda i lično dostojanstvo prihvate za osnovne vrednosti koje životu daju smisao. Otpor u ime tog smisla najveće svetske sile nisu uspele da skrše niti danas znaju kako da ga savladaju. Kad je taj prkosni otpor zlu neočekivano snažno i jedinstveno ispoljen nedavno, imao sam intenzivno osećanje da nisam uzalud živeo.
      
       U čemu se ne slažete sa preovlađujućim mišljenjem da je levica i idejno i politički "bankrotirala"?
       - To "preovlađujuće" mišljenje je vrlo površno. Bankrotirati mogu pojedine političke partije, njihove vođe i ideološki programi. Trajno će živeti projekti oslobođenja i ostvarenja pravičnijih i humanijih odnosa među ljudima i narodima. Trajnu snagu će "levici" uvek iznova davati borba za političku, ekonomsku i kulturnu slobodu, za što pravedniju i ravnomerniju raspodelu materijalnih sredstava, za neprestano usklađivanje pojedinačne inicijative i društvene regulacije, za pomoć zajednice obrazovanju, nauci i kulturi; najzad, za razumni nivo socijalne sigurnosti svakog građanina.
       Samo beskrajno naivni ljudi mogu misliti da će za ovakve ciljeve čovečanstvo ikad prestati da se angažuje.
      
       Kako vi tumačite spornu ulogu Gorbačova? "Izdajnik" ili "general rasturene vojske" kome je, jednostavno, palo u deo da na već dozrelu propast stavi potpis?
       - S današnjom oskudicom informacija, sve je u slučaju Gorbačova moguće. Danas znamo da pojedine velike sile biraju određene pojedince u svim zemljama i plaćaju za njihovu društvenu promociju do momenta kad će moći vrlo korisno da im posluže. To je nesumnjivo realnost, a ne opsesija tzv. teorijama zavere. Lično bih voleo da mislim da je Gorbačov potpuno potcenio veličinu zadatka koga se prihvatio, te da je nizom grešaka destabilizovao ceo sistem i pokrenuo snage koje više nije bio u stanju da kontroliše. Ni sami Amerikanci nisu smatrali da je Sovjetski Savez tada bio "dozrela propast", odnosno društvo koje je toliko propalo da se više ne može reformisati. Interesantno je pitanje šta bi se desilo da je Jurij Andropov, daleko najjači i najobrazovaniji njihov čovek, imao priliku da produži svoje reforme. On se ogromnom energijom uhvatio ukoštac s korupcijom ali je posle nepunu godinu dana, 1984, izgleda bio ubijen.
      
       Kako ste doživeli zapadni trijumfalizam koji se u krajnje ogoljenom i gotovo naturalnom obliku pojavio i u knjizi "Kraj istorije" Frensisa Fukujame?
       - Zapad je umeo da izbegne svaki trijumfalizam u vreme kad je imao neuporedivo sposobnije lidere (na primer, jednog Linkolna prema Klintonu i De Gola i Čerčila prema Širaku i Bleru). Posle strahovito destruktivnog i krvavog građanskog rata između Severa i Juga, SAD su očuvale nacionalno jedinstvo i zajedničku državu samo zato što su rukovodioci pobedničkog Severa izbegli svaku bahatost i svaku osvetu, pa su se prema pobeđenom Jugu poneli krajnje pažljivo i velikodušno. Međutim, prilikom mog boravka u SAD 1989/90. bio sam svedok neviđenog neukusa i osionosti. Fukujama, nepoznati službenik Stejt departmenta, postao je slavan filozof preko noći jer je Amerikancima rekao upravo ono što su želeli da čuju. Njihovom pobedom se, navodno, završava istorija, jer liberalni kapitalizam trajno ostaje bez alternative. Fukujama je taj zaključak izveo iz jedne teze Hegela, koju uopšte nije shvatio i koju je potpuno krivo protumačio.
      
