Protiv Miloševićeve vlasti demonstriralo se pre rata, za vreme rata i posle rata

      Iako su neke od tih demonstracija bile značajnih dimenzija, a one od 1996-97. verovatno će po masovnosti i upornosti ući i u političku istoriju, srpski i kasnije jugoslovenski predsednik politički je sve to preživeo i uspevao da se iznova stabilizuje. Ipak, te demonstracije redovno su, manje ili više, suzbijale njegova htenja za neograničenu vlast, čemu je uvek težio.
       Posle nekoliko opozicionih skupova u Beogradu i po unutrašnjosti Srbije tokom 1990. godine, koje su se znale da završe i manjim incidentima sa policijom (juna 1990. Pretučeno je nekoliko opozicionih funkcionera, među njima i Borislav Pekić, znameniti pisac), prve velike demonstracije u višestranačkoj Srbiji zakazane su za 9. mart 1991. godine.
       Plakati koji su najavljivali miting u organizaciji SPO-a nisu izgledali kao da najavljuju datum koji će ući u istoriju kao jedan od simbola otpora Miloševiću. Tim više što nije prošlo ni tri meseca kako su SPS i Milošević superiorno trijumfovali na izborima decembra 1990.
       Dan uoči mitinga Vuk Drašković obaveštava novinare da će opozicioni prvaci biti na čelu mirnih demonstracija za slobodu informisanja. Istovremeno, generalni sekretar SPO Milenko Radić upućuje pismo direktoru RTB-a Dušanu Miteviću i njegovim saradnicima tražeći od njih da podnesu ostavke i tako spreče krvoproliće.
       U vetrovito subotnje prepodne okupilo se na Trgu Republike (demonstranti su ga radije zvali Trg slobode) u Beogradu nekoliko desetina hiljada ljudi. Policija je pokazivala jasne znake da želi da spreči miting, ali u tome nije uspevala, da li zbog neodlučnosti, malobrojnosti ili nevičnosti policajaca. Stanica policije "Stari grad", nadležna da zabrani miting, učinila je to dva dana ranije. U svom dopisu uputila je SPO da demonstrira na Ušću. SPO je ovu okolnost iskoristio da se ogluši o zabranu, pošto je policija po zakonu nadležna da zabrani skup, ali ne i da njegovo održavanje uslovljava mestom okupljanja. Inače, nekoliko dana ranije, SPS je zakazao svoj miting za 27. mart, na Trgu Marksa i Engelsa, danas Trg Nikole Pašića.
       Kritičan trenutak dogodio se iza podneva, kada je policija otpočela akciju nasilnog rasturanja demonstracija. Po opštem mišljenju, greška je načinjena kada su policijski kordoni iz pravca parka kod Narodnog pozorišta, uz pomoć vodenog topa i suzavca, počeli da potiskuju ogromnu masu (procene i do 100 000, svakako ne mnogo manje) koja je, pritisnuta uza zidove, shvativši da nema kud, potražila izlaz u razbijanju kordona. U kontranaletu demonstranata, policijske jedinice su razbijene, a motorna vozila (cisterne, borna kola sa mitraljezom, patrolna vozila) prešla su u posed građana. Vuk Drašković, ponesen situacijom, sa balkona Narodnog pozorišta vikao je u megafon: "Juriš, juriš!"
       Želeći da demonstrante razbiju i potisnu ih na suprotnu stranu od Takovske 10, gde se nalazila zgrada Televizije, policija je masu potiskivala prema Kalemegdanu, kroz ulice koje nisu mogle primiti tako veliki broj u kratkom intervalu. Uopšte, strategija policije bila je toga dana usmerena čuvanju zgrade zgrade RTB-a koju je Vuk Draškovi prozvao tv-Bastiljom, a dobila je i naziv Tenkovska 10.
