Ginter Gras,
dobitnik Nobelove nagrade za književnost 1999.

      Neposredno pred odlazak u Stokholm na dodelu Nobelove nagrade za književnost Ginter Gras je za "milenijumski" broj NIN-a govorio o izazovima novog doba, Nemačkoj, Srbima...
      
       Može li se reći da se vaše mišljenje ne uklapa u naše vreme, da ono nije "savremeno"?
       - Da. Izgleda da ometam pobednika dok večera. Gotovo svi mediji pohvalno su govorili, recimo, o uspešnom nemačkom ujedinjenju. Jedna stvar danas je jasna: pobednici ne znaju šta da rade sa svojom pobedom.
      
       Vi se suprotstavljate ideologiji koja je pobedila. Zapad je pobedio Istok, zar ne?
       - Pobednici osećaju prazninu. Neprijatelj više ne postoji. Za njih se postavlja problem: kako da i dalje dele svet na "dobar" i "loš", kada je "zlo" pobeđeno, ili barem trenutno ne postoji kao realna opasnost za pobednika, za Zapad. Postoji, razume se, islam, organizovan kriminal drogom, militantne religiozne sekte... No, to nije to. Sa muslimanskim svetom Zapad želi da trguje, a kriminal i sekte ne mogu ozbiljno da ugroze pobednika.
      
       Sredinom osamdesetih godina više meseci boravili ste u Indiji, u Kalkuti. Kakvo iskustvo nosite iz tog, drugačijeg sveta?
       - Prvi utisak je bio toliko snažan da sam zanemeo. Veoma sporo počeo sam da crtam, da gledam preciznije oko sebe kako bi opet došao do reči. Svakodnevni egzistencijalni problemi miliona ljudi, koji se bore da prežive, prisilili su me da, na ovako očiglednom primeru, sve pažljivije posmatram oko sebe. Mnogo sam video u Kalkuti i bližoj okolini. Bio sam u najsiromašnijem delu grada, gde ljudi žive usred đubrišta i od đubrišta. Video sam dvoje ljudi, jedan bračni par, koji su odlučili da tu osnuju školu.
      
       Šta je najdublji utisak?
       - Deca. Gledao sam decu i bio sam impresioniran njihovom voljom da uče. Ovde, u Evropi, ići u školu jeste nešto samorazumljivo. U većem delu sveta to nije slučaj.
      
       Da li vas je, možda, podsetilo na vaše školsko doba?
       - Na neki način, jer je moje školsko doba bilo uslovljeno ratom. Posle četiri godine osnovne škole i pet godina gimnazije obukao sam, kao i svi moji vršnjaci, uniformu Vermahta. Posluživao sam protivvazdušni top. Moj učitelj zvao se rat. Nisam toliko žalio za školom jer sam bio veoma jednostran u pogledu interesovanja. Bio sam odličan u nemačkom, istoriji, crtanju i geografiji. Loš sam bio u matematici, latinskom, hemiji i engleskom. O tome sam pisao u svojim knjigama "Limeni doboš", "Mačka i miš" i "Pseće godine".
      
       Doživeli ste ponovno ujedinjenje Nemačke. U to vreme veliki deo nemačke štampe vas je napao jer ste bili veoma kritični prema načinu sprovođenja ujedinjenja. Tada je objavljena i vaša knjiga "Široko polje".
       - Da. Dobro ste me podsetili. Nisam bio protiv nemačkog ujedinjenja kako su mi to brojni kritičari zamerali, već sam bio protiv načina na koji je ono sprovedeno. Da budem jasniji: ne može da se govori o "ujedinjenju Nemačke", jer je Savezna Republika Nemačka prosto progutala Demokratsku Republiku Nemačku. Ono što je vredelo, to su kupile banke, naravno banke Zapadne Nemačke, a ostatak je proglašen za "neprofitne firme" i bačen na đubrište. Zapad je kupio Istok. Bogatiji građani Zapadne Nemačke mogli su jeftino da kupe fabrike i nekretnine u Istočnoj Nemačkoj i za to su bili nagrađeni poreskim olakšicama. Moćni koncerni sa Zapada uništili su, po kratkom postupku, svoje moguće konkurente sa Istoka. Fabrika automobila "Vartburg", recimo, imala je svoje tržište u Istočnoj Evropi, pa, dakle, nije postojala nikakva ekonomska nužnost da se ta fabrika zatvori. Došlo je do oslobođenja velike kriminalne energije, a mnogi slučajevi takvih nezakonitih radnji danas su poznati javnosti.
      
