U većini pokušaja da se po razornoj snazi rangiraju nedaće koje su snašle Srbiju i Jugoslaviju tokom dosadašnjih trinaest godina Miloševićeve vladavine, uglavnom se na vodeće mesto stavlja slom srpskih nacionalnih pretenzija i gubitak takozvanih srpskih teritorija

      Samo manji broj posmatrača na počasno mesto katastrofe stavlja izgubljeni rat srpskog socijalizma sa istorijom, to jest sa komšijama (koji su odustali od socijalizma) i "sa celim svetom" - što je podrazumevalo i strateško okretanje Srbije Aziji.
       Gotovo niko na prvo, najstrašnije mesto ne postavlja generalnu privrednu katastrofu i kriminalizaciju države, već se ta, u istoriji gotovo nezabeležena ekonomska i civilizacijska propast jednog naroda i jedne države, smatraju samo posledicom Miloševićeve neuspešne političke strategije i ideologije. U obrnutoj hipotezi, moglo bi se reći da u Srbiji nije loša politika upropastila privredu, nego da je loš socijalistički sistem zaštićen agresivnom nacionalnom politikom - to jest da je Kosta Mihailović više upropastio Slobodana Miloševića nego svi nacionalno oboleli pisci srpske akademije zajedno.
       Ako, dakle, neko na rang listi "onoga što nam se dogodilo" na najgore mesto stavi hiperinflaciju 1992-1993. godine, neće mu nedostajati argumenata. Jer, građanskih ratova, istorijskih nacionalnih zabluda i provincijskih Kaligula bilo je i u drugim narodima i u drugim državama - ali malo gde je zabeležena jugoslovenska hiperinflacija. Kako je to istražio dr Nebojša Savić, ona je po dužini trajanja (24 meseca), najduža hiperinflacija u ljudskoj istoriji, a po procentu porasta cena smatra se da zauzima treće mesto na rang-listi svih vremena (iza Mađarske, aprila 1946. i Grčke, novembra 1944. godine). U 1992. godini cene na malo su prema prethodnoj godini porasle za 9,2 puta deset na treći stepen procenata, a u 1993. godini (prema tako uvećanoj 1992. godini) cene su povećane za 116,5 puta deset na dvanaesti stepen procenata. Prema zvaničnoj statistici, inflacija je u finišu, početkom 1994. godine, dostigla godišnji tempo od 5,2 puta deset na dvadeseti stepen procenata ili oko 61,89 procenat na dan.
       Praktično hiperinflaciona katastrofa počela je još početkom 1992. godine, kada se pripremao rat za podelu Bosne i kada je poslednji savezni premijer SFRJ Ante Marković "otišao na godišnji odmor". Već 10. marta te godine ono što je ostalo od Skupštine Jugoslavije izglasalo je moratorijum na plaćanje obaveza prema inostranstvu, jer su devizne rezerve navodno pale na dve i po milijarde dolara. U prva dva meseca inflacija je uhvatila tempo od 8 000 odsto na godinu, a već u februaru mesečna stopa inflacije od 47 odsto približila se uobičajenom kriterijumu za prepoznavanje hiperinflacije (od 50 odsto mesečno).
       U takvim teškim ekonomskim prilikama Slobodan Milošević je sa bosanskim Srbima krenuo u rat da bi projektovanu novu "Žabljačku Jugoslaviju" eventualno proširio i "srpskim teritorijama" ili "srpskim entitetima" van Srbije. Ili, ako nastavimo igru sa obrnutom hipotezom, ekonomsku katastrofu i krizu sistema trebalo je lečiti nekim istorijskim, "osvajačkim" uspesima.
