Antropološki okvir srpskog psihološkog sklopa

      Dr Mila Alečković-Nikolić
      
       Zalazak sunca iza Kalemegdanske tvrđave, zlatan, tih. Gledam ukočeno u daljinu vekova, čujem isprekidan topot turske konjice, srpsku razvučenu viku. Zašto sam ovde? Kao da me ovo ukleto mesto paučinaste istorije potapa u preživeli arhetip i deluje vanvremenski, terapijski
       "Srbi su ratnici, Srbi umiru lako. Srbi su pagani. Srbi nisu religiozni. Srbi su svi religiozni"... U ušima mi odjekuje gusta smesa otomansko austrougarskih sjedinjenih predrasuda, preživelih sve do dana današnjeg. Do "kažnjavanja" Srbije od strane devetnaest zemalja zapadne "alijanse", na kraju dvadesetog veka.
       Matrijarhalni ili patrijarhalni, Hrišćani ili Pagani, vernici ili nevernici, pogrbljeni ili ponosni, kukavice ili junaci, šta su Srbi bili, a šta su od svega ostali? Ima li moj narod uopšte verodostojnu karakterologiju? Da. Ali ona tačna, rodila se upravo zahvaljujući pogrešnoj.
       Iako je đavolje teško u preciznom smislu proveriti, odnosno "operacionalizovati" čitavu jednu porodicu psiholoških i psihoanalitičkih pojmova, najčuveniji psihološki pojam svih vremena verovatno je arhetip. Bivši disident Frojdov, Švajcarac K.G. Jung proslavio je po celome svetu zamisao kolektivnog nesvesnog i samoga sebe zajedno sa njom. Rus Danilevski, međutim, za većinu je duša ostao neznani um. Ali, ovaj snažni mislilac, koga laici zapadnohrišćanske strane nazivaju "totalitarnim", verovatno iz sličnih razloga iz kojih je i Crnjanski nazivan "fašistom", gotovo pola veka pre Junga govori o kolektivnom nesvesnom. Govori on o "neuniverzalističkoj" istoriji, ne u njenom ratnom, već u onom obogaćujućem smislu. Različiti narodi imaju svoj put, svoju spiralu razvoja i svoje padove. Više štete nego koristi donosi im nasilna želja da se jedni s drugima poravnaju i na silu učine sličnima ili istima.
       Psihološki arhetip, kao nagomilano kolektivno specifično nasleđe koje progovara u vidu najčešće nesvesnog ponavljanog ponašanja i doživljavanja, univerzalan je već po tome što ga svi narodi, u svojim rezervama, imaju. Postoje i arhetipi zajednički većem broju naroda. U evropske bajke za decu uzidani su univerzalni evropski, a možda i širi psihološki pratipovi. Ali, sve ovo ne znači da je specifičnost izgnana. Sve to još ne znači da kolektivna bića u vidu etničkih (mešanih ili ne) skupina nemaju neke, samo u njima upamćene prarecepte ponašanja ili osećanja. Naravno, za ovo je potrebno imati dovoljno dugu prošlost. U dvoboju starijeg sa mlađim arhetipom, psihološki uvek pobeđuje stariji. Mlađi arhetip u sudaru sa starim gubi ravnotežu. Ne biva više od pomoći ni u opisu, ni u objašnjenju, niti u predviđanju ljudskog ponašanja.
       Da li je arhetip urođen ili naučen? Ovo me pitanje redovno podseti na nesrećni "slučaj Lisenko", trag jednog nesrećnog vremena. (Proslavljeni ruski naučnik čija se karijera srušila u trenu kad je progovorio o značaju genetskog/urođenog.) Da li ponašanje koje je sticano i prenošeno kroz veliki broj generacija, u nekoj n-toj generaciji postaje urođeno? Danas se zna da se genotip vrste (ono što je urođeno) ne menja, da se samo fenotip (kulturološko) menja. Ali, ovo ne ometa pretpostavku o posedu genetski prenetog i o onom tradicijom prenetog nasleđa koji u vremenu imaju nezavisne puteve i pravce. Oni se na kraju, ipak, stiču na ušću u istu osobu ili narod. Smesa upravo ta dva toka nasleđa, genetski sačuvanog i tradicijom sačuvanog kolektivnog prtljaga, precizno govoreći, čini psihološki arhetip.