       Da li se danas nešto promenilo u vašem mišljenju?
       - Bio sam protiv toga onda a i danas mislim tako. Predlagao sam jedan laganiji, bezbolniji put, koji bi više vodio računa o građanima bivše Demokratske Republike Nemačke. Suprotstavio sam se namerama vlade Zapadne Nemačke, jer to nije vodilo istinskom ujedinjenju dve nemačke države. Predlagao sam jedan sporiji, oprezniji put ujedinjenja. To se, nažalost, nije dogodilo.
      
       Šta vam je pri ujedinjenju Nemačke najviše smetalo?
       - Pre svega, to što se ujedinjenje posmatralo kao uvećavanje Savezne Republike Nemačke. Zamišljao sam ujedinjenje kao veliku priliku za Nemce da donesemo Evropi i svetu nešto novo, da dobijemo jednu novu Nemačku koja bi uzimala ne samo od Zapadne već i od Istočne Nemačke.
      
       Kako ste zamišljali to "nešto novo"?
       - Želeo sam da se stvori savez nemačkih zemalja, dakle, da ojača federalizam, a to je najbolje što imamo. Ovako, Zapadna je jednostavno "progutala" Istočnu Nemačku. Građani Istočne Nemačke stekli su utisak da su prevareni, a svoje zemljake sa Zapada osetili su kao arogantne i lakome ljude. Iskusni špekulanti sa Zapada lako su varali istočne Nemce koji nisu imali gotovo nikakvo iskustvo kada je u pitanju "slobodno tržište", koje se u praksi pokazalo kao "pravo jačeg". Tako je ponovo oživela teorija Čarlsa Darvina. Kao da smo se vratili u 19. vek, u vreme kada je bio na snazi zloglasni "mančesterski liberalizam".
      
       Može li se reći da je sada kasno?
       - Da. Potpuno je odbačena socijalna komponenta. Nemački kapital sada sve više odlazi u zemlje gde je radna snaga jeftina, u zemlje kao što su Malezija, Južna Koreja, Brazil, Poljska, Češka ili Mađarska. To se naziva "globalizovanje svetske ekonomije". Savezna Republika Nemačka nastojala je grubo bez imalo takta, da ugasi, zbriše sve što bi moglo da podseća na Demokratsku Republiku Nemačku. A u Istočnoj Nemačkoj, što god ko mislio, nije bilo sve loše.
      
       Šta je, na primer, bilo dobro?
       - Postojao je prilično dobar socijalni sistem. Bolnice i poliklinike nisu bile loše. Mnoge kulturne institucije, pozorište i film imali su zavidan nivo. Izdavačke kuće štampale su mnoge dobre knjige, a sportisti DDR-a osvojili su brojne zlatne medalje na olimpijskim igrama i svetskim takmičenjima. Sad Zapad pokušava da i taj uspeh Istoka potpuno negira i gotovo svaku sportsku pobedu sa Istoka proglasi "rezultatom prekomernog uzimanja dopinga".
      
       Čini se da ni "obični" građani Istočne Nemačke nisu prošli bolje?
       - Vidite, svaki građanin Istočne Nemačke sumnjiči se da je možda sarađivao sa "Štazijem" (tajna policija Istočne Nemačke). Tako se pojam "slobode", o kome se toliko govori na Zapadu, veoma brzo redukovao na pojam "slobode putovanja" i "slobodnog tržišta".
      