       U vojnom smislu, stvari u Bosni su za srpski vrh krenule relativno dobro, no tada su, 31. maja, u Savetu bezbednosti UN izglasane svetske ekonomske sankcije (Rezolucija 757). Svi spoljni znaci govore da je to bilo iznenađenje za Miloševića i da je on na to iznenađenje reagovao po receptu koji smo kasnije mnogo puta doživeli - zabijanjem glave u pesak. Na sam dan uvođenja sankcija u Njujorku, Milošević je na televiziji govorio o razvoju, dobrim performansama ekonomije i velikim mogućnostima tržišta nove Jugoslavije. Posle sankcija dugo o njima samima ništa nije rekao, samo je u razgovoru sa studentima i delegacijom DEPOS-a, kad je tražena njegova ostavka, rekao da su sankcije nepravedne i da će biti otklonjene "kada prodre istina u međunarodnu javnost".
       Pošto je već prvi mesec svetske blokade bez posla i zarade ostavio 100 000 ljudi i kako je inflacija uhvatila tempo od 25 miliona odsto na godinu, dr Radoman Božović je dobio zadatak da smisli neki ekonomski program za "relativizaciju posledica blokade", a u Americi je pronađen Milan Panić da, kao savezni premijer (u paru sa Dobricom Ćosićem, kao predsednikom novostvorene države), u Vašingtonu isposluje ukidanje sankcija. Nije uspelo ni jedno ni drugo. Sa svojim programom "relativizacije sankcija" dr Radoman Božović je počeo 1. jula. Uvedena je kontrola plata sa navodno garantovanom minimalnom nadnicom od 42 dolara mesečno, a sa očekivanim prosekom plata svih zaposlenih od po 100 dolara i, navodno, pravednim rasponom plata od 1 prema 3. Uveden je monopol nad svakom trgovinom hranom, a prekršiocima je zaprećeno krivičnim progonom i zatvorom. Zamrznuto je i 52 odsto cena. Ni on nije krio da će proizvodnja zbog svetskih sankcija verovatno opasti za 40 odsto. Zbog toga su sve karte, u stvari, položene na monetarnu politiku - na saveznom nivou je izvršena devalvacija dinara za 666 odsto i njegova denominacija (sa svih novčanica je skinuta jedna nula).
       U tehničkom smislu, "uništavanje" dinara, dakle, počelo je trodnevnom zamenom dinara između 1. i 3. jula 1992. godine. Bilo je to tri dana haosa u Srbiji i Crnoj Gori, jer je brzina cele operacije obrazložena potrebom da se otcepljenim republikama, koje su raspolagale izvesnim količinama dotadašnjih dinarskih novčanica, ne pruži dovoljno vremena da nekako valorizuju te svoje novčane zalihe (ovo obrazloženje nije bilo suviše uverljivo, jer je inflacija u proteklih godinu dana od prekida platnog prometa unutar SFRJ, juna 1991, uveliko obezvredila gotovinsku dinarsku efektivu koja se posle raspada države zatekla izvan SRJ). U tri letnja dana filijale Službe platnog prometa, koje su menjale novac, bukvalno su bile opsednute mušterijama, pa su službenici iz kamiona Narodne banke Jugoslavije u svoje prostorije unosili novac i kroz prozore, preko merdevina, pošto su vrata bila zakrčena. Duga Miloševićeva bitka da se dočepa pune kontrole nad topčiderskom kovnicom novca završena je naizgled punom pobedom - koja se odmah pokazala malom. Već u avgustu je zabeležena mesečna inflacija od 42 odsto, ali je to bio uspeh prema junu koji je imao stopu od 100 odsto.
       Rat u Bosni, cenkanje oko Krajine, svetske sankcije, velike unutrašnje političke frustracije i arogancija SPS-a - u sve institucije vlasti uveli su neviđeni nered u kome se Miloševićeva arbitraža, po pravilu post festum, pokazivala uvek dovoljno veštom, moćnom i bezobzirnom.
