Preko noći, veliki gubitnik Milošević izgleda da je uspeo ponovo da zavlada situacijom, a šta mu demokratska opozicija može, videćemo u novoj godini

      Onog trenutka kad je prestao rat u Jugoslaviji a strane trupe, sa "plavim šlemovima", umarširale na Kosovo i Metohiju, prema ocenama analitičara ali i prema anketama javnoga mnjenja, Slobodan Milošević stajao je slabo. Možda najslabije u svojoj vlastodržačkoj karijeri.
       Ali, šta to u Srbiji znači - slabo stajati danas? Ništa. Koliko već sutra, svaki naš političar, pogotovo onaj koji je "pobedio višestruko jačeg neprijatelja, sačuvao državni suverenitet na Kosovu, obnovio sve porušene mostove i povećao ugled svoje zemlje u svetu" - uvek može da vaskrsne, kao Isus što je vaskrsao, žrtvujući se za naše izbavljenje.
      
       Oporavak
       Preko noći, veliki gubitnik Milošević izgleda da je uspeo ponovo da zavlada situacijom, a šta mu demokratska opozicija može, videćemo u novoj godini.
       Kako je to Milošević uspeo da se brzo oporavi (on i sada, bez obzira na to što su procenti tanji nego nekada, vodi u svim anketama; za utehu, na drugom je mestu Vuk Drašković, a razlika između prvoga i drugoga nije više drastična)? Odgovoriti se može i lako i teško.
       Najlakši odgovor glasi - opozicija u Srbiji "ne valja ništa", razjedinjena je i opterećena svađama, sujetom lidera i njihovom političkom nezrelošću. Tačka, ili tri tačke, svejedno...
       Kad čovek bolje razmisli (ako mu to ne padne teško), odgovor na postavljeno pitanje čini se i težim i složenijim. Dobro, kazaće čovek koji razmišlja, opozicija ne valja, ali zar je vlast bolja? I zar nisu u pravu oni ljudi koji kažu, navodeći dokaze, da Srbija nikada u svojoj istoriji, izuzimajući, možda Uroša Nejakog, nije imala tako nesposobne vladare. Dokazi? Ima ih i previše - od srpskih krajina do Kosova, i sunovrat od hiljadu do sto maraka plate, od slobodnog putovanja svetom, do izlaznih taksi i uskraćenih viza... Najgore je to što se vraća vreme diktature i represije. Kao da živimo u Africi, ili kao da smo pusto ostrvo u Evropi, koje domaćim i "svetskim moćnicima" služi za obavljanje raznih naučnih eksperimenata, kako iz prirodnih, tako i iz društvenih nauka.
       Mi, dakle, prema božnoj ili đavolovoj volji, kunići sa Balkana, pitamo danas, i sebe i svet: šta da se radi?
       Pitanje nije sasvim originalno, postavio ga je, naučno, Lenjin, a njemu i nije bilo teško da odgovori šta da se radi, jer kad je stigao u Petrograd, prema vlastitom priznanju, vlast je već curila ulicama, trebalo je neko samo da se sagne i da je uzme. Njemu su drugi već bili pripremili teren, što rušioci cara, što zapadne sile, a našoj su opoziciji te strane sile više odmogle nego pomogle.
       Nije tu reč samo o ratu, koji je bio prljava, necivilizovana agresija na jedan narod, nego čovek, koji prati susrete lidera naše demokratske opozicije sa "stranim moćnicima", prosto ima tremu kad pomisli šta posle tih sastanaka može da ispliva. Ili će se Đinđić zagrliti sa Fišerom, ili će Drašković celivati ruku Olbrajtovoj (režimska će propaganda utvrditi da je ta ruka bila krvava), ili će Avramović priznati da je stigao ultimatum za ujedinjenje, za dva meseca najkasnije, ili će opozicija biti puštena niz vodu, hladnu, zimsku, dunavsku.
       Naš bi čitalac trebalo da zna: sve što je u zapadnom svetu normalno, pogotovo u svetu politike, ovde, kod nas, nije normalno. Ne mogu Istok i Zapad, nikako, ili to mogu, jedva, nekako. U svetu političari, voleli se ili ne, svađali se i tukli (ranije) ili ne, sede i razgovaraju. Pregovaraju. Ima tamo i slikanja, i grljenja, pa padne i rukoljub, pogotovo kad je starija dama u pitanju. Na Balkanu, jadna naša opozicija, mora da polaže računa za svaki svoj potez u inostranstvu, a svi režimski moleri informisanja nisu daleko od toga da će naše opozicione prvake pratiti i šta rade u inostranim nužnicima.
      