       Demonstracije su se izmakle svakoj kontroli. Po različitim punktovima širom centra grada trajali su sukobi policije i demonstranata, izbezumljenih od besa i suzavca (jak vetar je, ipak, veoma umanjivao njegove efekte). Toga dana, na raskrsnici kod "Londona" poginuo je Branivoj Milinović (18). U neposrednoj blizini, ispod "Beograđanke", izgubio je život i milicioner Neđo Kosović (54). Milinović, koji, prema iskazima njegovih drugova, nije učestvovao u demonstracijama, poginuo je kada je jedinica milicije, stacionirana u visini Ulice admirala Geprata, otvorila vatru iz pištolja u pravcu mase koja se nalazila kod "Londona". Posebnu dimenziju dobiće okolnost da su policajci koji su pucali - dovedeni iz Požarevca, rodnog mesta Slobodana Miloševića. Iako su tvrdili da su pucali u vazduh, fotografije to negiraju, a isto tako i okolnost da je, osim Milinovića, tom prilikom ustreljeno još četvoro ljudi: Željko Patković, Predrag Milinčić, Rade Stevanović i još jedna osoba čiji identitet nije sa sigurnošću tom prilikom utvrđen.
       Neđo Kosović je pao ili je bio gurnut sa uzvišenja kod "Beograđanke" na trotoar u Masarikovoj ulici. Nije potvrđeno da je bio tučen nakon pada kao što je tvrdila policija, ali je snimljeno da su neki demonstranti ometali ukazivanje pomoći. U ovom slučaju, kao i u slučaju Milinovića i ranjenih demonstranata, nije obavljena istraga niti je iko kažnjen, mada su, barem u slučaju Milinovića, krivci više nego očigledni.
       Vlasti očajnički pokušavaju da uspostave kontrolu nad događajima. Policija upada u prostorije TV-stanice Studio B i uvodi cenzuru; u Radio-stanici B-92 nasilno obustavlja informativni program što se okončava potpunim gašenjem ovog radija, do daljnjeg. Biće "oslobođen" narednog dana.
       Borisav Jović, predsednik Predsedništva SFRJ, tokom čitavog dana pokušava da nagovori članove Predsedništva Vasila Tupurkovskog (Makedonija) i Bogića Bogićevića (BiH) da odobre vojnu intervenciju u Beogradu. Na kraju su se saglasili, kasnije to pravdajući Jovićevim pritiskom, iako su obojica upravo tih nedelja pokazivali otpornost i na daleko, daleko veće pritiske kada je bilo reči o zahtevima za vojnu intervenciju koje je Jović ispostavljao u odnosu na Sloveniju i Hrvatsku.
       Vuk Drašković je uhapšen. Državna televizija otpočinje prljavu kampanju protiv demonstranata: Dušan Čukić, urednik večernjeg Dnevnika, nastoji da javno mnjenje usmeri protiv "snaga haosa" oličenih u demonstrantima. Poginuli Milinović se jedva i pominje. Kao glavni motiv demonstracija nastoji se prikazati pljačka i rušenje Beograda, sve za račun "antisrpskih snaga" oličenih, pre svega, u hrvatskom režimu. Milan Babić, krajinski lider, šalje poruku podrške Miloševiću. Potpuno u skladu s tim je izveštavala i beogradska "Politika". Protest protiv besramnog izveštavanja državne televizije postaće sadržina protesta koji će se nastaviti u narednim danima. Povlačenje čelnih ljudi RTB-a će na kraju biti i najopipljiviji rezultat sedmodnevnog protesta. Osim Čukića, prozvani su i Dušan Mitević, direktor RTB-a, kao i nekoliko istaknutijih urednika i komentatora, poput Ivana Kriveca, Sergeja Šestakova i Predraga Vitasa. Posle dramatične i neizvesne noći u Beogradu, demonstracije su sutradan, 10. marta, dobile sasvim novi smer. Na ulice su izašli studenti koji su, posle početnih sukoba sa policijom, ipak povoljno razrešenim, zaposeli prostor kod Terazijske česme i priredili neku vrstu opštenarodnog mitinga narednih nekoliko dana. Na ovoj improvizovanoj sceni smenjivali su se narednih nekoliko dana istaknute ličnosti Beograda pridružujući se studentima i građanima u zahtevu za političke promene. Opozicioni političari su otpočeli proces pregovora u Skupštini Srbije kako bi se prevladala nastala kriza. Bilo je jasno da proces neće moći da bude suzbijen, ali, sa druge strane, naglašeno miroljubivi pristup studenata ("plišana evolucija", kako su ga sami akteri rado zvali) oslobodio je događaje početne napetosti i pružio šansu Slobodanu Miloševiću i ostalima da se izvuku. Pre svih, to važi za Radmila Bogdanovića, ministra unutrašnjih poslova, koji je lično operativno koordinira akciju od devetog marta.