       Čak ni uvek lojalni socijalista dr Oskar Kovač nije odgovarao ekonomskim koncepcijama Miloševića i njegovih savetnika pošto je rekao: "Hoćete li program da svi prežive ili hoćete antiinflacioni program. Morate da birate, jedno ili drugo." Tada je zapravo i počeo napad na Panićevu vladu, preko republičkog premijera dr Božovića, koji u svom svađalačkom stilu (u Požarevcu, 15. oktobra) izjavljuje da "danas u praktičnom rešavanju problema srpske privrede, načinjenje od strane savezne države ili pogrešno povlačenje poteza, doživljavam kao težu posledicu blokade od međunarodne blokade". Panić je odgovorio da "to nije makroekonomija, već tragedija", a Kovač je postavio pitanje šta se htelo sa stvaranjem nove Jugoslavije i da li se htelo "stvaranje fasade" (iza koje bi se krila Miloševićeva neograničena vlast).
       Ništa nije pomogla ni novembarska devalvacija dinara za 275 odsto, koju su Panić i Kovač preduzeli da bi dinarima servisirali staru deviznu štednju koja je već bila opljačkana od stanovništva (šest milijardi nemačkih maraka) - jer je novi guverner Vuk Ognjanović već dan posle devalvacije naštampao novih 85 milijardi dinara. Kad su Panić i Kovač pokušali da posle toga zategnu monetarne uzde, dosta brzo su nestali sa scene. Uostalom, struka im je bila naložila da godišnju kamatu na nedozvoljene minuse na tekućim računima građana podignu od novembra do decembra sa 1 200 odsto na 20 400 odsto. Time nisu zatvorili jedan od kanala za špekulacije velikih državnih banaka, ali su izgubili znatan deo popularnosti kod stanovništva. Jer, čak i svaki mali čovek postao je putem čekova "sam svoj guverner".
       Pošto ideja nekakvog "ratnog zajma" nije dolazila u obzir posle neslavnog Zajma za obnovu i preporod Srbije (1989. godine) i kako su zbog neisplaćene stare devizne štednje državne banke izgubile svaki kredibilitet kod stanovništva, za Miloševića se postavilo pitanje kako staviti pod kontrolu crni promet deviza - jedino relativno nezavisno novčano tržište u Jugoslaviji. Naime, trebalo je staviti pod svoju ruku i dalje dosta značajne devizne doznake gastarbajtera, a valjalo je iskoristiti i spremnost sumnjivog svetskog "vrućeg novca" da zametne trag na tlu SRJ. U takvim prilikama odjednom se, u režimu ideološki alergičnom na privatnu privredu, dozvoljava osnivanje privatnih štedionica i banaka, čak one najkrupnije među njima dobijaju i takozvano "veliko devizno ovlašćenje" - to jest, pravo da plaćaju inostrane račune. Priču o oko 70 privatnih kvazibanaka i oko 1 000 "piramidalnih" štedionica, koje su u Srbiji nikle potkraj 1991. i tokom 1992. godine, a koje su predvodili "Jugoskandik" Jezdimira Vasiljevića i "Dafiment banka" Dafine Milanović, gotovo je nemoguće ukratko ispričati. Suština poslovanja ovih banaka je u suštini jednostavna - obećavajući basnoslovne mesečne devizne kamate od 12 do 15 odsto, većina ovih špekulantskih institucija je privlačila stalno sve širi krug deponenata, pa su oni novi servisirali kamate onih prethodnih, a glavnicu su rabili vlasnici, njihovi visoki zaštitnici i država. Po poznatom ishodu "lanca svetog Antuna", te banke su se srušile početkom 1993. godine, kada proširivanje učesnika ove lutrije više nije moglo da pokrije povećavanje obaveza po obećanim kamatama, kada taj dinamički deficit nisu više mogli da prate ni švercerski poslovi u kojima su depoziti oplođavani, kada je postalo precizirano da se te banke koriste za "pranje novca" mutnih svetskih klanova i kada je država procenila da je došlo vreme "bitke protiv kriminala" - to jest da od svega treba oprati ruke pošto više nema sigurnog profita. Primera radi, treba navesti proračun advokata Milenka Radića koji je prilikom propasti "Dafiment banke", u proleće 1993. godine, izračunao da bi zbog obećanih kamata tadašnji dug ove banke prema štedišama od oko milijardu maraka, do kraja godine došao na iznos od 5 350 miliona dolara.
