Do 2025. nauka će biti u stanju da izoluje gene starenja kod miševa. Sedamdeset pet posto naših gena isto je kao kod miševa, to je jak razlog da poverujemo da gen starenja pronađen kod miševa postoji i kod ljudi. Životni vek ljudi može biti produžen do 150 godina

      Mičio Kaku
      
       Traganje za večnom mladošću rasplamsavalo je maštu vremešnih kraljeva, imperatora i običnih ljudi hiljadama godina. Još od antičkih vremena vladari su slali povorke istraživača u potragu za legendarnim izvorom mladosti, što je u nekoliko navrata uticalo na tok istorije.
       Ova potraga traje do danas. Baby-boom generacija izgleda je odlučna da se odupre potčinjavanju vremena, pa je još 40 biliona dolara uloženo u trenutnu modu vežbi plus dijeta. Svako ko je ikada posmatrao u ogledalu neumoljivo urezivanje bora, opuštene crte lica i sede u kosi, bar u jednom trenutku je poželeo večnu mladost. Starenje nije zabavno: podrazumeva gubitak mišićne mase, povećanje telesnih masnoća (posebno u predelu struka kod muškaraca i u predelu butina kod žena), slabljenje kostiju, slabljenje imunog sistema i opadanje fizičke snage.
       Bez obzira na to koliko ste bogati, moćni, glamurozni ili uticajni, suočavajući se sa starenjem, suočićete se sa smrću. Ili, kako je Buč Kasidi rekao Sandens Kidu: "Svaki dan si stariji. To je zakon." Tajna starenja i večne mladosti uvek je bila obavijena velom misterije, a najčešće vezivana za nadrilekare i razne prevarante.
       Telo bi, međutim, trebalo da živi večno. Ipak, iznenađujuće je da neki organizmi i žive neodređeno. Neke ćelije, pa čak i životinje, uporno prkose zakonima starenja i njihov životni vek se ne može izmeriti. A kako večni život ne narušava bilo koji od poznatih zakona molekularne biologije, zašto onda ne možemo da ostanemo večno mladi?
       Brojna zanosna i neverovatna otkrića ukazuju da je utvrđivanje genetskog i molekularnog porekla starenja na vidiku. Najluđe pretpostavke i drevni folklor prvi put u istoriji zamenjuju čvrsti dokazi i konkretni, primenljivi rezultati. Među istraživačima uzbuđenje je očigledno. Leonard Hejflik sa Kalifornijskog univerziteta u San Francisku, koga nekad zovu i "dekan biogerontologije", kaže: " Gerontologija je u fazi u kojoj nekoliko teorija pobija jedna drugu, ali, i pored toga što važna informacija nije uklopljena u celinu, napredujemo ka biogerontološkom pandanu Velike teorije unifikacije, koju su postavili fizičari."
       Pojedini biogerontolozi dali su neke oprezne ali prihvatljive vizije budućnosti. Od danas do 2020, možda najbolji ulog u odlaganje ili otklanjanje nekih oboljenja i simptoma starenja biće oprezno sprovođenje hormonskih tretmana. Postoji nekoliko slabih strana ove neizvesne ali obećavajuće metode. Ali ako se sporedni efekti stave pod kontrolu, onda bi kombinacija tretmana antioksidantima i hormonima mogla da ukloni neke tragove starenja (iako verovatno neće produžiti životni vek ljudi).
       Posle 2020, međutim, kada budemo znali mapu svog vlastitog DNK-a, otvoriće se čitavo novo polje - identifikovanje čuvenih "gena starenja", ako zaista postoje. Ali čak i da postoje, lociranje gena starenja biće mukotrpan posao. Neki biogerontolozi, međutim, tvrde da su pronašli određene gene starenja kod životinja koji su možda homologni sa ljudskim. Područje koje bi moglo da da interesantne rezultate je izučavanje DNK mapa ljudi koji žive izrazito zdravo i dugo, i kompjutersko upoređivanje da bi se ustanovilo da li dele ključne genetske činioce.
       Od 2020. do 2050. radiće se na razvijanju novih organa. Nema svrhe imati dug životni vek ako smo osuđeni na tela koja postepeno propadaju. Koža i druga tkiva već mogu da se razviju laboratorijskim putem, a postoje planovi za formiranje čitavih organa, uključujući bubrege, srce, pa čak i šake. Razvijanje novih organa s vremenom može postati uobičajeno kao transplantacije srca i bubrega danas.