       Studente je kod Česme posetio i patrijarh Pavle. Prvi put, uplašen od mogućeg dramatičnog i krvavog raspleta (a verovatno i pogrešno instruiran od svojih savetnika), apelovao je na demonstrante da popuste i bio je izviždan. U ponovljenom obraćanju narednih dana bio je pozdravljen povicima "Pajo, majstore!" (Kada su ga novinari kasnije pitali kako je doživeo ove povike odobravanja, patrijarh je odgovorio kako su studenti tako vikali jer su verovatno čuli da on sam popravlja svoju obuću.)
       Pokušavajući u prvo vreme da politički i na svaki drugi način nadvladaju demonstrante (od 10. marta razmere protesta su prevazišle okvire SPO-a, iako je ta stranka i dalje bila neka vrsta nominalnog predvodnika), SPS je zakazao "kontramiting" svojih sledbenika na Ušću. Bio je to penzionerski pir u klasičnoj ikonografiji Agitpropa, a kao direktan pokušaj izazivanja građanskih sukoba ostaće zapisan ispad Dušana Matkovića, tadašnjeg ministra industrije, koji je uputio zahtev Terazijskom parlamentu (tako se nazvao skup kod Česme) da se raziđe, inače će mitingaši sa Ušća doći da ga rasture.
       U nastojanjima da popravi stvar, Slobodan Milošević je posetio Rektorat Beogradskog univerziteta, verujući da će svojim autoritetom još moći da utiče na studente. Ništa slično se nije dogodilo. U haotičnoj atmosferi, koju je prenela i televizija, studenti su uglavnom neartikulisano kidisali na Miloševića čija je pomirljivost pokazivala da je u defanzivi. Rektor Univerziteta Rajko Vračar je morao nekoliko puta da rezolutno interveniše kako bi koliko-toliko zadržao nivo sastanka. Milošević nikada više nije sebe doveo u situaciju da mora da debatuje sa neistomišljenicima.
       Protesti vezani za 9. mart trajali su do 14. marta. Za utvrđivanje okolnosti dramatičnog devetog marta oformljena je paritetna Anketna komisija. Osim što je publikovala sve snimljene materijale i tako obelodanila sve aspekte policijske akcije, nije imala većih rezultata. Radmilo Bogdanović je podneo ostavku.
       Devetomartovske demonstracije poslužile su kao mustra prema kojoj će se vlast ponašati i u svim sledećim sličnim situacijama. A to je: politička i ljudska diskvalifikacija demonstranata ("rušioci", "antisrpska koalicija", "šačica zavedenih" i sl.), sklonost da se stvar reši policijskom akcijom (ali uvek uz oklevanje), organizovanje "kontramitinga" svojih pristalica (uz provociranje rizika od uzajamnog sukoba) i traženja uzroka za demonstracije u inostranstvu (strane sile). Kao konstanta se mogu navesti i akcidentalne pogibije koje će biti politički upotrebljene (krivica će se uopšteno bacati na opoziciju) a da nikada niko neće biti kažnjen. Takođe, ispoljena je osetljivost za političke proteste studenata, mnogo veća nego kada su u pitanju bili zahtevi "običnih građana". Pouka koju je vlast izvukla podrazumevala je reorganizaciju policije u smislu njenog stavljanja pod najstrožu partijsku kontrolu, kao i gubljenje njene kriminološke komponente u korist jedinica namenjenih za obračune sa demonstrantima.