       Kada ste se vi lično sreli sa levom idejom? Šta vas je privuklo? U čemu je bila njena privlačnost za tolike ljude, narode, zemlje?
       - Pre leve ideje sreo sam se s jednom stvarnošću koja je tu ideju zahtevala. Detinjstvo sam proveo na Bulbulderu (današnjoj Zvezdari) gde je živelo mnogo radničke sirotinje, naročito ciglara iz južne Srbije, koji su se svega lišavali da bi uštedeli nešto novca za svoje porodice. Gledao sam koliko mnogo i teško ti ljudi rade, čime se hrane (hlebom i solju, šećerom ili paprikama), kako stanuju (u malim sobama, u podrumu, smešteni na podu kao sardine). Bio sam poražen razlikama u načinu života i životnim mogućnostima između takvih ljudi i bogatog beogradskog sveta čiji su sinovi išli sa mnom u školu. Nisam mogao da objasnim zašto je potrebno da postoje tolike razlike, i već tada, oko moje desete godine, bio sam ubeđen da nešto u društvu iz osnova ne valja.
       Naravno, privlačnost te ideje je bila u njenoj humanosti, u osećanju njene moralne ispravnosti. Ne treba zaboraviti da su prvi komunisti u istoriji bili rani hrišćani.
       Oblik u kome će se takva ideja pojavljivati, menjaće se u toku istorije. Ali ona će se sasvim sigurno, uvek iznova vraćati i više ili manje ostvarivati. Na primer, u današnjoj Švedskoj bogati ljudi uplaćuju do devedeset odsto svojih prihoda na ime poreza. Očigledne socijalne razlike postoje samo u oblasti obrazovanja i kulture.
      
       Zašto se ta velika ideja ili velika utopija tako brzo kvarila, krunila, odricala svojih "vernika" i trošila?
       - Mi nosimo u sebi genetski materijal celog ljudskog roda. U čoveku ima mnogo potencijalnog dobra ali i zla, mnogo dispozicija za stvaralaštvo, slobodu i solidarnost ali i za razaranje, bekstvo od slobode, egoizam.
       Leva ideja postavlja prevelike zahteve pred takvog protivurečnog čoveka. Ona mu delimično odgovara ali ga i veoma ograničava. Srećna je okolnost kad pojedinac ima velike stvaralačke mogućnosti i kad nije opsednut žudnjom za vlašću i novcem, jer ga to samo odvlači od onog što mu je daleko interesantnije i što ga daleko više trajno potvrđuje. Ali, suviše često novac i moć otvaraju put ka tzv. boljem životu. Pošto su to ekskluzivne vrednosti, čovek je večito poprište borbe i ružnih sukoba.
       Najveće opasnosti za bilo koju vrstu levice u vezi su s onim što je Sartr zvao "rđava vera". Pojedinac se lažno predstavlja - kao levičar, a da ni sam nije potpuno svestan da to nije. Najružnije strasti se racionalizuju: korupcija se opravdava težnjom da se stvori bogato društvo, vlastoljublje i autoritarnost se krije iza "odbrane klasnih interesa" itd.
       Nažalost, tako je sa svim velikim idejama koje je čovečanstvo dosad stvorilo. U ime hrišćanstva stvoreni su inkvizicija, krstaški ratovi, istrebljenje jeretika itd. "Demokratija" je postala plašt za gušenje socijalnih pokreta, a "ljudska prava" - izvinjenje za uništavanje nacionalne suverenosti i dominacije nad celim svetom.
      
       Da li je na opadanje uticaja leve ideje presudnije uticala prilagodljivost Zapada ili unutrašnje raspadanje na samom Istoku?
       - Najnegativniji uticaj na status levice u današnjem svetu imao je, naravno, slom "realnog socijalizma" u Rusiji i Istočnoj Evropi, kao i raspad Sovjetskog Saveza. Ako je ikad jedan intelektualac zadao vrlo težak udarac jednoj državi, bilo je to objavljivanje Solženjicinovog "Arhipelaga Gulaga". Naravno, ne treba ispustiti iz vida da je na Istoku i Kina, koja je veoma ojačala u toku poslednje decenije i koja u razmeni sa SAD ima vrlo impresivni višak od preko pedeset milijardi dolara.
       Zapad se nije samo "prilagođavao" levici, on je preuzeo mnoge njene bitne ideje i strukturalne karakteristike. On je napustio ideju "minimalne države" iz vremena liberalizma i veoma ojačao ulogu države. U Severnoj Evropi je socijalna sigurnost veća nego igde na svetu. Čak i u SAD država čvrsto kontroliše monetarnu politiku, spoljnu razmenu, prihode građana (radi naplate poreza) i reguliše tržišna kretanja. To nije samo "prilagođavanje" već napuštanje prvobitnog liberalnog kapitalizma.
      