      
       Ludi nisu krivi
       Kraj je dvadesetog veka. Rat u brdovitoj Bosni i u ravnom Kosovu. Srbi iskopavaju svoje mrtve i odnose ih sa zemlje koja više nije njihova. Iscepani, bolesni, gladni, vuku se po brdima i ravnicama u ime mrtvih. Je li to paganski odnos prema njima, večiti užas od demona?
       U sećanju Balkana više od sto različitih doziva za biće demona, nosi svoje slovensko poreklo i breme. Na završetku kristijanizacije slovenskog sveta u XII veku, dupla psihologija Pagana i Hrišćana se zadržala. Psihološka borba ova dva će još vekovima trajati. Obrisi shizofrene ponašajne crte i dvojnog morala, u najširoj arhetipskoj ravni, polako će se oblikovati. Globalna smernica istočog Hrišćanstva zacrtana je u ovoj dvojnosti. U zapadnom će, nasuprot tome, dominantna istorijska ponašanja tendencija biti psihopatskog lika, oličena u potiskivanju, brzom eliminisanju svega što smeta i efikasnom institucionalizovanom nasilju.
       Shizofreno dvojstvo, međutim, nikada nije lako shvatljivo. Dispozicija (mogućnost) u njemu je jedno, crta drugo, karakter treće, a ponašanje četvrto. Ovo prvo, verovatno, kolektivno delimo svi. Preostali činovi snažno se razlikuju kod različito skrojenih pojedinaca. Teško ih je uopštiti na celinu jednog narodnog bića.
       Shizoidna crta ili karakter dišu u unutrašnjem rascepu, u ambivalentnosti, dvojnosti ili trojnosti sukobljenih ličnosti u čoveku. U sklonosti introspekciji i samooptuživanju, u stalnom latentnom osećaju krivice, za razliku od psihopate koji gotovo nikada, ni posle učinjenog zlodela, krivicu ne oseća. Ne podsmevaju li se Srbi isključivo samima sebi i večito nepotrebno i preopširno izvinjavaju drugima? Deo njih završiće čak u ekstremnoj samomržnji i prihvatanju ružne slike o sebi, koju nisu ni želeli, ni stvorili.
       Ogleda se shizoidna dispozicija zatim i u povećanoj ispovesti i samouvidu, uglavnom neoštećenoj intelektualnoj moći, ponekad u kombinaciji sa paranoidnom nijansom. Nezainteresovanošću za ovozemaljski život i okretanju večnosti, a u blažoj varijanti udaljenja od realnosti - u nesvakidašnjoj kreativnosti i većoj (od zapadnohrišćanske lupe) tolerantnosti prema ludima i ludilu.
       U srpskom nasleđu u celini, čovek je minimalno utilitaran. Razlika između teorijskog i praktičnog razuma je tanka. Dok se unutar zidova franjevačkih i dominikanskih svetinja vrlo rano razvija nauka u eksperimentima sa materijom, misticizam i kontemplacija bujaju unutar zidova istočne crkve. Okrenutost čoveku i njegovoj psihologiji ovde je od početka vodeća. U vreme u kojem se u Nemačkoj oboleli sveštenici pragmatično odstranjuju, kako bismo ublaženo nazvali vešanje i proganjanje, a ostali drže u azilu izmešani sa bednicima i siromasima bez vere u lečenje, Hilandar (1199) i Studenica imaju svoje prve bolnice. Bolesnici su u njima, prema nekim kriterijumima, razdvojeni na: neizlečive, izlečive i umobolne.
       Shizoidna dispozicija (nikako još ne znači shizofreniju!) ogleda se takođe u čestom menjanju životne vizije i prevrtljivosti, ali ne usled nekarakternosti i nedostatka vrednosnog sklopa, već usled različitih pogleda i različitih protivrečnih likova, sukobljenih u istome čoveku. Pri tome, iskrenost ni jednog od njih nije dovedena u pitanje.
       Deoba iznutra: Srbin je istorijski i Paganin i Hrišćanin, i vernik i nevernik, i komunista i antikomunista, i fanatik akcije i mamurni trpeći preživeli stvor. I najmilosrdniji Hrišćanin i najsuroviji osvetnik. Deoba spolja: raskol, rascep, podela, umnožavanje, zavađena braća, posvađani kumovi, nesložni naslednici. Do dana današnjeg: dva tabora, dve ideologije, dve uniforme, pogled uperen na dve ideološke strane sveta, dva pisma, dve himne, dve zastave...