      
       Koliko je godina imala Julija? Generacije srednjoškolaca koji čitaju Šekspirov komad "Romeo i Julija" ostaju začuđeni otkrićem da je Julija imala samo trinaest godina. Često zaboravljamo da su naši životi tokom većeg dela ljudskog postojanja bili brutalni, kratki i jadni. U našoj istoriji, nažalost, najčešće smo ponavljali isti bedan ciklus: pošto dostignemo period puberteta, od nas se očekivalo da naporno radimo ili lovimo sa odraslima, pronađemo partnera i rađamo decu. Što veći broj, po mogućstvu, pošto većina umre na porođaju.
       Kao što Leonard Hejflik kaže: "Teško je da poverujemo da je ljudska vrsta opstala stotinama hiljada godina, od toga više od 99 posto na ovoj planeti, sa prosečnim životnim vekom od samo osamnaest godina."
       Od doba industrijske revolucije, zahvaljujući boljim sanitarnim uslovima, kanalizacionom sistemu, boljem snabdevanju hranom, mehanizaciji, biološkoj teoriji i modernoj medicini, naš prosečni životni vek dramatično je porastao. Na prelasku iz 19. u 20. vek, prosečan životni vek u SAD iznosio je četrdeset devet godina, a danas je oko sedamdeset šest, što znači da je u jednom veku porastao za 55 procenata. Kao što beleži Džošua Lederberg: "U SAD duži životni vek...može se u potpunosti pripisati prevladavanju infekcije i uništavanju virusa. Segment naše populacije koji je danas u najvećem porastu, jesu stogodišnjaci."
       (Skoro je uočen jedan neobičan novi fenomen, "izdržljive starije osobe" koji mogu da umanje teret koji stariji predstavljaju društvu.)
      
       Fizika starenja Srž teorije unifikacije su fizika, teorija informacija i genetika. Tu je, pre svega, Drugi zakon termodinamike, po kome nered (ili entropija) mora da se poveća u svakom zatvorenom sistemu. Ukratko, stvari propadaju. Što bi Džordž Harison rekao:"Sve (stvari) moraju da nestanu." Naša tela, naše mašine, naše kreacije, čak i univerzum, na kraju će iščeznuti.
       Kada govorimo o univerzumu, to znači da će zvezde na kraju konačno iscrpeti svoje nuklearno gorivo, što će dovesti do naglog pada temperature skoro na apsolutnu nulu, stvarajući jednu mračnu vasionu mrtvih zvezda, crnih rupa i hladnog bezobličnog gasa. Sudbina vasione jeste stanje potpunog haosa.
       U našim telima ovo povećanje entropije manifestuje se gubitkom informacija. Svaki put kad se naše ćelije reprodukuju ili su izbombardovane toksičnim hemikalijama, sićušne greške u informaciji naših DNK-a počinju da se nagomilavaju, do trenutka kada naše ćelije ne mogu više da se obnove i funkcionišu normalno. Drugi zakon termodinamike postaje primenjiv na naše ćelije i starenje postaje neminovno. Pošto se entropija uvećava, naše ćelije gube prvobitnu elastičnost i vitalnost zbog nagomilanog nedostatka informacija. Hejflik to zove "molekularnom pometnjom" - na primer, ideja da je starenje prouzrokovano postepenim nagomilavanjem grešaka u našem molekularnom kodu što postepeno smanjuje efikasnost i snagu naših ćelija. Moguće je da do starenja dolazi zbog gubitka naše sposobnosti da se popravi ovo molekularno oštećenje.
       Ako je Drugi zakon jedan od fundamentalnih zakona fizike, na prvi pogled pokušaji da se spreči starenje nemaju izgleda na uspeh. Ali i u ovom zakonu postoji rupa: odnosi se samo na "zatvorene sisteme". To znači da možemo uspostaviti balans: možemo da svedemo entropiju u jednoj oblasti (i tako suzbijemo starenje) dokle god je povećavamo u drugim, tako da totalni stepen entropije i dalje raste. Na primer, stvaranje bebe predstavlja ogromno opadanje entropije. Ali ovo je kompenzovano haosom koji beba izaziva (stres za telo majke, povećano konzumiranje hrane i ogromne rezerve potrebne da bi beba mogla da se razvija u stomaku). Drugim rečima, moguće je da geni starenja, čija je uloga da popravljaju molekularno oštećenje, koriste rupu u Drugom zakonu.
