Vojislav Koštunica, Ivan Kovačević, Nenad Čanak, Zoran Đinđić, Radivoje Lazarević

      VOJISLAV KOŠTUNICA, Predsednik Demokratske stranke Srbije
      
       Strpljenje

Pitanje šta da se radi, danas kod velikog broja građana ne izaziva nedoumice kada je o ciljevima reč. Ti ciljevi su stvarni ekonomski oporavak zemlje, stvaranje demokratskih institucija, rešavanje kako državnog statusa SRJ prema unutra, zapravo odnosa između Srbije i Crne Gore, i rešavanje državnog statusa prema spolja, dakle regulisanje odnosa SRJ sa međunarodnom zajednicom. Moglo bi se reći da su pobrojani ciljevi ne samo politički, već i prirodni, neophodni i neizbežni u našim prilikama i današnjem svetu.
       Ali, isto onako kao što je jasno da u delu naše demokratske javnosti postoji konsenzus o ovim ciljevima, ispoljavaju se velike razlike u procenama koja su sredstva najpodesnija da se ti ciljevi ostvare. Sredstva koja su dosad koristili pojedine opozicione stranke i savezi ili nestranačke organizacije (pokreti otpora, građanski parlamenti, grupe i slično) nisu dala značajnije rezultate. Ta sredstva su, da ostavimo po strani snove o "jeftinom" građanskom ratu i smeni vlasti u Srbiji od jedne do druge Gospojine, različiti vaninstitucionalni oblici delovanja, pre svega protesti i demonstracije. Pokretači protesta i štrajkova, lokalnih i generalnih, nesumnjivo su precenili energiju i motivisanost naroda, ophrvanog represijom režima, teškom ekonomskom situacijom, sankcijama, natovskim bombama, ali i lažnim nadama i obećanjima. Istovremeno, institucionalni oblici delovanja u oba parlamenta, saveznom i republičkom, nisu iskorišćeni ili nisu korišćeni na valjan način.
       Sve je to pokazalo da se nijednim nedovoljno promišljenim oblikom delovanja u ovom trenutku ne mogu iznuditi prevremeni demokratski izbori u Srbiji, kao najpreči i najbezbolniji put ka demokratskim promenama. Utoliko pre što autoritarnom režimu u Srbiji naruku idu čelnici tzv. demokratskog sveta, koji deo srpske opozicije daruju danajskim darovima, umesto da celoj zemlji ukinu sankcije.
       Danas je možda jasnije šta nije trebalo raditi, pa na osnovu toga i šta treba raditi. Treba pribeći institucionalnom pritisku, istovremeno u svim parlamentima, lokalnima, republičkom i saveznom, prevazilazeći pri tom uskostranačke interese i treba, ne rečima već delanjem, odagnati strah građana da će promene, ma kakve bile, opet doneti iste, odavno znane obrasce ponašanja do srži korumpirane vlasti. Bilo kako bilo, jedno je izvesno: demokratske snage u Srbiji moraju se naoružati strpljenjem i snagu pre svega tražiti u sebi, a ne u nekom drugom i negde drugde.
      
       IVAN KOVAČEVIĆ, portparol SPO
      
       Kolone

Mnogo se izmišlja i švindluje, po novinama, i na raznim sedeljkama. SPO je došao do saznanja kako su se na svim izborima stranke, kad su na izbore išle same, dobijale više glasova, sabranih glasova, nego kad se na izbore ušlo pod "jednim barjakom".
       Mi tražimo od vlasti vanredne izbore na svim nivoima. Kako doći do pobede? Za parlamentarnu većinu potrebno je, danas, milion i osamsto hiljada glasova. Verujemo da će Srpski pokret obnove sam osvojiti oko milion. Ostali neka osvoje dvesta hiljada manje i biće dovoljno za pobedu demokratske opozicije. Zato je najbolje da se ide "u tri kolone", jer birači neće imati dileme za koga će glasati. Neka svako glasa za svoje. A one neodlučne, njih neka preuzmu manje ali ujedinjene stranke, uglavnom socijaldemokratske orijentacije. To znači, mi ostajemo desnica, demokrati umerena desnica u centru, a ovi levo neka idu uz nas.
      
