Vojislav Despotov
(1950-2000)

      Devetnaestog januara ove godine, u beogradskom Urgentnom centru, preminuo je istaknuti srpski književnik Vojislav Despotov. Bila je to, maltene, "smrt s no-gu". Neposredno nakon književne večeri prethodnog dana u Knjižari Kulturnog centra Beograda, na kojoj je promovisan njegov roman Drvodelja iz Nabisala, davao je intervju novinaru Radija B292 i, usred intervjua, pao, udaren kapljom, posle čega nije dolazio k svesti do preminuća. Bila je to, dakle, skoro baš ona njegova, skroz-naskroz književnička smrt koju je, još 1977. godine, u knjizi Trening poezije, bio upisao u pesmu Pišem pesme: "Pišem pesme. Boli me glava. Pišem pesme./Boli me stomak. Pišem pesme. Povraćam./Pišem pesme. Zovem hitnu pomoć. Pišem pesme./Odvode me u bolnicu. Pišem pesme. Na usta/mi stavljaju hloroform. Pišem pes-me./Operišu me. Pišem pesme. Neću preživeti./Pišem pesme. "Bila je to, zapravo, "u dlaku" ona ista smrt koju je, 1994, u knjizi Deset deka duše, upisao u pesmu Stvari su došle na svoje mesto: "Stvari su došle na svoje mesto/Gde su bile?//Doživeli smo moždani udar/Mislima je mesto zauvek u glavi/Ni najmanji vrabac ideje/Neće uzleteti više/Ni senzacionalni panter asocijacije//Naša je kap mišljenja/Kapnula samo nama, šapnula/Tehniku samoće (...) O moždani udare, srećna samoćo sitne kapi/Gub svoj mišljenski širaj pred pusom što grokće/U amarkord."
       Vojislav Despotov je umro od onoga od čega je i živeo; od visokog napona življenja. U jednoj svojoj, sad već davnoj pesmi - jer posle smrti sve je davno - bio je napisao i ovaj stih: Majko, rasprsnuću se kao "Čelendžer"!...
       Rođen je 3. novembra 1950. godine u Zrenjaninu. Živeo je u Novom Sadu, bio urednik Dramskog programa Radio Novog Sada. Pisao je poeziju, prozu, pozorišnu, radio i TV-dramu, esejistiku i književnu kritiku, a prevodio sa nemačkog, engleskog i slovenačkog. Više godina bio član Uredništva Letopisa Matice srpske, a nekolike godine vlasnik i urednik prvog jugoslovenskog privatnog časopisa za književnost Hey Joe.
       Živeo je životom visokog napona, neštedimice strasno, pa i sladostrasno se trošeći u stvaralaštvu, ali u svakodnevici. Bio je hedonista i pisanja i življenja. Ali ne onaj nenapuknuti i ceo, staložen i blažen. Naprotiv, sam u suproticama, sudarima i lomovima sa svetom i životom, onim oko sebe i, jednako tako, ako ne i više, sa onim u sebi, pomalo i biološkim, a naročito onim duhovnim i duševnim, on - kontraš već po svom banatskom genu, a pogotovu po spoznanju, osvedočenju i ubeđenju - samo je prividno tiho, stoički, živeo burnu dramu skepse hedonizma, a to će reći - hedonizam skepse, kako u stvaranju, tako i u svom življenju. Vazda osmehnut, što prostodušno, što ironično, možebiti da je bio - duboko tužan, na način egzistencijalne rezignacije. I, biće da je bio manje klik, a više krik njegovo pitanje-uzvik: "Kosmos? Zaštosmos?" Jer je upravo on, taj i takav, napisao: "Živim i čekam da živim", tvrdeći, obeznađeno, da "budućnost je samo posledica neobaveštenosti".
       Bio je čovek žarkog intelektualnog interesovanja i širokih znanja. Banaćanin i Srbin, znao je pomnogo od svesvetskog sveta, a i pripadao je više tome svetu nego svojoj užoj zavičajnoj i nacionalnoj sredini. Nikad nacionalista, ponajpre i najubeđenije mondijalista, ipak je ponajviše pripadao - samome sebi. Bio je samosvojan do neponovljivosti, ali nikada i do - isključivosti.
       U književnosti je, otprve, bio radikalan i žestok, dosledan i vispren, izuzetno inventivan i fascinantno imaginativan, "prestupno", anarhistički, prevratnički plodotvoran - antitradicionalist. U srž njegove poezije, kao i sveukupne mu poetike, ne samo "pevanja i mišljenja", nego, unekoliko, i življenja, oduvek i svagda je bilo uzidano ono kontraško protiv, čime se pretežno ako ne i jedino hranilo i od čega je, ponajviše, i živelo sve njegovo - za. Jer, samo to za, nikada ni navešteno, a nekmoli zidano i dozidano, tek se naslućivalo, a u toj naslutici ukazivalo se nirvanski pusto, na način poslednjeg stiha pesme Sve je tako pusto, koji, ponavljajući naslov, iako ironično, ipak uzdiše: "O sve je tako pusto, samo tebe nema."
       Ne samo humorna igrivost, dosetka, jezički kalambur, značenjski karambol, paradoks, oksimoron, ne samo ironija, cinizam, blasfemična iznenadnost, zadivljujuća fantazmagoričnost, i burlesknost, klik i krik, apsurd i nirvana, nego, uz sve to, temeljno destruisanje, totalna razgradnja, apsolutni razor je, čini se, sušt sušti sveukupnog, dakle ne samo pesničkog nego i romanesknog, dramskog i esejističkog "pevanja i mišljenja" ovog čelendžera (a to će reći: izazivača) normi, kalupa i kanona književne tradicije ovog jezika. A baš time, i baš tako - u svoj toj svojoj sveukupnosti "strategije" i "taktike" jednog iznimnog, jedinstvenog senzibiliteta i izraza, jednog radikalnog izazivača i razarača - ovaj jezik je, u poslednjim decenijama ovog veka, pesnički šiknuo u jedan visok i jarkolik, izdaleka i zadugo vidljiv pesnički vatromet.
       Visoka je i raskošna Despotovljeva građevina razgradnje u našoj poeziji. Ljudski i pesnički "Čelendžer" Vojislava Despotova, nažalost kojoj nema utehe, doista se rasprsnuo, ali sjaj njegova uzleta i blesak rasprsnuća zgasnuti neće. Upravo je ta razgradnja jedan od najvitalnijih vidova njene renesanse.
       P.S.
       Iako to "znam", ipak ne mogu izistinski i dokraja da domislim da Voje, izvan njegove Knjige, više nema.
      
       BOŠKO IVKOV