      
       Starenje: vi samo polako rđate Kada sredovečni ljudi, žaleći se na krckanje u zglobovima i bolove u mišićima, tvrde da "rđaju", verovatno su bliži istini nego što su svesni.
       Jedna od ključnih postavki o starenju je teorija oksidacije, po kojoj je starenje rezultat istog procesa koji dovodi do toga da gvožđe rđa, srebro potamni i vatra dogori - jednom rečju, oksidacije, korozivnog procesa do koga dolazi oslobađanjem hemijske sile unutar kiseonika koji udišemo u atmosferi. Oksidacija je jedan od načina na koji se Drugi zakon manifestuje u našim telima.
       Sa jedne strane, oksidacija je izvor energije koja snabdeva naše telo. Kada duboko udahnemo, kiseonik ispuni pluća i prodire u naše ćelije što dovodi do toga da supstanca ATP (adenozin trifosfat) postepeno oslobađa energiju neophodnu za zatezanje mišića i pokretanje tela.
       Međutim, postoji i tamna strana ovog procesa. Nekontrolisana, oksidacija takođe izaziva zbrku u našem sistemu, stvarajući "slobodne radikale" u našem telu koji, kao "francuski ključ" ubačen u savršeno podešenu mašinu, ometa funkcionisanje ćelija. Ovi slobodni radikali, zbog svoje elektroprirode, mogu da unište proteine i nukleinske kiseline, i poremete delikatno balansirani mehanizam ćelije.
       Mišljenje da starenje može biti povezano sa oštećenjem koje je izazvano oksidacijom prvi je izneo R. Geršman 1954, a dalje razradio Denam Harman sa Univerziteta u Nebraski. Oni su pretpostavili da ako do starenja dolazi oksidacijom koja stvara slobodne radikale, onda se starenje može usporiti neutralizujućim dejstvom antioksidanata. Najčešći antioksidanti su vitamini E, C i A, kao i beta-karotin, superoksid dizmutaza, katalaza i glutation peroksidaza.
       Antioksidanti se nalaze u našem telu kao i u hrani. (Antioksidanti se često stavljaju u pahuljice i peciva; služe da uspore proces oksidacije, koji utiče na kvarenje hrane.)
       U pažljivo izvođenim eksperimentima pokazalo se da je životni vek nekih životinja (miševa, vinskih mušica, pacova, nematoda, buđi nazvanoj neurospora) produžen antioksidantima. U stvari, životni vek miša može biti uvećan za 30 posto. Studije su pokazale da antioksidanti odlažu pojavu raka, kardiovaskularnih oboljenja i bolesti nervnog i imunog sistema.
       Jedna od pretpostavki teorije oksidacije jeste da životinje sa kratkim životnim vekom imaju veći broj slobodnih radikala. Laboratorijski testovi potvrdili su ovu tezu.
       Teorija oksidacije ili slobodnih radikala mogla bi da nam bude glavni putokaz za otkrivanje načina na koji se, na molekularnom nivou, stvaraju oštećenja u našem telu. Ali i dalje ostaje pitanje načina na koji se starenje može usporiti ili čak sprečiti.
      
       Od danas do 2020: hormoni, eliksir života? Daleko najbezbolniji i medicinski dokazan način da povećamo prosečan životni vek ( i sprečimo da zemlja bankrotira zbog ogromnih medicinskih troškova) jeste da vodimo zdrav život - na primer, da prekinemo sa pušenjem, vežbamo redovno i jedemo niskokaloričnu hranu bez holesterola. Jedno za drugim, istraživanja pokazuju da su Amerikanci nemarni kada je u pitanju njihov način života, što vodi velikom broju hroničnih oboljenja.
       Međutim, medicinska istraživanja postepeno menjaju mišljenje o jednom od manje prihvaćenih područja biogerontoloških istraživanja, hormonskoj terapiji. Donedavno se smatralo da je hormonska terapija raj za šarlatane, pomodare i prevarante. Ova oblast ima bogatu istoriju, sa smešnim rezultatima i besmislenim tvrdnjama nazovilekara.