       NENAD ČANAK, predsednik Lige socijaldemokrata Vojvodine
      
       Solidarnost

Ni lakšeg pitanja, ni težeg odgovora. Kao da proteklih deset krvavih godina i čitav vek, najstrašniji u ljudskoj istoriji, nisu već sami od sebe dali odgovor a koji je teško prepoznati samo zbog toga što nam se svojom jednostavnošću već nametljivo unosi u lice.
       Treba da postanemo bolji ljudi.
       Ko nije barem jednom u sebi prepoznao zlo? Ima li ikoga ko nije, čuvši za neko silovanje, barem na trenutak pomislio "a možda je ona to sama tražila"? I koliko bi se taj prezrivi odgovor promenio ako bi mu se u takvoj situaciji našla ćerka ili sestra? Koliko smo puta svedočili ignorisanju tuđe patnje a posle se čudili tuđem ignorisanju naših nesreća?
       Režim u Srbiji i živi upravo na tim ljudskim slabostima. Koliko je samo "običnih" ljudi u našoj zemlji iz čistog imbecilnog konformizma pristajalo da ih ne zanima rušenje Vukovara, opsada Sarajeva ili klanica u Srebrenici? A bar da su od toga živeli bolje. Koliko je samo žuči proliveno u raspravama monarhija ili republika dok se Nečastivi smejao znajući da dok traje ta svađa, postoji samo diktatura, diktatura minijaturnih činovnika koji pobijene računaju u bezličnim ciframa, teritorije u procentima a onda bez ikakvih tragova griže savesti okopavaju ruže u baštama pokradenih dedinjskih vila.
       Kao da je ceo ovaj narod sirotinjski, "na čekove", prodao dušu Mefistofelu da u bedi mrvica tavori uživajući u tome čiji je prezrivo dobačeni ogrizak manji. I koliko je "onima drugima" gore. Na uzajamnom neinteresovanju i živi parazitska struktura koja usput distribuira mržnju kao spasonosni lek za svaku nemaštinu. Na uzajamnom neinteresovanju i opstaje opšte propadanje kao kazna za nesolidarnost i neljudskost pokazanu u protekloj deceniji. Jer "Šiptari nisu ljudi", jer su "Slovenci bečki konjušari", jer su "Hrvati genocidan narod", jer su "muslimani rak u srcu Evrope", jer... se zaboravilo da nam bude "žao života" kao nečega što ne možemo dati a nemamo pravo da oduzimamo, jer se zaboravilo značenje izraza "Alal mu vera", izraza koji govori da se hrabrošću i vrlinom može prevazići svaka, pa i najveća razlika, i da ima mnogo toga važnog i najvažnijeg i izvan i iznad i stranaka i vera i svega takvoga.
       Treba da postanemo bolji ljudi. Da nas tiče tuđa beda, da nas boli tuđa nepravda, da spoznamo da se u moru nesreće ne može biti srećan. Najveći hrišćanski greh je gordost, a ona nas je poplavila. Islam uči da poražen neprijatelj nije neprijatelj, a poraženi se ubijaju. I lažu oni koji kažu da "tako mora" i lažu učitelji mržnje (jer se sa mržnjom ne rađa već se mržnji uči) kada kažu da je odnos dželata i žrtve tu gde živimo samo pitanje "odnosa snaga" i da bi "i oni drugi, isto tako". A ako i bi, da li nas to opravdava?
       Treba da postanemo bolji ljudi. Da podignemo bolju decu i živimo u boljoj zemlji i boljem svetu. U tom poslu nam niko ne može pomoći.
      