       Ulica
       Mora se, ipak, priznati, kad se sve gluposti gurnu u stranu, da saveti sa Zapada, kojih je, sigurno, bilo (mislimo, prvo, na američkog izaslanika za Balkan, ambasadora Gelbarda, koji je, verovatno, bio začetnik ideje da se Milošević, krajem leta, po najvećim vrućinama, masovnim protestima - nasilno zbaci sa vlasti), nisu bili premudri. Oni koji su taj savet poslušali, zaleteli su se. Kako je nekome ko poznaje Miloševića uopšte palo na um da će popustiti pritiscima ulice? Čovek njegovog kova, posebnog kova svakako, upravo je pregrmeo rat, jedva je pod bombama popustio (i to tek kada je počela struja da strada), ne pada sa vlasti na zahteve mase. A kolika je masa bila? Bila je mala. Zašto je bila mala? Ljudi, jednostavno, nisu imali ni snage ni volje da se, posle preživljenoga rata, upuštaju u novi, građanski. Posle svakog rata, oni koji prežive kažu, i kad im nije dobro, neka bude i tako samo da ne bude rata.
       Onda su počele svađe između Saveza za promene i Srpskog pokreta obnove. Ko je te svađe izazvao? U Srbiji dokazi ionako ništa ne znače, pa se nećemo upuštati u jalove analize. Istina je, samo, da je Vuk Drašković tražio od vlasti vanredne izbore, Savez za promene odlazak Miloševića sa vlasti - za petnaest dana. Kad je Drašković, posle, ipak došao pred Saveznu skupštinu, na veliki miting, da govori, i kad je rekao da se narod ne sme zamajavati nemogućim obećanjima (najurivanjem Miloševića sa vlasti za dve nedelje), bio je izviždan.
       Ovih će dana i sam Zoran Đinđić priznati da mitinzi i protesti "nisu dali očekivane rezultate". Možda je i zbog toga odlučio da se povuče sa mesta predsednika Demokratske stranke, ali ta je odluka odložena do druge polovine februara.
       Iz Srpskog pokreta obnove poručuju, odlučno, da će na izbore ići sami. Jedno vreme pominjan je i ultimatum kojim Zapad preti Draškoviću Hagom, ako se ne ujedini sa ostalima. O tome pišu neke novine, a neke novine svašta pišu. Jer, ako je već obelodanjeno da se Vuku Draškoviću preti Hagom (zbog, navodnog, organizovanja dobrovoljačke garde za rat Srba sa hrvatskim bojovnicima), kako će se te pretnje obustaviti onog trenutka kada se Vuk sa Zoranom ujedini? Kako uopšte može neko ko je "za Hag", da vodi stranku, ulazi u koalicije sa demokratama, i da bude da je Vuk pojeo magarca (haškog tužioca, poređenje uslovno)?
       Mnogi danas čekaju da Vuk Drašković pozove ostale lidere, na dogovor. Da li će Vuk Drašković napraviti taj sastanak? Pouzdanih dokaza nema. Da li će Srpski pokret obnove izaći na ulice, pošto su "izvisili" kod institucija sistema, zahtevajući dogovor o izborima, ni tu pouzdanih dokaza nema. Da li će se Milošević uplašiti protesta? E, tu već ima pouzdanih dokaza: neće.
       Šta, onda, da se radi? Opoziciji preostaje jedino da se više bar ne svađa. Ima ideja da bi, možda, bilo najbolje da Avramović predvodi listu socijaldemokratskih stranaka, jer su Đinđić i Drašković dovoljno jaki da sami predvode svoje. To bi bila ozbiljna "tripartitna" pobednička kolona.
       A birači? Vreme je da ne čekaju pečene ševe sa neba, nego neka se probude iz letargije, neka ne čekaju da ih neko uvek vodi (lako je za to, imamo mi vođa), neka izađu na ulice, ako bude bilo ulica, a ako ništa drugo, neka razmisle da se i olovkom, na izborima, može pobediti, bez kapi krvi ili znoja.
      
       PETAR IGNjA