       Tokom 1992. godine, međutim, taj sistem prikupljanja pre svega deviznih sredstava od stanovništva bio je veoma uspešan i sigurno je bio odlučujući za finansiranje rata u Bosni i opstanka vladajuće superstrukture. U najčuvenijoj među malobrojnim knjigama koje se bave jugoslovenskom hiperinflacijom 1992-1994, u knjizi Mlađana Dinkića "Velika pljačka naroda - ekonomija destrukcije" (imala je pet izdanja) izneta je procena da je na raznovrsne načine putem ovih paradržavnih banaka od naroda sakupljeno oko šest milijardi nemačkih maraka. Broj ojađenih lica procenjen je na između jedan i pet miliona ljudi.
       Država je uz ovu finansijsku injekciju, "komandnom ekonomijom" i sa nešto pokušaja monetarnih restrikcija saveznog vrha, nakratko i naizgled, uspela da blokira stihijni put u monetarni slom. Tako je 1992. godina završena sa "priznatom" stopom inflacije od 8 915 odsto (31. decembar 1991. u odnosu na 31. decembar 1992). Koliko je reč o podatku koji nije pokazao pravo stanje stvari (pre svega stepen sveopšte oskudice na tržištu) vidi se po tome što je u posmatranom razdoblju crni kurs nemačke marke porastao za 20 022 odsto. Još jedan podatak je mnogo toga otkrivao, takvu oficijelnu inflaciju i neoficijelnu devalvaciju navodno je izazvao porast novčane mase od "samo" 6 224 odsto. U stvari, i to je bila indikacija da je "siva emisija" dinara postala glavni instrument državne monetarne i fiskalne politike i da se u nevidljivim žiralnim kanalima odvija neviđeno brzo i krajnje otvoreno bezakonje, bolje reći jednostavna "ciljna pljačka" u korist povlašćenih banaka, povlašćenih preduzeća, pod pokroviteljstvom i uz proviziju najviših političara i njihovih familija. U tim vremenima pionirskog kapitalizma sa socijalističkim likom u Miloševićevoj Srbiji nastale su i sve današnje domaće finansijske imperije (Kompanija "Braća Karić", Delta banka, krug oko Komercijalne banke, itd.), ali i mnoge druge koje su brzo odigrale svoje role i bile likvidirane.
       Tek kada je 1. marta 1993. godine uhapšen Božovićev ministar trgovine Sava Vlajković, pod optužbom da je, zajedno sa ministrom koji je nasledio njegovu fotelju Velimirom Mihajlovićem, uzeo proviziju na uvoz naftnih derivata preko "Jugodrva" u visini od oko milion i po nemačkih maraka - bilo je jasnije zašto je Milošević izabrao novog premijera i kakvi su se sve poslovi odvijali preko Božovićevih ljudi. To hapšenje, koje je do danas obavijeno velom tajne (zašto su uhapšeni ti ministri, a mnogi za koje se pričalo da uzimaju više - nisu?), veoma je ubrzalo finansijski slom u Srbiji jer je u prvom trenutku izgledalo da će Miloševićeva novogodišnja najava borbe protiv kriminala početi da se sprovodi.
       Taj signal nije promakao tada već čuvenom Jezdimiru Vasiljeviću, gazda Jezdi, vlasniku famozne piramidalne banke "Jugoskandik" - koji je samo nedelju dana kasnije (8. marta) pobegao iz zemlje, a uskoro će sve to ubrzati i krah još poznatije Dafine Milanović i njene "Dafiment banke".