       Šta je dobitniku Nobelove nagrade za književnost u takvom svetu lektira?
       - U poslednje vreme za mene je postala važna knjiga Stena Nadolnija "Otkriće sporosti". Njegova priča teče sporo. To deluje, prilikom čitanja, veoma lekovito i deluje kao neka vrsta protivotrova i stoji u suprotnosti sa opštim, vladajućim principom brzine. Preporučujem ovu knjigu kao obaveznu školsku lektiru.
      
       Zbog čega?
       - Ništa nije od veće pomoći za učenike u Nemačkoj, na Zapadu, koji su svakodnevno izloženi poplavi informacija, da se, s vremena na vreme, povuku u sebe, u svet tišine, gde ih neće ometati kompjuteri, televizija, gde će biti na tren zaštićeni od brzog protoka slika, informacija i neprestanih akcionih filmova kako bi mogli da se predaju pustolovini tišine, mira.
      
       Novi vek a i novi milenijum biće doba kompjutera, komunikacija, "High Tech"-a? O znanju se manje govori!
       - Informacije potiskuju znanje. Ovo mi se čini najbitnijim. Preti nam da uskoro dobijemo houm-pejdž doba.
      
       Šta podrazumevate pod tim?
       - Svako ima kompjuter i svoj houm-pejdž, pa, dakle, naše obraćanje javnosti postaje beznačajno, besmisleno. Svako piše svakome. Više nismo odgovorni za ono što šaljemo u svet. Naša razmena informacija postaje sve brža ali i bezličnija. Komuniciramo sa ljudima koje nikada nismo sreli. Gubi se spontanost ličnog kontakta.
      
       Mislite li da je to loše?
       - Da li mi stvarno želimo digitalno povezivanje sa sve gušćom mrežom nepoznatih, geografski udaljenih osoba ili, da se povezujemo sa onima koji su nam važni, koji žive pored nas, kojima smo mi važni i sa kojima delimo zajedničko iskustvo?
      
       Može li se u književnosti potražiti uteha? Ima li književnost smisla?
       - I ovde postoji mala uteha. Vremena kao naša veoma su dobra za književnost. Gde smrdi, gde cveta korupcija, gde je blizu provalija - to je pogodno tle za literaturu.
      
       S obzirom da dajete intervju za NIN, novine iz Srbije, Beograda, ne mogu a da od vas ne zatražim jedno objašnjenje. Vi ste osudili Srbiju tokom NATO bombardovanja zbog, kako ste kazali, "proterivanja kosovskih Albanaca". Kako to da niste imali ni reči kritike koja bi bila upućena na račun NATO snaga i njihove agresije protiv jedne suverene države?
       - Uvek sam bio na strani žrtve. Tokom NATO bombardovanja, verujem da ste saglasni sa mnom, najveće žrtve bili su kosovski Albanci. Sada su to Srbi. Nema pobednika. Svi su izgubili.
      
       Vi ste se, ipak, jasno odredili za NATO akcije protiv Srbije. Izrazili ste nadu da će američkoj armiji poći za rukom da okonča "srpski teror protiv kosovskih Albanaca". Takođe, osudili ste srpske zločine u Vukovaru, Srebrenici, Tuzli, Sarajevu... Zbog čega niste osudili proterivanje dvesta hiljada Srba iz Krajine početkom avgusta 1995. godine? Bilo je mnogo zločina protiv Srba od jeseni 1991. u Hrvatskoj pa do danas na Kosovu. Zašto ste ćutali?
       - Razumem vaše emocije ali, kao prvo, ja ne bih svojim izjavama pridavao takvu važnost. Priznajem, ja nisam ekspert za Balkan. Dao sam te izjave na osnovu informacija koje potiču od mojih prijatelja kojima verujem. Drugo, ja pre svega govorim o svojoj zemlji, o Nemačkoj i to, kao što sami znate, veoma kritično. Onda, mogu sebi da dozvolim da i o drugima govorim kritično, zar ne? Saglasan sam da je Balkan veoma složena tema i nemam ništa protiv da se opet ovako nađemo kao sada i nastavimo razgovor.
      
       NIKOLA ŽIVKOVIĆ