       Ogleda se shizoidna dispozicija i u potpunom odsustvu emotivnosti, ili u izrazitoj i naglašenoj emotivnosti (kod Rusa je opisuje Ivan Bunjin, a kod Srba Nikolaj Velimirović: Srbi su narod koji plače najviše na svetu, i u nesreći i u sreći, dijagnostikuje on). Crnogorci, kao karakterno specifičan deo srpskog naroda, potiskuju više, a depresivne i tužne emocije ispoljavaju teže. Ukratko, predrasuda o srpskj emotivnosti, tačna je predrasuda. Ta je emotivnost, međutim, nestabilnog karaktera, a osciliranje od jednog do drugog ekstrema često. Obrisi shizoidne konstitucije počivaju i u preteranoj sumnjičavosti, zatvorenosti, nepotrebnoj opreznosti, prividnoj neosetljivosti, preteranoj osetljivosti, smanjenoj utilitarnosti u ponašanju. Nezrela identifikacija sa roditeljem i danas daje potpuno neefikasan, pomereni politički izbor koji zadovoljava ranu, detinju, emotivnu, ali, na nesreću, nikako i političku potrebu. Vođa kao otac, kao očuh, kao sin, kao sanjani muž... A pri tom njegova politička veština ispada u nepovrat iz kruga očnog šestara.
      
       Zla sudbina
       Opredmećuje se ova dispozicija, zatim u iracionalnom i bezumnom ponašanju i pored potpuno očuvanog logičkog mišljenja. U čudnom spoju detinjastog i zrelog. U vizuelnim pričinima, sklonosti delirijumu, hipnozi i psihomagiji, koja u vidu raspućinizma prodire do političkog života čineći sveopšti amalgam sa njim.
       Kolektivni element srpske tradicije izvlači kolektivni vid iracionalnog, mnogo više nego individualni. Umesto hladnog i proračunatog, mazohističkog delirijuma Kafke, ovde caruje zajedničko ludilo života, najčešće kao zle sudbine. Naglasak na ulozi žrtve je manji, a borbenost i osveta su jači. U celoj istoriji Srbi ulogu žrtve igraju loše. Uglavnom sve pretvaraju u otvoreni sukob. On je za njih, dalje, ili pobeda ili propast. Mamurluk, uspavanost, primitivni mehanizam umrtvljivanja, akumulacija besa u strahu i pripremi, traju samo dotle dok sve ne kulminira u otvorenom sukobu ili fanatizmu. A onda ponovo nastupa san.
      
       Spasilac
       Pravda. Uvek je tražena, ne efikasnost, već pravda. Večna Pravda, brza Pravda, sveobuhvatna Pravda. Traženje ponekad očajno i bez snage, ponekad nestrpljivo, u istorijskom besu. Možda je i za Srbe tačno ono što je Bjelinski govorio za ruski narod: bezbožan narod, ali onaj koji još veruje u Hrista bolesnih, siromašnih i izgnanih.
       Socijalna pravda, jedno od lica arhetipa Spasioca (Hrista u nama), hrišćanski je motiv. Tek onda on postaje motiv svih ostalih ideologija. Da je pravoslavlje puno kolektivističkih tragova, nije potrebno ponovo propovedati. Ubedio nas je u to jednom za svagda Nikolaj Berđajev, u religiozni ateizam ruskoga čoveka (dodajmo odmah, i srpskog), koga je, kao kakav psiholog, izvanredno poznavao. Ubedio nas je u to da je takav ateista morao biti religiozan jer mu nikakav volterijanski trenutak u životu nije pomagao. Pokazao nam je zašto taj čovek nikada, u stvari, nije Boga napustio, već ga je samo kao tihi nesrećnik zaobilazio, ako se već nije razbesnelo zaricao protiv njega. Da taj čovek psuje i grdi Boga, a ne poriče ga. Da taj čovek nikada, u stvari, emotivno siguran nije da Boga nema. Da on ako kaže da u Boga ne veruje, božije i sa istom snagom veruje u neku svetovnu, srećnu ili nesrećnu zamenu.
       Sve ovo, savršena je dijagnoza čoveka srpske tradicije. Ni on nije imao volterijanski trenutak, a srpsko prosvetiteljstvo, iako prohodalo, nije do kraja ni sazrelo ni ojačalo u odnosu na široko polupagansko, polureligiozno nasleđe. Beše to sudbina "evropeizacije" koja nije dovoljno iskreno uvažila tradiciju. Potisnut sadržaj nastavio je da izaziva omaške u naizgled racionalnim čovekovim radnjama. Jer, kada između novog i starog života ne dođe do sloge i spoja, već do prinudnog izbora uz potiskivanje onoga što je u izboru otpalo, psihički motivi, gotovo uvek, presuđuju u korist starog. Priroda dugoročno pamti i konzervativna je.