       Otkud Zapadu takva moć optuživanja drugih? Socijalizam je uspešno optužen i osuđivan za uniformnost da bi kapital istovremeno razvijao uniformnost u odevanju ("levis"), hrani ("Mekdonalds"), piću ("koka-kola")...
       - Tačno. U SAD ima više uniformnosti nego kod nas, i to u bitnim stvarima. U važnim momentima po zemlju gotovo svi građani se svrstavaju iza svog predsednika, makar se s njim i ne slagali. Mediji su unisoni kao u Gebelsova vremena. "Velika moć optuživanja" koju vi zapažate dolazi od velikog licemerja, od dvostrukih merila. Oni se ne ustručavaju da optuže drugog za ono što sami u velikoj meri čine.
      
       Šta je istorijski važniji događaj: sovjetska revolucija 1917. ili pad Berlinskog zida 1989?
       - Oktobarska revolucija je neuporedivo značajniji događaj. Iako su uslovi bili nepovoljni, to je prvi praktičan pokušaj u istoriji da se izgradi jedno društvo na principu jednakosti, proklamovanom gotovo 130 godina ranije u Francuskoj revoluciji. U nerazvijenom, seljačkom ruskom društvu taj pokušaj nije mogao uspeti - ali je on promenio ceo tok svetske istorije. Godine 1989. Gorbačov je, ogorčen što Istočna Evropa nije pratila "perestrojku", odlučio da sve te režime ne brani u slučaju revolta građana i da ih prepusti njihovoj sudbini. Oni su bili spremni da se predaju bez borbe. Da nije bilo Berlinskog zida, desio bi se neki drugi sličan događaj.
      
       Da li se šezdesetih i sedamdesetih moglo još nešto učiniti za socijalizam, kada ste vi bili "praksisovac" i učitelj Korčulanske škole?
       - Iste godine, 1964, kad smo na Korčulanskoj školi diskutovali o jugoslovenskom socijalizmu, a ja o birokratizaciji samoupravljanja, Tito je na Osmom kongresu SKJ efektivno uveo cepanje Jugoslavije po nacionalnim šavovima. Posle toga su osuđene snage koje su se zalagale za neophodni minimum centralnih državnih funkcija, 1971. uvedeni "amandmani", a 1974. donet nov Ustav koji je tada praktično razbio Jugoslaviju. Nijedna država ne bi preživela takav ustav.
       Filozofi su malo usporili taj proces ali mu nisu mogli promeniti smisao.
      
       Engleski filozof Erik Hobsbaum je ovih dana u jednom prigodnom interjuu rekao da "ideologije nisu mrtve, jednostavno su potopljene, a nove još nisu izašle na površinu". Šta očekujete da će "izaći na površinu"?
       - Pod "potopljenim" ideologijama je engleski marksistički istoričar Erik Hobsbaum verovatno podrazumevao angloamerički neoliberalizam i istočnoevropski "realni" socijalizam. On je u pravu da vladajuće elite u savremenom svetu ne mogu da žive bez ideoloških racionalizacija i "lažne svesti." Ne bih se jedino složio da one nisu već izašle na površinu. Nova ideologija Zapada u centar stavlja ideju ljudskih prava (selektivno i uz dvostruke standarde primene) u ime kojih se poriče nacionalni suverenitet i postojanje nacionalnih država, a propagira se novi svetski poredak i globalizacija, pod kojom se podrazumeva razbijanje neposlušnih država na regione, nesposobne da pruže otpor diktaturi velikih sila i multinacionalnih korporacija.
       Druga velika ideologija koja već vlada Kinom, a vidljiva je i kod najveće partije u Rusiji, jeste "reformisani komunizam", koji se i dalje zalaže za jak društveni sektor u privredi i državnu regulaciju u javnom životu, ali prihvata činjenicu mešovitog društva i minimum demokratskog političkog sistema.
       Pored ove dve velike ideologije u nastupanju, već postoji obilje drugih ideoloških orijentacija koje građani koji žele da se bave partijskom politikom neće moći da izbegnu.
       Lično smatram da je moguće baviti se politikom na principijelan, više ili manje human način van partija i ideologija.
      