       Vidovdanski sabor, vezan za istoimeni narodni praznik 1992. godine, nastao je u okolnostima uvedenih sankcija protiv naše zemlje. Velikom skupu ispred Savezne skupštine prethodile su višednevne studentske demonstracije u cilju da se proglasi štrajk Univerziteta, što je tadašnji rektor Vračar sa prorektorima odbio da učini, donoseći nemuštu odluku kojom se studenti podržavaju, ali se štrajk ne proglašava. Vidovdanski sabor je koncipiran kao udruživanje pre svega vodećih duhovnih i intelektualnih, pa zatim i političkih autoriteta srpskog naroda u zahtevima protiv Miloševića. Promovisana je i nova koalicija Depos, Demokratski pokret Srbije, čiji smisao je bio da okupi stranke, ali i istaknute intelektualce. Zborovanje je trajalo danima. Najveći broj okupljenih - mnogi su došli iz unutrašnjosti - činile su pristalice SPO-a, opremljene svim svojim prepoznatljivim stranačkim, nacionalnim i pseudonacionalnim obeležjima. U narednim danima Pionirski (Dvorski) park pretvoriće se u etnokamp, a govornica će postati tribina na kojoj će moći da govori doslovno ko god hoće, pretvarajući skup na mahove u neku vrstu kolektivne i ne samo kolektivne psihoterapije. Paralelno sa skupom pred Saveznom skupštinom, gde je iz dana u dan bivalo sve manje ljudi, na fakultetima je trajao umiveniji vid protesta. Organizacije studenata, pretežno neformalne i preko svake mere nezgrapno organizovane, odlučile su se za protest u zgradama fakulteta. To je omogućilo održavanje svakodnevnih tribina (prednjačili su Filozofski i Filološki fakultet), kao i organizaciju kulturnih i zabavnih događaja u fakultetskim aulama. Bio je to svojevrstan kulturno-političko-zabavni festival, čija simbolika je trebalo da bude demonstracija superiornosti duha nad političkim primitivizmom i diktaturom oličenom u vladajućem SPS-u. Ta simbolična pobeda je najvećim delom i izvojevana, ali upravo zato što se odvijao u zgradama fakulteta, protest nije predstavljao konkretnu opasnost za režim. Organizatori skupa su se na "zatvaranje na fakultete" odlučili misleći da tako slede tradicije, ali i iskustva studentskog protesta iz 1968. godine, kada su demonstranti pod okriljem "autonomije univerziteta" potražili utočište od sukoba sa policijom.
       Ovakav vid protesta nije ovoga puta dao opipljive rezultate i studentski pokret je iz toga izvukao pouke. U vezi sa vidovdanskim skupom dogodila su se i izvesna prestrojavanja na političkoj sceni. Demokratska stranka, predvođena Dragoljubom Mićunovićem, nije se pridružila ovom protestu. Iz DS se izdvojilo "krilo za Depos", predvođeno Vojislavom Koštunicom, iz kojeg je ubrzo nastala Demokratska stranka Srbije. Iako je ubrzo preminuo, jednim od rodonačelnika stranke se smatra i Borislav Pekić, zbog toga što je uputio lični pozdravni telegram Vidovdanskom saboru.
       Najkraće i najsurovije demonstracije dogodile su se 1. juna 1993. godine i vezane su za skupštinski opoziv Dobrice Ćosića sa mesta saveznog predsednika. Prethodilo je tome nekoliko događaja koji su podigli temperaturu - Branislav Vakić, savezni poslanik SRS i bivši bokser, nokautirao je (mada je Vakić to kasnije negirao) poslanika SPO Mihajla Markovića. Atmosfera nasilja je lebdela u vazduhu. Masa je bacala kamenje na Saveznu skupštinu, porazbijavši prozore u prizemlju. Prvi put se dogodilo da neko iz mase upotrebi vatreno oružje - hitac je usmrtio milicionera Milorada Nikolića (24) koji je stajao na stepeništu skupštine. Policija, pa čak i neki lekari, pokušali su da demonstrantima pripišu ubistvo (tupim predmetom), iako je veliki broj novinara, koji su stajali svega nekoliko metara od nesrećnog Nikolića, svedočio da se on iznenada srušio i zatim se ispod njega počela da širi lokva krvi. Slučaj je ubrzo zaboravljen i danas se više gotovo niko i ne seća da je toga dana poginuo nedužan čovek.
       Usledila je momentalna i brutalna policijska akcija. Odmah je bačen suzavac, a policija je tukla koga god je mogla da dohvati. Izvlačila je čak ljude iz taksija, pa su tako nastradali i mnogi koji pojma nisu imali šta se toga dana dešava u gradu. Demonstracije su razbijene, i okončane su hapšenjem Vuka Draškovića i njegove supruge Danice. Njihovo zatvaranje i policijsko batinanje prouzrokovali su novu političku krizu koja je na kraju ipak po njih povoljno okončana.
       Narednih gotovo tri i po godine nije bilo većih javnih protesta u Beogradu, niti u Srbiji.