       Može se pomisliti da su srpski komunisti bili prožeti racionalizmom, argumentacijom, intelektualnom ravnotežom ili sklonošću redukcionizmu. Nigde veće prevare nego u ovom utisku. U jednoj varijanti radilo se o osveti nad "nepravednim Bogom", isto koliko i nad ljudima. U drugoj, o bolnoj pripremi za "velika dela", žrtvi junaka Nečajeva koji leži na ekserima i priprema se za buduće poduhvate. O opsesivno-kompulzivnom spasavanju sebe i drugih ljudi. U uzroku beše, sasvim je moguće, i kod Srba veoma čest psihomanični psihološki tip koji se oduševljava svime što je novo. Njegova kritičnost je, po pravilu, smanjena te ovakav čovek često u letu previdi prevaru. Ali, on u svemu može davati upravo maksimum svoje iskrenosti.
       Arhetip Spasioca u srpskoj tradiciji izuzetno je moćan. Ateiste, pravoslavni i religiozno preobraćeni, na patološki ili zdrav način, Srbi kružno odaju ovu arhipotrebu. U celini, mogu se posmatrati kao verujući narod u čijem su psihološkom delovanju i paganski, i starozavetni, i novozavetni čovek veoma živi. U svima nama, kako to Vladeta Jerotić vidi, žive ova tri bića naizmenično ustupajući mesto jedno drugom. U toj smeni duševno zdravlje čoveka menja se nabolje ili nagore.
       Psihološka struktura zapadnohrišćanskog čoveka pagansko biće potisnula je mnogo uspešnije, dok ga istočno hrišćanstvo, a srpska tradicija posebno, nikada u potpunosti nisu savladali.
       Ceo hrišćanski događaj otud je manje racionalan, iz njega se ne izvlači racionalno i ostvarljivo, već utopijsko i neostvarljivo. Cilj je postao hrišćanski, ali su metode ostale paganske. Izokrenuta psihološka posledica toga stalna je manična potreba za spasavanjem sebe i drugih (revolucije, pobune, borba protiv stvarnog ili imaginarnog ropstva, opravdani ili neopravdani prkosi, nerealna procena sopstvene moći), čijem oku onaj konačni i ciljani spas, neprekidno i lukavo izmiče. Spasavanje postaje oblik srpskog života, koji zahuktalo lovi nove žrtve, dok spas uprkos njima ne postaje nimalo vidljiviji.
      
       Istina borbenog naroda ženskog je roda
       Kolektivni srpski pečat možda se uprošćeno može imenovati: "otomanizovani matrijarhat". Nije isključeno da ova sintagma moćno sažima vekovnu ambivalentnost u psihološkoj polarizaciji muško-žensko, arhetip dobre i loše Velike Majke koji se neprekidno smenjuju. Da je srpska paganska tradicija u svojim korenima matrijarhalna, ne treba posebno ponavljati. Bez obzira na kasnije značenje koje dobija gostoprimstvo, jedan od najvažnijih osećanja i običaja kod Srba, ono je samo matrijarhalnog motiva i korena. Dobra i loša majka naizmenično, ili u fuziji erotičnih i agresivnih nagona, sačuvaće se i u prelasku na patrijarhat, kroz šarolike sadržaje i epske konstrukcije.
       U opštoj projekciji naroda, nosilac pravde, moralne opomene i vrhovne presude biće majka Jevrosima, epska srpska kneginja. Ali sve su one, i Jelena Anžujska, i Jevrosima, i Jefimija, i Milica, slavljene i voljene. Ceo narod u odnosu na njih igra ulogu deteta, čak i u drami u kojoj je ovaj narod već uveliko "otomanizovan" i pod uticajima sasvim drugačije tradicije koja patrijarhat boji posebnom surovošću. Srpska braća, stričevi, očevi se svađaju, ali o Carstvu ipak posredno presuđuje ona koja ih je sve na ovaj svet donela. Njeno pozivanje na "pravdu Boga istinoga" pokazuje da u lik majke Srbi ne stavljaju samo emotivnost i brigu već i objektivnu presudu istine. U psihološkoj stvarnosti, ovo je sudar sa već snažnim muškim principom, koji je donosio sve istorijske presude.