       Dvadesetih godina jedan fundamentalistički propovednik po imenu Džon Doca Brinkli tvrdio je da transplantacija testisa jarca i drugih životinja može da spreči starenje. Hiljade starijih ljudi čuli su to preko radija i krenuli u hodočašće u njegovu kliniku u Kanzasu. Postao je toliko bogat i moćan da se čak kandidovao za guvernera države Kanzas. (Izgubio je.)
       Bilo kako bilo, hormonska terapija se sve više oslobađa svog nepopularnog imidža i serijom novih istraživanja zauzima mesto ozbiljne nauke. Uz podsticaj od dva miliona dolara od Nacionalnog instituta za istraživanje starenja, devet istraživačkih timova trenutno sprovodi istraživanja o "tropičkim faktorima" ("tropic factor") kao što su hormoni koji stimulišu rast i očuvanje tkiva.
       Do 2020, hormonska terapija bi mogla da se razvije u važan način kontrolisanja nekih simptoma starenja i zaštite od bolesti (iako verovatno neće produžiti naš maksimalni životni vek).
       Dobro je poznato da žene tokom njihovog reproduktivnog perioda od mnogih bolesti i simptoma starenja štiti hormon estrogen. Međutim, kada nastupi menopauza, nivo estrogena padne i kosti postaju lakše, a srčana oboljenja su češća. Evolutivni biolozi zaključili su da nije predviđeno da žene žive dugo posle menopauze. Čarls Hemond, iz medicinskog centra Djuk univerziteta, bez ulepšavanja ovako je to prokomentarisao: "Na prelazu u 20. vek žene su umirale ubrzo posle prestanka njihove ovarijalne funkcije."
       Estrogen je već najčešće prepisivan lek u Americi, a takođe i jedan od najiscrpnije proučavanih. Čuvena zdravstvena studija medicinskih sestara, u kojoj je više od deset godina učestvovalo njih oko 120 000, pokazuje da su žene koje su u postmenopauzi primile estrogen, imale dvostruko manje srčanih oboljenja. Dalja istraživanja pokazala su da kod starijih žena estrogen smanjuje povrede kuka za 50 posto, poboljšava memoriju, smanjuje oboljenja od raka debelog creva do 55 posto, i održava kolagen koji hrani kožu i daje joj neophodnu vlažnost.
       Pored ovoga, biomolekularna revolucija odgonetnula je kako hormoni kao što je estrogen deluju. Svoju magiju izvode tako što stimulišu gene ciljnih ćelija da proizvode određene proteine (kao što je prolaktin) koji obavljaju specifične funkcije u telu. Drugim rečima, hormoni deluju tako što "pale" određene gene unutar ćelija.
      
       Rak i starenje Međutim, postoji mračna strana tretmana estrogenom, a to je povećana mogućnost oboljenja raka dojke. Studija Američkog društva za borbu protiv raka, u kojoj je učestvovalo 240 000 žena, pokazala je da je broj obolelih od raka jajnika porastao za 40 posto kod onih žena koje su uzimale estrogen najmanje šest godina. Među onima koje su ga uzimale jedanaest i više godina, rizik je porastao za 70 posto. Generalno posmatrano, postoji ravnoteža između usporavanja bolesti koje idu uz proces starenja hormonskim tretmanima i povećavanja rizika od oboljenja raka. Priroda ovog balansa potiče direktno iz fizike i molekularne biologije. Hormoni kao što je estrogen deluju tako što ubrzavaju metaboličke i reproduktivne mogućnosti ćelija, pospešujući složene genetske funkcije. Ali ovo uvećava mogućnost stvaranja grešaka u reprodukciji i funkcionisanju ćelija.
       Zamislite da pustite motor da radi maksimalnom snagom. Što je veća aktivnost, pre će se istrošiti i pokvariti. Na isti način povećavanje snage hormonskom terapijom neminovno pojačava oksidaciju, oslobađajući slobodne radikale i izazivajući mutacije koje dovode do gubitka informacija i pojave raka.
       Drugim rečima, možda je starenje cena koju plaćamo da bismo se zaštitili od raka. Kao što V. K. Kristofalo iz Centra za gerontološka istraživanja na Medicinskom koledžu u Pensilvaniji kaže: "Svaka ćelija u vašem telu je štap dinamita. Ako se pokaže da je od plastike, gotovi ste. Da bismo preživeli kao vrsta, moramo da razvijemo mehanizme kojima ćemo moći da kontrolišemo ćelijske deobe dovoljno dugo za reprodukciju."