       Novembra 1996. godine započele su demonstracije koje su, verovatno bez presedana u modernoj političkoj istoriji, ne samo Srbije. Posle drugog kruga lokalnih izbora (dve nedelje nakon neuspeha na saveznim izborima), opoziciona koalicija "Zajedno" (sastavljena od SPO-a, DS i GSS-a) ostvarila je pobedu osvojivši vlast u većini gradova u Srbiji, a pre svega u Beogradu. Nakon prvih čestitanja od nekih funkcionera SPS-a (Nebojša Čović, Ivica Dačić), espeesovci će se ugristi za jezik i počeće beskrajno odugovlačenje saopštenja rezultata izbora. Pošto je glasove na lokalnim izborima lako prebrojati, u sredu, treći dan posle izbora, postaje jasno da se iza ćutanja Izborne komisije ne krije ništa dobro. Narodni poslanici iz koalicije "Zajedno" se zatvaraju u republičkoj skupštini. I sami zatečeni razmerama bezakonja sa kojim se suočavaju, pred nekoliko hiljada okupljenih građana saopštavaju da započinju štrajk glađu. Vuk Drašković poziva narod: "Igrajte, pevajte, zabavljajte se, samo nemojte da se razilazite!"
       Sledećih dana postaje jasno da se građani, ne samo u Beogradu, dižu na noge. Profilisao se specifičan način protesta u formi svakodnevnih karnevalskih povorki, koji su završavani svakodnevnim mitinzima na kojima su govorili lideri pobedničke koalicije. Duh protesta se sastojao u tome da se slomi sistem mišljenja koji ne može da prihvati kako je Milošević napokon poražen na jednim izborima kao i da se obesmisli i ismeje prizemna politička propaganda oličena u omraženoj državnoj televiziji RTS.
       Dok je medijska satanizacija pa i policijska represija bila usmerena prema pristalicama koalicije "Zajedno", dotle su studenti, kao "nestranačka" grupa, toga bili pošteđeni. Protiv njih nije pronađen instrument za diskvalifikaciju, u čemu je bez sumnje najveća zasluga njihove velike brojnosti. Svakodnevno je u Beogradu na ulicama bilo petnaestak hiljada studenata, što je ogroman broj ako se zna objektivan broj studenata BU. Razume se da od nastave u tim uslovima nije bilo ništa.
       Slično je bilo i u Nišu. Uspostavljena je interakcija između pobunjenih gradova, pa čak i onih u kojima nije bilo protesta (uglavnom tamo gde je pobeda opozicije bila toliko ubedljiva da ni izborna prevara nije vredela).
       Studenti iz Niša i Novog Sada organizovali su, u decembru, po kiši i hladnoći, marševe za Beograd. Nastao je čitav narodni pokret na ulicama i trgovima, a dolazilo je i vreme verskih praznika (Sveti Nikola, Božić, Nova godina, Sveti Sava) koji su događajima davali dodatnu dimenziju.
       Milošević je imao ozbiljan problem. Mogao je da ne prizna rezultate izbora, ali nije mogao da otera narod sa ulica. U tim uslovima pribegava ni najmanje originalnom sredstvu: za 24. decembar u Beogradu saziva skup svojih pristalica, da pokaže kako postoji i "njegova Srbija", da demonstranti nisu jedina javnost koja postoji. Za Beograd, to je više od bačene rukavice; to je odmeravanje snaga za građanski rat. Miloševićevi sledbenici, po pravilu siromašni, manje obrazovani i zaslepljeni svet iz duboke provincije, pokupljen sa radnih mesta, sa lanč-paketima i plaćenim dnevnicama dolazi da se suprotstavi Beograđanima koji traže poštovanje svoje volje u svome gradu.
       Protestna povorka građana glavnog grada Srbije bila je tog dana i doslovno nepregledna: sa Trga Republike, Kolarčevom ulicom Makedonskom, Ive Lole Ribara, Takovskom, Džordža Vašingtona i na kraju Francuskom čelo kolone je izašlo kod Pozorišta zatičući još uvek krcat Trg. Bilo je potpuno nemoguće proceniti broj ljudi na ulicama.