       ZORAN ĐINĐIĆ, predsednik Demokratske stranke
      
       Otpor

Da bi naše društvo napredovalo, a verovatno i da bi uopšte preživelo, neophodne su mu korenite promene. Znamo da je sprovođenje korenitih promena u svakom društvu težak zadatak, a u našem slučaju on je i protivrečan. Protivrečnost se sastoji u dilemi - kako promeniti nasilnički i nedemokratski režim koristeći nenasilna sredstva?
       Striktno pridržavanje nenasilnih sredstava neophodno je zbog demokratskih principa, a još više zbog opasne nestabilnosti regiona, u kome svaka primena sile proizvodi spiralu nasilja sa katastrofalnim posledicama.
       Današnja politička situacija veoma podseća na okupaciju, što bi demokratsku opoziciju teralo da se radikalizuje u smislu nekog pokreta otpora. Međutim, upravo takva radikalizacija privremeno bi odgovarala režimu, koji osim nasilja i nema drugih metoda vladanja. Šta da se radi? Jedino rešenje dileme nalazi se u formuli: veliki broj ljudi treba duži vremenski period da na nedvosmislen način i bez primene sile odbije poslušnost režimu.
       Ovaj nenasilni, pasivni otpor vodio bi najpre eroziji aparata prisile, a zatim i urušavanju vrhovnog autoriteta. Samo građanskom neposlušnošću možemo slomiti orijentalni sistem vladavine, a da pri tom ne padnemo u ambis otvorenog nasilja.
       Građanska neposlušnost znači da svako brani svoja prava tamo gde su ugrožena. A u današnjoj Srbiji sva prava su ugrožena. Nepristajanje na diktaturu može se izražavati izlaskom na trgove ili ostajanjem kod kuće, paljenjem svetla ili njegovim gašenjem, stajanjem, hodanjem ili sedenjem. Bilo koji način je dobar, ako je sinhronizovan i ako sadrži jasnu poruku - ne pristajemo na ovu vlast.
       U Srbiji trenutno postoje samo dva velika aktera, režim i narod. Režim je svoje uradio i pokazao. Narod je dosta toga uradio i pokazao u 1999. ali nije dovršio posao. Može ga dovršiti u 2000. ako svakog dana ponavlja oprobani recept mirnog rušenja diktatura - dovoljno veliki broj ljudi dovoljno dugo vremena mora dovoljno glaso da kaže "ne pristajem".
      
       RADIVOJE LAZAREVIĆ, potpredsednik Nove demokratije
      
       Veština

Dvehiljadita je godina odluke i za vlast i za opoziciju. To je i godina odluke za sve punoletne građane Srbije. Veoma važna. Od vlasti ne očekujem da bude odgovorna. Ona se odavno izolovala i od sveta i od naroda. Ipak, od nje očekujem da shvati realnost da je ogromna većina naroda protiv nje i da se priprema za ulogu opozicije. Građanske, demokratske, opozicione stranke, su za proteklih deset godina puno naučile i napredovale. Ali opozicija mora da pokaže i zrelost. To znači da, pre svega, istraje na zaključcima usvojenim na "okrugom stolu". Zatim, da se grupiše u nekoliko izbornih blokova, ako već ne može da oformi jednu listu. SPO, Savez za promene, DAN i Savez demokratskih partija mogu da pobede na narednim izborima. U saradnji sa nezavisnim medijima, nevladinim organizacijama, sindikatima, mora se naterati vlast da ukine zakone o informisanju i univerzitetu, naravno pre izbora. Opozicija ima program, mogućnost, znanje i ljude da se Srbiji vrati ponos i dostojanstvo. Konkretnim projektima ali i ukupnim ponašanjem mora i može da uveri građane Srbije da je sposobna da promeni ovu nenarodnu vlast i obezbedi bolji život svima. Građani Srbije dobro znaju da neprirodni savez SPS-JUL-SRS ne može da im pomogne. Siguran sam da će izlaskom na izbore i glasačkim listićima režimu pokazati crveni karton i otvoriti prolaz opoziciji. A do izbora, svi moramo pokazati dovoljno znanja, veštine i strpljenja da savladamo mnoge krivine i nizbrdice na kojima nas režim čeka.