       Miševi, na primer, stare trideset puta brže od ljudi, ali isto toliko manje oboljevaju od raka.
       Postoje, međutim, načini da se smanji rizik od raka. Prema nekim ispitivanjima, smanjivanje količine estrogena i uvođenje drugog hormona, progesterona, može da umanji mogućnost od oboljenja raka dojke. Ajzak Ščif iz Opšte bolnice u Masačusetsu bez uvijanja kaže:" U suštini, suočavate žene sa mogućnošću povećanog rizika od raka dojke sa šezdeset godina, da bismo sprečili srčani udar u sedamdesetoj i slomljeni kuk u osamdesetoj. Kako da donesete takvu odluku u njihovo ime?"
       Sa devetnaest miliona muškaraca babdž-boom generacije koji će tokom sledeće decenije napuniti pedesetu, nastaće slična eksplozija interesovanja za usporavanje starenja kod muškaraca. Muškarci već čine otprilike jednu četvrtinu pacijenata koji se podvrgavaju plastičnim operacijama (uglavnom presađivanju kose i liposukciji). Međutim, najveće interesovanje izaziva hormonska terapija testosteronom, muškim polnim hormonom.
       Menopauza se kod muškaraca manifestuje suptilnije nego kod žena; umesto drastičnog pogoršanja zdravstvenog stanja nivo testosterona kod muškaraca posle četrdesete opada za oko jedan posto. Da testosteron može da uveća snagu muškarcima u godinama, takođe je dobro poznato. Muškarci sa neuobičajeno niskim nivoom testosterona (poznato kao hipogonadizam) pate od propadanja kostiju, mišića, nedostatka energije i seksualne želje. Džojs Tenover iz medicinske škole na Emori univerzitetu 1992. godine pokazao je da je trinaest starijih ljudi koji su primali testosteron dobilo na mišićnoj masi i fizičkoj snazi uopšte, kao i da su izlučivali manje koštanog materijala.
       Nažalost, većina podataka o sporednim efektima potiče uglavnom iz neobičnog izvora: od bodibildera, koji su poznati po uzimanju velikih količina jakih preparata koji su u modi. Sporedni efekti uzimanja velikih količina testosterona uglavnom su dobro poznati: uvećanje grudi, sterilitet (velike doze testosterona ispitivane su kao potencijalno kontraceptivno sredstvo), rak (u formi tumora prostate) i zgrušnjavanje krvi (što povećava mogućnost infarkta).
       Naučnici će do 2020. raditi na načinima za kontrolisanje sporednih efekata ovog moćnog tretmana. Na sreću, postoji niz mogućnosti. Rak bi mogao da bude kontrolisan, na primer, genetskom terapijom. Praktičniji metod je virtualno modeliranje proteina koje kontrolišu ovi hormoni, bez spoljnih efekata. To znači stvoriti protein u obliku "ključa" koji odgovara samo jednoj molekularnoj "bravi".
      
       Stremljenja Nacionalni institut za proučavanje starenja 1997. godine alarmirao je javnost vešću da je neprovereni hormon "protiv starenja" ušao u širu upotrebu; čak je izdato saopštenje u kome se upozorava na ovaj hormon. U jednoj kontroverznoj eksperimentalnoj terapiji koristi se humani hormon rasta. Ovaj hormon je u prošlosti bilo moguće dobiti samo u veoma malim količinama iz hipofize sa leševa. Od 1985, međutim, biolozi koriste bioenergetske bakterije da veštačkim putem stvore veliki broj humanih jedinjenja, uključujući insulin i hormon rasta. Danijel Radmen, profesor medicine na Medicinskom fakultetu Viskonsin, u Milvokiju, sproveo je istraživanje na dvanastorici zdravih, starijih muškaraca, koji su šest meseci uzimali ovaj hormon. Utvrdio je da su promene uočljive skoro trenutno, i da su se pacijenti na silaznoj životnoj putanji podmladili i povratili snagu.