       Šta će proizvesti igra Zapada na svetskoj sceni bez rivala? Kuda ide monopolarni svet?
       - Nije tačno da Zapad nema rivale. Agresija na Jugoslaviju donela je Zapadu više štete nego koristi. Pored toga što je do pucanja zategla unutrašnje napetosti u NATO-u, ona je sve protivnike upozorila na neposrednu opasnost i snažno ih gurnula na uzajamnu saradnju. Ti protivnici su, pre svega, Kina, Rusija i Indija. Ni pojedine islamske, južnoameričke i afričke zemlje ni u kom slučaju ne spadaju u njihove prijatelje.
       "Monopolarni" svet, kako ga vi zovete, nesumnjivo je planirao da do svetske dominacije dođe pretnjama, pritiscima i ponekim žestokim malim ratom. Zle namere su prerano ispoljene na Balkanu, pa je i udruživanje za otpor došlo znatno ranije.
      
       Da li se zapadna demokratija ozbiljno kompromituje oružanom implementacijom kakva je ona u Bosni ili na Kosovu? Kolika je, inače, njena privlačnost?
       - Unutrašnja teškoća zapadne demokratije je sve veća apstinencija građana. Poznati američki politikolog Robert Dal je taj politički sistem nazvao "poliarhijom", jer se više elita bori za vlast, a građani, kojima se te elite obraćaju radi podrške, gube interesovanje za izbore.
       Spoljašnja teškoća te tzv. demokratije jeste što se stalno primenjuje sila protiv "nedemokratskih" snaga, a to nasilje se mora opravdavati sve krupnijim lažima. Razume se da to vodi sve većoj kompromitaciji kod ljudi koji misle.
       Moć tog sveta ne potiče od njegove moralne lepote i slobode, već se zasniva na bogatstvu i sili.
      
       U šta će se ona (demokratija) transformisati u uslovima "deteritorijalizacije", usled rada na ukidanju suvereniteta država - u uslovima kad će, da parafraziramo Orvela, neke države i društva po pravilu biti "jednakije od drugih"?
       - Ne znamo šta će u budućnosti biti; možemo da govorimo samo o onome što može da bude. Kad bi se ostvario "novi svetski poredak", svetom bi se vladalo iz jednog centra, a regioni bi odlučivali o nebitnim pitanjima, kao pojedine države u današnjoj Americi. Na primer, u jednoj državi se alkohol može kupiti samo u državnim radnjama, a u drugoj se može kupiti i u privatnim trgovinama. Danas je Orvelova "Životinjska farma" veoma aktuelna.
      
       Dopustite jednu, možda malo i nategnutu paralelu: proleterski internacionalizam je bio sredstvo kojim su komunisti krenuli u osvajanje sveta, štab je bila Kominterna. Danas kapitalizam ima američki globalizam i Trilateralnu komisiju. Da li ovi današnji imaju više šansi na uspeh od svojih dojučerašnjih ljutih protivnika?
       - Svaki pokušaj da se ovlada svetom - od Cezara, Aleksandra Velikog, Džingis Kana i Sulejmana Veličanstvenog, do Napoleona, Hitlera, Staljina i nekog stanovnika Bele kuće - neizbežno se završava porazom i propašću. Džordž Kenan, strateg američke spoljne politike svojevremeno je upozoravao američki politički vrh da u pojedinim zemljama postoje opasni virusi, neprijateljski prema američkim nacionalnim interesima, i da se oni moraju u korenu uništavati. Međutim, celo čovečanstvo je trajno inficirano virusom slobode i nepokornosti. Pokazaće se da je svaki plan svetske dominacije bio samoubilačka opsesija.
      
       Na kraju ovog milenijuma imamo moćne TV-mreže, Internet. Iza njih stoji planetarna sila. Granice su sada potpuno porozne pred informacijom. Postaju li mediji najmoćnije oružje na pragu 21. veka?
       - Mediji jesu najmoćnije oružje, ali i vrlo opasno za onoga koji ga upotrebljava. U prvom momentu sve što dolazi preko medija predstavlja se kao informacija. Ali, čovek ima sposobnost kritičkog mišljenja, pamćenja, upoređivanja onog što je juče prošlo kao informacija i onog što se danas doživljava kao iskustvena činjenica. Jednom reči, čovek ima sposobnost da razlikuje istinsku informaciju od dezinformacije. Kad se o nekoj državi, partiji ili ideološkom bloku formira sud da je "carstvo laži", to je jedno od najmoćnijih sredstava diskreditovanja na pragu 21. veka.
      