       Početkom 1993. godine, dakle, bile su složene sve karte za definitivno uništavanje dinara i novčane ekonomije u Jugoslaviji. Milošević će u toj godini dokazati staru anarhističku tezu da "nema tog monetarnog sistema koji se ne može učiniti apsurdnim" (Falkner). Kada je 25. aprila Savet bezbednosti pooštrio sankcije (Rezolucija 820) i uveo gotovo hermetičku izolaciju SRJ, u Skupštini Jugoslavije je objavljeno da se od navodno 1,3 milijarda dolara državnih deviznih rezervi pod rukom Narodne banke Jugoslavije operativno nalazi samo 268 miliona dolara (moguće da je to bio samo "lažnjak", za zbunjivanje svetskih inspektora koji su se rastrčali od Kipra do Vašingtona).
       Premijerska trojka SRJ, Srbije i Crne Gore, sada u sastavu dr Radoje Kontić, mr Nikola Šainović i Milo Đukanović ovoga puta je s manje retoričke odvažnosti dočekala nove sankcije. Već u prvoj godini sankcija (april 92 - april 93) proizvodnja je opala za 43,5 odsto, plate su bile realno opale za 56,7 odsto, izvoz je smanjen za 69 odsto - i gotovo neverovatno, uvoz je bio povećan za 8,1 odsto (što je gotovo nemoguće objasniti bez uvođenja u račun svetskog "prljavog novca i "deviznih slamarica" stanovništva). Tadašnji savezni ministar spoljne trgovine Milorad Unković je procenio da su štete od sankcija već tada dosegle 20 milijardi dolara.
       Hiperinflacija je bila u punom trku, cene su bile u tom razdoblju već povećane za 178 140,7 odsto. Inflacija je već postigla tempo od 10 odsto na dan. Finalna faza uništavanja dinara počela je opet jula meseca, kada je republički premijer Nikola Šainović kod Narodne banke odštampao 315 000 milijardi dinara (a taj novac dobio je po bagatelnoj ceni, to jest mesečnoj kamati od 30 odsto pri mesečnoj inflaciji od 400-500 odsto) - da bi od seljaka otkupio pšenicu. Ukratko, čitalac već pogađa epilog ove operacije, seljacima je obećano da će u dinarima dobiti 0,25 marki po kilogramu predate pšenice, a većina je, i to oni koji su bili dovoljno brzi, uspela da izvuče manje od 0,12 maraka.
       Celu ovu operaciju izgleda da više nije mogao da prati ni guverner Vuk Ognjanović, pa je prebačen na mesto saveznog ministra finansija. Milošević je odlučio da više ne krije ličnu vlast nad novcem, pa je na guvernersko mesto postavio svog starog saradnika (još iz vremena upada u platni sistem SFRJ) i ranijeg šefa Narodne banke Srbije dr Borislava Atanackovića. Sa gotovo simpatičnom otvorenošću, dr Atanacković je već na promotivnoj konferenciji za novinare rekao: "Obezbedićemo toliko gotovog novca da ćemo ubediti ovaj narod da taj gotov novac ne znači ništa ako ne postoji akumulacija." Usred hiperinflacionog tajfuna, čovek koji je dobro znao da narod ne može da dođe do gotovog novca zbog toga što ga diluju ovlašćene banke i ovlašćeni klanovi, poterao je inat narodu i najavio samoubilačku politiku dokazivanja da dinar više ništa ne vredi. Kao da to nije već znao svaki čovek u Srbiji.
       U to vreme, inače, topčiderska štamparija se već bila osposobila da dnevno proizvodi 60 000 milijardi dinara. Ovlašćeni subjekti su od Narodne banke za treći kvartal, zatražili emisiju tri miliona hiljada milijardi dinara, odobreno im je "tek" 26 miliona milijardi dinara (tog trenutka, to je bilo oko 260 miliona maraka) - a 64 odsto ove sume bilo je predviđeno za napajanje budžeta. Savezni budžet je u toku dva letnja meseca povećan za 122 puta, ali to ništa nije vredelo. U avgustu je zabeležena mesečna stopa porasta cena od 1 880 odsto.