       Jedan od prvih koji se podvrgao ovom eksperimentu je penzionisani automehaničar Fred Mekalou. Iako je u vreme tretmana imao šezdeset pet godina, izjavio je: "Osećao sam se kao tinejdžer. Čoveče, mislim da se nikad nisam osećao tako snažno u životu!" Njegova mlitava koža postala je glatka i mladalačka. Masno tkivo je iščezlo; opušteni mišići su se učvrstili. Unutrašnji organi koji su se vremenom smanjili, povratili su veličinu i snagu. Ova neverovatna priča bila je tipična za one na kojima je istraživanje izvršeno. Radmenov izveštaj ubrzo je podstakao crno tržište hormonima rasta, posebno privlačno atletičarima, bodibilderima i ostalima koji žude za snažnim i podmlađenim telima.
       Nastojanja da se ponove Radmenovi pionirski rezultati su, međutim, uspela tek polovično. Maksin Papadakis sa Kalifornijskog univerziteta u San Francisku, sprovela je 1996. istraživanje na pedeset dva muškarca, od sedamdeset godina naviše, potvrdivši da je, prema očekivanjima, telesna masa uvećana za četiri posto, a masno tkivo smanjeno za 13. Međutim, važnije od mišićne mase su jačina, otpornost i mentalna sposobnost organizma. Tu skoro da nije bilo nikakvog napretka, čak su se pokazali neki neželjeni efekti kao što su otekli gležnjevi, bolovi u zglobovima i kočenje ruku. "To nije izvor mladosti," kaže Papadakis. "Ne možemo da ga preporučimo," zaključila je njena grupa.
       Još jedan popularan hormon jeste dihidroepiandrosteron, steroid koji luči adrenalinska žlezda, u vreme puberteta jače, a posle dvadeset pete otprilike, slabije. Iako je otkriven još 1934. godine, tek nedavno je priznat kao lek za sprečavanje raka i usporavanje starenja kod životinja. Kod miševa ovaj hormon umanjuje rizik oboljenja od raka mlečnih žlezda, produžava njihov životni vek i uvećava im snagu. Skeptici, međutim, ističu da miševi kojima je ubrizgan ovaj hormon manje jedu, pa smanjenje kalorija, a ne hormon, može biti uzrok umanjenog rizika od raka i produženog životnog veka.
       Mikrobiolog Artur Švarc proučava ovaj hormon više od petnaest godina i smatra ga potencijalnim lekom za rak debelog creva. "Na životinjama rezultat je nesumnjiv. Ako se isto pokaže i kod ljudi, onda ćemo zaista imati nešto", kaže Švarc.
       U istraživanju koje je 1995. sprovedeno na Kalifornijskom univerzitetu u San Dijegu šesnaest starijih osoba podvrgnuto je tretmanu ovim hormonom i ustanovljeno je da se njihovo zdravstveno stanje poboljšalo za 75 posto. Povećavanjem nivoa ovog hormona na nivo tridesetogodišnjaka, naučnici su uspeli da umanje bol u zglobovima, poboljšaju kvalitet sna, kao i pokretljivost i (kod muškaraca, ali ne i žena) uvećaju mišićnu masu.
       Pošto ovaj hormon uvećava nivo polnih hormona u telu, najrasprostranjenija teorija tvrdi da je njegova tajna upravo u stimulisanju ovih hormona. (U slučaju da je to tačno onda ovaj hormon može da izazove iste ozbiljne sporedne efekte kao i terapija polnim hormonima.)
       Hormon koji nešto manje obećava je melatonin, prirodni hormon koji luči pinealna žlezda (epifiza - prim.prev.), koji navodno pomaže u kontrolisanju ritma našeg ciklusa spavanja. Većina kliničkih istraživanja u kojima je korišćen melatonin bila su usredsređena na zamor posle dugog leta avionom, nesanicu i druge aspekte sna. Pošto nivo melatonina opada kod sredovečnih ljudi, u nekim bestselerima prerano su iznesene tvrdnje da melatonin u stvari umanjuje efekte starenja.
       Pravi efekti su verovatno daleko manji nego što se čine na prvi pogled. Na konferenciji Nacionalnog zdravstvenog instituta, održanoj 1996. godine, doktori su negodovali zbog raširene popularnosti ovog hormona (jedini koji je moguće dobiti bez recepta ili odobrenja Uprave za hranu i lekove). Ričard Vartmen, čija je studija iz 1994. o vezi melatonina i sna neočekivano pokrenula ovo interesovanje, kritikovao je propuste koji se prave prilikom korišćenja ovog hormona i dodao: "Niko ne uzima u obzir podatke."