       Može li "globalni svet" sahraniti male nacije i nacionalizam učiniti društveno anahronim?
       - Nacije su vrlo vitalne i čvrste zajednice. Na ovom pitanju će novi svetski poredak "polomiti zube", utoliko pre što licemerje njegovih gospodara izaziva istinsko ogorčenje. Amerikanci, Englezi i neki drugi veliki evropski narodi traže od manjih naroda zaborav svog nacionalnog bića, ali njima samima ne pada na pamet da raspuste svoje nacionalne države i odustanu od svojih nacionalnih interesa. Kad je reč o "nacionalizmu", može se prihvatiti da je jednostrano sagledavati svet isključivo u svetlosti nacionalnih interesa, i da je čak patološki mrzeti druge ljude samo zato što pripadaju nekoj drugoj naciji. Ali "rodoljublje" odnosno "patriotizam" kao ljubav prema svom narodu, zemlji u kojoj se živi i njenoj kulturi biće uvek human stav i ne treba da dođe u sukob s dobrom celog čovečanstva.
      
       Zapad je uspeo da klasnu borbu, sukob bogatih i siromašnih prekrije drugim (manje eksplozivnim?) društvenim konfliktima (borba za prava homoseksualaca, kulturna prava,lokalne razlike, ekološki pokreti). Da li to znači da je klasna borba već na smetlištu istorije?
       - Klase nisu prosto bogati i siromašni. To su velike grupacije ljudi koje se međusobno razlikuju po vlasničkom statusu (vlasnici - najamni radnici), mestu u procesu upravljanja (upravljači - izvršioci), vrsti rada (stvaralački - otuđeni), ulozi u raspodeli društvene dobiti (prisvajanje dobiti - najamnina). Ove razlike u razvijenim društvima danas više nisu tako oštre kao nekad i ne izazivaju žestoke i krvave sukobe kao u 19. i ranom 20. veku. Sem toga, one se prikrivaju, prigušuju i ignorišu u odnosu na druge društvene sukobe. Ipak u savremenoj istoriji klasna borba i dalje postoji - otvoreno, na primer u obliku štrajkova ili prikriveno drugim društvenim sukobima (od crnačkih buna u SAD, revolta studenata u Francuskoj, Nemačkoj, Japanu, SAD i drugde 1968. godine i radničkih demonstracija u Poljskoj 1956, 1970. i 1980, do nedavnih nemira u Sijetlu).
      
       Okrenimo se sad nama. Već deceniju Srbi su izopšteni iz sveta. Optužbe su razne: od toga da je ovo poslednja zemlja komunizma, od medijskog proizvođenja koncentracionih logora (o čemu demantiji nisu ozbiljno uzeti u obzir), do proglašavanja naroda za fašistički i upoređivanja predsednika sa Hitlerom. Koliko ova izolacija može da traje? Šta će biti posledica?
       - Srbi su mali ali izuzetno ponosan i samouveren narod. Zbog toga doživljavamo takvu sudbinu i imamo takav status u svetu. Sve ostalo je manje bitno, čak i činjenica da smo do danas sačuvali neke elemente komunizma. U Kini ima neuporedivo više komunizma, ali to svet ignoriše. U pitanju je naša tradicija uspravnog hoda i nepokornosti koja ima vrlo duboke korene. Našao sam ih već kod Save Nemanjića koji je u jednom pismu iz 1221. napisao da smo "mi Srbi predodređeni da budemo Istok na Zapadu i Zapad na Istoku i da priznajemo iznad sebe samo Nebeski Jerusalim, a na zemlji - ništa". Dakle, mi ne priznajemo i ne pokoravamo se nijednoj zemaljskoj sili! U međuvremenu smo evoluirali pa ne priznajemo ni "Nebeski Jerusalim". Kao većina Srba i ja se time ponosim. Ali, zato treba platiti visoku cenu, i mi je plaćamo.
       Koliko ova izolacija može trajati? Dok se u tzv. slobodnom svetu ne pojave vođe koje će jednom manjem narodu dozvoliti da bude slobodan ili bar neće pokušavati da ga kaznama ponize i slome. Ili dok ne dođu nove mlade generacije Srba koje će odustati od ove tradicije, odlučiti da budu pokorni kao i drugi narodi i time promeniti svoj identitet. Koje su posledice izolacije? Kad bi ona bila potpuna i dugotrajna, nesumnjivo bi došlo do tehničkog i privrednog zaostajanja i do provincijalizacije kulture. Ali, danas nije moguće potpuno blokirati jednu kontinentalnu zemlju, čak ni jedno ostrvo (Kubu). S druge strane, kad se u okolnom svetu dešavaju patološki procesi velikih razmera (na primer, epidemija "amerikanizacije", o kojoj govori Aleksandar Zinovjev), izolacija može biti sredstvo samoodbrane.
      