       Simbol muške moći je sam Kraljević, sin Vukašina Mrnjavčevića. Pravdoljubiv, lep, jak, inadžija (identifikacija sa agresorom i podražavanje inata Muse Kesedžije), Marko pljačka turske pljačkaše i sa njima se prepire na ravnoj nozi. Ali, sve i kao takav, on nije moćan da oseti na kojoj je strani objektivna istina. Iako nikakve vidljive edipalne tendencije kod njega nema, sam mit o junaštvu upleten je u edipalni konflikt (nejaki sin postaje junak, a zatim Bog) i u tom konfliktu povremeno se nalazi i ceo srpski narod.
       Nerazrešeni edipalni konflikt daje ili potpuno odsustvo autoriteta (haotično ponašanje), ili njegovo preterano, nerazumno ustoličenje u oćoraveloj poslušnosti prema vladarima, političarima, vođama. Neretko se ta dva oblika krajnosti saučesnički i dopunjujuće smenjuju.
       Vezu Marka sa majkom, s druge strane, iako u pregenitalnom matrijarhalnom principu nisu najvažniji razvijena savest i logika, Srbi prikazuju kao najviši oblik savesti i logike koji odgovara vrednovanju muškog principa. Veza Marka sa majkom, veza je sa istinom i putem u moralnu večnost.
      
       Pobedeni pobednik
       Da je reč o priči Aleksandra Dime, a ne o još jednom nabijenom istorijskom srpskom sećanju, bilo bi mnogo lakše izložiti lanac nadošlih misli.
       Od kosovskog događaja naše davnine, do kosovskog događaja današnjice, Srbi intelektualno znaju, ali emotivno ne znaju da li su pobednici ili pobeđeni. Istorijski mit časnog poraza uz svest o moralnoj pobedi vrednosno je razdvojio fakticitet od osećajnog i ta podela preživljava do dana današnjih. Fizički poraz može značiti moralnu pobedu samo do određene granice, koja ne prelazi crtu potpunog uništenja. Jer, posle te crte više nema onih koji će moral i sećanje naroda prenositi i produžiti. Srpsko plemstvo, u većini, otišlo je u Carstvo nebesko. Narodno biće, ipak, sačuvalo se, ali sa vrstom ambivalentne svesti, pri čemu je najteže ukloniti ambivalentna osećanja prema samome sebi.
       Realnost govori o porazu, a mi tu realnost tumačimo kao pobedu. Nije tu reč o autističnoj (psihotičnoj, bolesnoj) svesti koja ne vidi ono što je očigledno. Reč je o stalnoj potrebi da se "poraz pretvara u pobedu" da bi se bezbolno održala koherentna slika o sopstvenom biću. Istorijska nesreća sa tom slikom, međutim, u tome je što ona daruje traženo kratkotrajno olakšanje ne uspevajući da od paradoksa i zbrke sačuva pravi identitet naroda.
       Reinkarnirani inat Marka Kraljevića prema osvajaču u srpskoj stvarnosti se stalno ponavlja, iako u manje pobedničkoj varijanti. Svesna ili nesvesna želja da se fantomski i realni istorijski osvajač nadigra i pobedi, stvara večitu kolektivnu napetost borbe i madmudrivanja. Narod koji se hazardnom igrom sudbine našao u čvoru mnogih opštijih interesa, može, naravno, da igra dva različita šaha. On može utilitarno i lukavo da se uklapa u onaj najveći šah koji ga nadilazi, a može i da ostaje pri stavu traženja "neutilitarne" pravde i ispravljanja lukavih silničkih igara. Koji od dva puta za njega donosi fizičko spasenje teško je reći, jer istorija je puna i jednih i drugih.
       Srpska istorija obično se sažima u lukavosti Obrenovića i pravdoljubivosti Karađorđevića, kao nearistokratskog nastavka starog aristokratskog creda Nemanjića i istorijskog Lazarevog poziva. Naravno, ovo je isuviše uprošćena dijagnoza. Niti je srpska politika ikada bila u potpunosti "utilitarna", niti je ona u potpunoj doslednosti branila "narodni osećaj". Jedno je sigurno: sam istorijski srpski arhetip poziv je na žrtvu i na neustupak, odnosno na nekompromisnu borbu za moralni princip. Realnost je, naravno, uvek nešto savitljivija i pogurenija, a spoj visokomoralnog principa i svesti da se neće opstati bez lukavosti gradi nejasan, ambivalentan stav koji odgovara psihološkoj zbunjenosti i situacionom moralu: "nekada da, nekada ne".