       Pretpostavke su za sada brojnije nego činjenice. Interesovanje za melatonin uglavnom je podstaknuto anegdotama, dok klinički proverenih testova praktično nema. Pripadnici babdž-boom generacije u suštini su ljudski zamorci za testiranje ovih terapija.
       U budućnosti će možda biti mnogo sličnih senzacionalnih tvrdnji o ovom ili onom hormonu kao eliksiru mladosti zato što iščezava u telu sa godinama. Međutim, kako Hejflik naglašava, nivo svih hormona se umanjuje sa godinama; tako da to ne može biti dokaz da su izvor mladosti. Nije jasno da li je smanjen nivo hormona uzrok starenja ili njegov rezultat.
      
       Posle 2020: Sve je u našim genima Posle 2020, naučnici će tragati za "genima starenja" koji mogu da uspore ili poprave molekularno oštećenje izazvano starenjem i Drugim zakonom termodinamike. Pod pretpostavkom da ovi geni postoje i mogu da se izoluju, možda će biti moguće da se genetskom terapijom zaustavi proces starenja i tako poveća maksimalni životni vek.
       Majkl Rouz sa Kalifornijskog univerziteta u Irvajnu dao je interesantan podsticaj za rešavanje zagonetke. Selektivnim odgajivanjem uspeo je da produži vek vinskih mušica za 70 posto. "To je ono što danas čini ovo polje uzbudljivim - stvari koje radimo deluju," kaže on. Njegove "supermušice" takođe su bile fizički mnogo izdržljivije od običnih mušica. Rouz je ustanovio da su njegove dugovečne mušice proizvodile veće količine superoksid dismutaze, koja pomaže u neutralisanju efekata opasnog slobodnog radikala superoksida. Da li ove mušice imaju duži vek zato što su u stanju da se odbrane od štetnih posledica oksidacije?
       Biolog Tomas Džonson sa Instituta za bihevioralnu genetiku na Univerzitetu u Koloradu šokirao je svet nauke izjavom da je, prvi put u istoriji, bio u stanju da genetski izmeni životni vek jednog organizma. Unutar nematode, tj. crvića, izolovao je jedan novi gen koji je nazvao "godina-1". Uz pomoć ovog gena, uvećao je tronedeljni životni vek nematode za 110 posto - sjajno dostignuće koje izgleda da dokazuje, jednom zasvagda, da, barem za neke organizme, postoji gen starenja i da se na njega može uticati.
       Kao što Džonson kaže: "Ako postoji nešto slično ovom genu kod ljudi, mogli bismo da uradimo nešto zaista spektakularno." Njegov sledeći cilj je da ustanovi da li postoji odgovarajući gen u ljudskom genomu.
       Drugi naučnici takođe su došli do ohrabrujućih rezultata. Sintija Kenon sa Kalifornijskog univerziteta u San Francisku pokazala je da crvi (Caenorhabditis elegans) sa mutiranim genom daf-2 žive znatno više nego što je normalno - četrdeset dva dana umesto uobičajenih osamnaest. Primetila je da su mutirani crvi "izgledali prilično srećno i zdravo" dok su njihovi normalni primerci umirali od starosti.
       Sigfrid Hekimi sa Univerziteta Mekgil u Montrealu mutirao je crve koji su živeli pet puta duže nego što je za njih normalno, i to je svojevrstan rekord. "Ove životinje su (onoliko) blizu besmrtnosti koliko to crvi mogu biti", rekao je. On je izolovao četiri gena što je usporilo ne samo starenje već i sve ostalo kod crva, uključujući jedenje, deobu ćelija i plivanje. Nazvao ih je "vremenskim genima".
      
       Zaustavljanje starenja: od životinja do ljudi Sama pretpostavka da bi se sa nematoda moglo preći na ljude zastrašujuća je. Nematoda sadrži samo 959 somatskih ćelija. Međutim, kao što Tom Džonson sa Univerziteta u Koloradu ističe, "od 8000 gena koji su već pronađeni u ovom crvu, 40 posto ima sličnosti sa sisarima". U stvari, ljudski geni i geni crva su toliko bliski da se pokazalo da ljudski geni mogu normalno funkcionisati u mutiranim genima crva.