       Kontić, Šainović i Đukanović pokušali su tobože da zaustave hiperinflaciju i početkom novembra, kad je objavljena devalvacija dinara za oko 8 000 odsto i kada je zabranjen "menjački rad" bankama i štedionicama, osim grupi povlašćenih državnih banaka. No, bilo je kasno za bilo kakvu akciju stare vrste, pa je dinar od 11. novembra, kada je objavljen njihov pretposlednji antiinflacioni plan, do 11. januara 1994. godine devalvirao za još 3,75 milijardi procenata. Pošto je ova trojka za 1. januar štampala nove novčanice, na kojima je skinuto devet nula, nemačka marka je na početku te godine koštala na ulici 10 000 dinara, a samo dve sedmice kasnije 10 miliona dinara. Plate i penzije su pale na jednu do dve marke dnevno, a državni prihodi su postali sporiji od brzine štamparije dinara. Tada je, srećom, konačno pobedio program neke vrste valutnog veća dr Dragoslava Avramovića - pa su stvoreni uslovi da dinar ponovo krene od početka.
       Milošević je gotovo sve vreme ignorisao inflaciono pitanje. S vremena na vreme samo je govorio o lepim ekonomskim perspektivama. Prljavi posao oko destrukcije dinara i prerasporeda ekonomske moći obavljali su njegovi saradnici iz vrha SPS-a - sve dok nije osnovao Jugoslovensku udruženu levicu. Ključni trenutak za dalekosežnu sudbinu Srba i Srbije odigrao se krajem 1993. godine, kada je na kraju meseca u kome je zabeležena stopa porasta cena od 400 000 odsto, Miloševićeva stranka pobedila na izborima. Da li se ova činjenica može objasniti drugačije nego slomom samopoštovanja jednog naroda? Ekonomske katastrofe su očigledno opasnije od ratnih poraza.
      
       Nastaviće se
      

Gazda Jezda - nek' se valja Malo ko je tada znao da je "Jugoskandik" od samog početka devizna sredstva koja je prikupljao u zemlji deponovao u trezor Narodne banke Srbije. Dakle, iako nije imao formalno-pravno odobrenje za obavljanje devizno-valutnih poslova, to ga ni u jednom trenutku nije sprečavalo da prikuplja devize i deponuje ih kod NBS, ustanove koja je, da ironija bude veća, bila nadležna za izdavanje ove dozvole! Da su Srbi pravi majstori za pravljenje lakrdija, pokazala su i naredna događanja. Posle izvršene kontrole poslovanja "Jugoskandika", Savezni devizni inspektorat je protiv njega podneo prijavu za privredni prestup (jun 1991), da bi godinu dana kasnije (septembar 1992) sud doneo odbijajuću presudu "jer je tužilac u međuvremenu odustao od optužnog predloga"...        Da li je moguće da je svih 100 miliona DEM sa sobom odneo Jezdimir Vasiljević? Prema našem mišljenju, ovo je malo verovatno, jer teško da bi u tom slučaju živ napustio zemlju. Prema sopstvenim tvrdnjama, gazda Jezda je prilikom napuštanja zemlje poneo svega 500 000 USD. Neki drugi izvori, opet, tvrde da su on i njegov zet tokom poslednjih petnaestak dana boravka u Srbiji iz trezora banke uzeli iznos od oko 10 miliona DEM. Ali to ne objašnjava šta se dogodilo sa ostatkom novca. Svi su izgledi da je najveći deo nedostajućeg iznosa do 100 miliona DEM završio u džepovima političkog establišmenta, čime je Jezdimir najverovatnije platio propusnicu za izlazak iz zemlje...        Omiljena uzrečica gazda Jezde bila je: "Nek' se (stvar) valja!".        (M. Dinkić, "Ekonomija destrukcije")

      
      