       Je li Jugoslavija sahranjena zauvek ili u globalnom svetu južnoslovenskim narodima neće ostati ništa drugo nego da se opet najpre oslanjaju jedni na druge i žive zajedno u nekim prikladnim društvenim formacijama?
       - Ne vidim ni potrebe ni realne mogućnosti da se u budućnosti obnavlja zajednička država južnoslovenskih naroda, koji su naizgled srodni, a u suštini toliko različiti, toliko netrpeljivi i ogorčeni jedni na druge. Mi sa našim susedima treba da obnovimo normalne odnose, a vremenom ćemo svakako i sarađivati na osnovu uzajamnih interesa, bez iluzija o bratstvu i posebnoj rođačkoj bliskosti. Ne treba izbegavati ni saradnju u okviru raznih vrsta zajednica - političkih, ekonomskih i kulturnih. Ali, treba se čuvati bilo koje zajedničke države i svih onih vrlo neprijatnih problema koje smo nedavno imali.
      
       U čemu nalazite smisao trajanja u poziciji "Srbi sami protiv ostatka sveta"? Je li to znak biološke snage, kao što tvrde jedni, ili ipak, znak izgubljenosti u stvarnosti i neprilagođenosti vremenu?
       - Naravno, Srbi ne žele da budu "sami protiv ostalog sveta". Oni samo ne žele da im drugi biraju vođstvo, da drugi umesto njih određuju principe po kojima će živeti i politiku koju će voditi. Oni ne žele da gotovo sva velika preduzeća u njihovoj zemlji budu u rukama stranaca, da im sva tržišta preplavi strana roba, da njihov nacionalni dug stranim bankama i korporacijama iz godine u godinu raste, tako da sve što zarade moraju da daju na otplatu kamata, da moraju da kupuju skupa strana oružja, da bi kao vazali ratovali protiv neprijatelja koje im veliki gospodari odrede. To su već prihvatili Poljaci, Česi, Mađari, Rumuni, Bugari, Slovaci, Hrvati i drugi istočnoevropski narodi. Srbi ne žele da ikada opet budu "raja", makar ih to izolovalo od ostalog sveta. Naravno, Srbi faktički nisu "sami protiv ostatka sveta". Oni su jedino u lošim odnosima s najvećim i najmoćnijim. Ali su oni ipak na strani na kojoj se nalazi dobra polovina ostalog sveta.
      
       Na kraju: šta bi svako u ovoj zemlji mogao i, po vašem mišljenju trebalo da učini za sebe i Srbiju danas?
       - Srbija nema nikakvu drugu valjanu alternativu nego da izdrži nekoliko teških ali časnih godina. Najteža od njih će biti upravo ona u koju ulazimo. Sad treba promišljeno uraditi ono što su svi građani spontano uradili kad su u martu NATO bombe zapraštale po našoj zemlji. Sad nije vreme za međupartijske razdore. Sad nije vreme za prihvatanje bilo kakvih saveta ili zahteva od onih koji su sve učinili da oklevetaju, ponize i unište naš narod.
       Svako treba maksimalno da se zalaže u onome što najbolje ume da radi. Samo one koji ispune taj uslov treba birati za narodne predstavnike - kad dođe vreme za izbore, po našem ustavu i zakonu, po našim a ne tuđim pravilima i merilima.
      
       SLOBODAN RELjIĆ