       Sigfrid Hekimi veruje da ovi vremenski geni deluju tako što usporavaju metabolizam crva, smanjujući oštećenje tkiva. Rad Majkla Džezvinskog iz Medicinskog centra Državnog univerziteta u Luizijani o pekarskom kvascu, učvršćuje ove argumente. On je identifikovao nekoliko gena koji po svoj prilici utiču na vek kvasca. Najbolje proučavan gen kvasca nazvan je LAG 1 ( obećava dugovečnost gena 1), koji, kada se uvede u starije ćelije kvasca, povećava njihovu trajnost za otprilike trećinu. Majkl je pronašao i ono što bi mogao biti njegov pandan unutar ljudskog genoma. On smatra da bi odgovarajući ljudski gen mogao da se upotrebi za produžavanje životnog veka ljudskim ćelijama.
       Otkriven je još jedan gen koji kontroliše superoksid dizmutazu, snažan antioksidant o kome je prethodno bilo reči. Gen sa četiri miliona osnovnih parova markiranih na spoljašnjem sloju dvadeset prvog hromozoma, broj 21S58, kontroliše produkciju ovog enzima. U organizmu se normalno kombinuje superoksid radikal sa vodonik peroksidom čime se stvara toksični hidroksilni molekul za koji se zna da lomi gene. Možda postoji veza između teorije o slobodnim radikalima i genetske teorije: geni kontrolišu proizvodnju antioksidanata što smanjuje oštećenje DNK nastalo oksidacijom. U prilog ovome, Džejms Fleming sa instituta u Palo Altou, u Kaliforniji, uspeo je da produži vek vinskim mušicama dajući im ekstrakopiju superoksid diamutaza gena.
       Sve ovo formira važnu vezu sa "jedinstvenom teorijom o starenju" koja uključuje DNK, nedostatak informacija, oksidaciju i gene.
      
       Koliko dugo možemo da živimo? Možda najjednostavniji način da utvrdimo da li je dugovečnost ljudi u njihovim genima, jeste da ustanovimo da li je ona nasledna. Prvo u nizu podrobnih istraživanja o nasleđenoj dugovečnosti sproveo je Rejmond Rut Perl 1934. godine. Naučnici su utvrdili da je 87 posto devedesetogodišnjaka i stogodišnjaka imalo bar jednog roditelja koji je živeo preko sedamdeset godina.
       Ubedljiv test nasleđivanja "gena starosti" je analiziranje identičnih blizanaca. Studije su pokazale da ovi blizanci obično umiru u periodu do tri godine jedan posle drugog. (Nasuprot tome, utvrđeno je da se životni vek dvojajčanih blizanaca istog pola razlikuje šest ili više godina.) Većina biogerontologa smatra da postoji slaba, ali ustanovljiva veza između dugovečnosti i nasleđa.
       Slično ovome, postoje i bizarna oboljenja koja se nasleđuju, kao što su progerija i Vernerov sindrom, koja izgleda znatno ubrzavaju proces starenja, pretvarajući za samo nekoliko godina umiljatu, anđeosku dečicu u onemoćale, ostarele osobe. Istraživanje ovih čudnih oboljenja po
      

"I reče Gospod Bog: 'Eto, čovjek posta kao jedan od nas znajući što je dobro što li zlo; ali sada da ne pruži ruke svoje i uzbere i s drveta od života i okusi, te do vijeka živi!' I Gospod Bog izgna ga iz vrta Edemskoga da radi zemlju (...) i postavi (...) heruvima, s plamenijem mačem (...) da čuva put ka drvetu od života."        (Postanje: 3:22-24)               "Kako je dizajnirano, telo bi trebalo da traje večno."        Eliot Kruk, biohemičar na Univerzitetu u Stanfordu               "Ne želim da živim večno kroz svoja dela. Želim da živim večno ne umirući!"        Vudi Alen

      

Mičio Kaku, profesor Teorijske fizike na Siti koledžu u Njujorku, međunarodno je poznat fizičar. Diplomirao je na Harvardu, a doktorirao na Berkliju. Autor je priznatog bestselera Hyperspace, kao i knjiga Beyond Einstein, Quantum Field Theory: A Modern Introduction i Introduction to Superstrings. Voditelj je jednočasovnog radio programa o nauci koji se svake nedelje emituje širom zemlje "Živeti večno?" je iz knjige "Visions"