       Sa svoje strane, SPS je na Terazijama skupio nekoliko desetina hiljada "kontramitingaša". Tokom čitavog dana dolazilo je do koškanja između suprotstavljenih grupa. Neke kolone Miloševićevih sledbenika nisu ni uspele da dođu do Terazija jer su komunikacije bile zakrčene pristalicama opozicije. Neki drugi su se u opštoj konfuziji izgubili i nisu ni našli put do Terazija, a socijalisti iz Babušnice su u neznanju dospeli na Trg Republike, misleći od nepregledne mase da su Miloševićeve pristalice. U sećanju su ostala skandiranja "Slobo, mi te volimo" i Miloševićev odgovor "Volim i ja vas". Ovi izrazi uzajamnih simpatija postaće predmet beskrajnih podsmeha među studentima i uopšte u Beogradu narednih nedelja i meseci.
       Toga dana na mostu "Gazela" batinama je podlegao Predrag Starčević, pretučen od Miloševićevih simpatizera. Živko Sandić, funkcioner SPS-a iz Vrbasa ustrelio je toga dana iz pištolja hicem u glavu Ivicu Lazovića, pristalicu SPO-a. Lazović je ipak preživeo. Sandić docnije neće biti osuđen.
       Među kontramitingašima nije bilo žrtava, što ne znači da i među njima nije bilo prebijenih, za šta su najviše bili odgovorni navijači "Crvene zvezde" i "Partizana" koji su organizovano i sistematski tukli pridošlice. Kontramiting nije uspeo, pa se posegnulo za otvorenom silom.
       Prvi težak incident desio se kada je grupa momaka sa bejzbol palicama prišla začelju kolone na Terazijama i desetak minuta tukla koga je dohvatila - u prvom redu foto-reportere. Iz opozicionog štaba je saopšteno da su identifikovani pripadnici izvesnog parapolicijskog odreda, a da je operacijom komandovao Franko Simatović, komandant jedinice neformalnog naziva "crvene beretke".
       Uslediće policijske blokade protestnih povorki po raznim delovima grada. Demonstranti, brojčano nadmoćni, organizovaće mini-proteste po periferiji Beograda - Banovom brdu, Voždovcu. Dramatični događaji uslediće na Brankovom mostu kada će policija prvi put masovno upotrebiti silu protiv demonstranata. Ovi događaji, za razliku od onih od 9. marta 1991. godine, nisu mnogo fotografisani, pošto je policija ovladala taktikom da prvo treba tući foto-reportere i tv-snimatelje.
       Na zahtev Radoja Kontića, predsednika savezne vlade, Evropska unija je decembra 1996. godine uputila Arbitražnu komisiju pod rukovodstvom Felipea Gonzalesa, koja je rešila stvar tako što je gotovo u svemu dala za pravo zahtevima opozicije. Takođe, Gonzalesova komisija je dala preporuke za buduće izbore u smislu ukidanja jednopartijskog monopola nad javnim medijima i drugo. Milošević se i dalje ponašao kao čovek koji hoće da se izvuče kapitulacijom neprijatelja, samo što je svakim danom bio sve dalje od toga. Otpor je prešao u sferu iracionalnosti. Policija je, tokom januara, nedeljama držala kordon u Kolarčevoj ulici, sprečavajući protestne šetnje tim pravcem. Kolarčeva se tako pretvorila u poprište neprestanog karnevala na kom se pevalo, igralo, govorilo, glumilo, pa je čak izvođen i striptiz - istina prilagođen hladnom januarskom vremenu.
       Sve što je Milošević preduzimao, vraćalo se kao bumerang. Kordon je "probijen" o Svetom Savi, kada je svetosavska litija predvođena patrijarhom prošla Kolarčevom ulicom sa koje se kordon uklonio. Tako je okončana ova poslednja psihološka bitka. Postalo je jasno da je jedini izlaz u prihvatanju nalaza Gonzalesove komisije.
       Konačno se, sredinom februara, posle dva meseca svakodnevnih protesta, to i dogodilo. Slobodan Milošević je objavio "lex specialis" kojim je udovoljeno zahtevima opozicije, ali je ipak zakinuo u opštinama Novi Beograd i Šabac koje propustom opozicije nisu bile definisane u Gonzalesovom izveštaju.
       Koalicija "Zajedno" će se zavaditi i de facto raspasti kroz koju nedelju, izazvavši veliko razočaranje svojih pristalica koje su po cenu velikih ličnih napora istrajavale na poštovanju izborne volje. Međutim, nestao je mit o Miloševićevoj svemoći. Njegova vlast, uhvaćena u krađi i ismejana, neće više povratiti kredibilitet i politička agonija će se nastaviti unedogled.
       (Nastaviće se)