      
       Ne umiremo baš tako lako
       Istorijska srpska borba za preživljavanje po svaku cenu apsolutističkog je karaktera i odaje odsustvo cinizma i infantilnu regresiju u iluzionističkoj veri. Otud verovatno i čuvena, politički obojena stara austrougarska predrasuda da Srbi umiru lako. Da oni život ne cene mnogo. Da je nagon smrti kod njih veoma izražen. Na stranu sama priroda ovog stereotipa, opšte ponašanje Srba je uistinu antitehnološkog karaktera, a totalitarizam koji je, po definiciji, svojstven jakim zajednicama, ovde nije u službi nauke i lažne objektivnosti, već isključivo u službi zajedničkog bića, odnosno - Mi. Hladna, ratoborna, paranoidna ljubomora, koju 1933. primećuje Minkovski, retka je. Zato su kolektivne histerije i delirijumi česti.
       Sam psihološki, inače veoma značajan mehanizam potiskivanja, karakterističan za celu zapadnohrišćansku kulturu, a koji se ogleda u brzom i lakom zaboravu svega što je neprijatno, kod Srba je slab. Potiskivanja kao da i nema, otvorena patnja je veća, dok osećaj krivice i sećanje traju. Laza Lazarević šeta se mojim u prošlost potopljenim mislima. Literatura puna ispovesti, nezaborav rata, nastradali, poginuli i halucinantni ljudi. Jedno je sigurno: slabo i otežano psihološko potiskivanje omogućava grešnome ili žrtvi zla privilegovan kontakt sa izronulim nesvesnim.
       I pored drevnog srpskog imperativa "ni po babu, ni po stričevima", psihologija zajedništva ipak stvara "incestuozni moral" kome je vrhovna vrednost Mi, odnosno preživljavanje kolektivnog tkiva. Krivac se zato nerado traži unutar zajednice i jača je opsednutost pretnjom i opasnošću spolja. Međutim, ovo preuveličano paranoidno stanje u pozadini veoma često odgovara istini, te se u srpskom narodu i održalo kao instinkt životnog realnog istorijskog spasavanja.
       Identifikacija sa agresorom kao prastari psihološki mehanizam opstanka, najtragičniji je vid istorijskog ponašanja Srba. U jednom delu srpskog, od Turaka zlostavljanog naroda, ova identifikacija je stvorila sasvim nove crte grubosti i surovosti. Ipak, i milosrđe i praštanje zadržavaju u srpskom karakteru svoj nekadašnji imperativ, u sporadičnoj cikličnoj smeni sa ratobornošću i osvetom. Sklonost sarkazmu, ironiji i cinizmu, takođe je preživela osobina. Ali umesto agresivne, ona je autoagresivne prirode i često na sopstvenu štetu ispoljena. Srpski humor pun je egzistencijalnih i nadrealnih kategorija: život, seksualnost, smrt, raj, pakao, kazna, iskupljenje. I Srbi i Rusi poseduju ovu magičnu moć samoopisa kao takoreći nacionalnu osobinu, rođenu u istorijskoj Stradiji njihovih epskih sudbina.
       Okrećem, najzad, leđa izbrazdanim zidinama koje će nas sve nadživeti. Jednom daleko napred u vremenu, neko će drugi isto tako po njima tumarati. U čudnim smerovima u kojima se izbušeni tuneli stare Kalemegdanske tvrđave vrte ukrug, čini mi se da je simbolički upamćena psihologija naroda kome pripadam. Gazeći nepravilne cigle vremena, osećam kako bol prodire u pete, ali dobijam polako sigurnost da ću u ovom drevnom kamenu pronaći sve krivudave putanje srpske, slojevite, nimalo jednostavne duše.
      

Dr Mila Alečković-Nikolić (1959. Beograd), klinički je psiholog i pisac. Doktorira na Sorboni 1994: "Pojam nesvesnog u teorijama savremene psihologije". U Francuskoj specijalizuje oblast antropološke etnopsihijatrije. Saradnik je Instituta za psihologiju u Beogradu. Potpredsednik je srpskog i jugoslovenskog Društva za psihopatologiju ekspresije i psihologiju umetnosti, čiji je svetski centar u bolnici "Sveta Ana" u Parizu. Pisac je mnogobrojnih etnopsiholoških eseja i rada na francuskom jeziku "Pojam ludila u slovenskoj tradiciji". Priprema zbirku eseja na francuskom jeziku "Psihopatološki profil žene u slovenskoj i srpskoj tradiciji", sa likovnim prilozima čiji je autor. Potpredsednik je sekcije mladih Svetskog sveslovenskog kongresa. Živi u Beogradu i Parizu