Država i privatne štedionice Privatne štedionice su funkcionisale kao klasični državni dileri. One su otkupljivale devize od građana po nižem, a prodavale ih svojim poslovnim partnerima po višem žiralnom kursu. Njihova veza sa državom se na prvi pogled nije mogla primetiti s obzirom na to da i nije uvek bila direktna. Tako je vlast obezbedila alibi koji joj je kasnije omogućio da svu krivicu za monetarni haos koji se dao predvideti pripiše štedionicama. . .        Štedionice su dinare iz primarne i "sive emisije" dobijale na tri načina: (1) direktno od državnih institucija (Služba za platni promet, Direkcija za robne rezerve i druge budžetske ustanove), (2) indirektno, preko banaka i (3) još indirektnije preko preduzeća koja su dobijala jeftine kredite od banaka...        Najveći "istureni igrač" u ovom poslu svakako je bila štedionica "Interplast trejd". Svakog jutra ona je određivala žiralni devizni kurs, prema kome su se ravnale ostale štedionice. Vlasnik "Interplast trejda" Zoran Kačar prethodno se obogatio prodajući spravu za mršavljenje zvanu "stomak-eliminator". Posle zvanične zabrane rada štedionice 1993. godine, ovom čoveku je, prema našim informacijama, ljubazno preporučeno da napusti zemlju. On je to nevoljno i učinio odlaskom u SAD, odnoseći sa sobom neke od najskrivenijih tajni žiralnog otkupa deviza.        (M. Dinkić, "Velika pljačka naroda - ekonomija destrukcije")

      
      

Dafina - patriotska ulaganja Iako je kontrolna komisija SPP već početkom 1992. godine utvrdila da devize neobjašnjivo nestaju iz Dafiment banke, iako je tom prilikom otkrila i mnoge druge nezakonitosti, nepravilnosti i malverzacije u njenom poslovanju, i mada je o svemu tome pismeno obavestila tadašnjeg potpredsednika srpske vlade, država je dopustila njen dalji rad i ne samo to - mesec dana posle prijema ovog dopisa dodelila joj (za nagradu?) i "veliko ovlašćenje"! Tako je Dafiment banci bitno olakšan nastavak velikog posla od neprocenjivog nacionalnog interesa.        Već prvim narednim velikim projektom Dafina Milanović je dobila priliku da na delu iskaže svoj patriotizam; od nje je zatraženo da investira pozamašnu sumu novca u izgradnju beogradskog železničkog čvora i brzih pruga Srbije. Odluka je pala krajem jula 1992. godine, na sastanku sa tadašnjim direktorom JŽTP Beograd Milomirom Minićem, koji je ubrzo dogurao do mesta generalnog sekretara vladajućeg SPS-a, i Milutinom Mrkonjićem, direktorom CIP-a, upriličenom u intimnoj atmosferi jedne rezidencije u Užičkoj ulici na Dedinju. Samo nekoliko dana posle ovoga, Dafiment banku je posetilo nekoliko radnika NB i desetak milicionera, koji su iz njenog trezora u džakovima izneli 40 miliona DEM, preneli ih u blindirana kola i odvezli u nepoznatom pravcu. Početkom septembra (1992), ova operacija je i ozvaničena sklapanjem ugovora kojim je Dafiment banka odobrila dugoročni kredit JŽTP-u Beograd i Skupštini grada Beograda... Sve činjenice nedvosmisleno ukazuju na to da uloženi novac zapravo nikada nije ni stigao onome kome je formalno bio namenjen - izvođaču radova na izgradnji beogradskog železničkog čvora.        (M. Dinkić, "Ekonomija destrukcije"