Pogled prema Zagrebu mogao bi i opoziciji i vlasti dati ideje za rešavanje teških pitanja, što "poslednja domina" (tako svetski mediji ocenjuju položaj Srbije) u regionu neće moći dugo odlagati

      Novoizabrani predsednik Republike Hrvatske Stipe Mesić nepogrešivo se latio najlakšeg posla: udario je na Slobodana Miloševića. Kad ga je španski novinar upitao šta treba učiniti da bi i u Srbiji bilo "kao što je to sada slučaj u Hrvatskoj", bivši predsednik SFRJ je odgovorio: "Trenutno činim sve što je u mojoj moći da budem pozvan u Hag kao svedok u procesu protiv Miloševića." Mnoge uši u Americi, Evropi i u Hrvatskoj vole da čuju ove "reči izvanredne".
       Dolazak "novih ljudi" na čelo Hrvatske u Srbiji se doživljava kao povratak deceniju "hiberniranog komuniste" Ivice Račana, čoveka ne baš čvrstih uverenja, Tuđmanovog "specijalca" za svakakve poslove Mesića, koji jeste svojevremeno u Palati federacije na Novom Beogradu Boru Jovića vezao u čvor, ali se kasnije pokazalo da tom čoveku nasmejanih očiju reč ne služi da bi je se držao. Zato se na njegovu "pomoć" u rušenju Miloševića - kome, inače, prema istraživanjima javnog mnjenja, popularnost ozbiljno pada - niko nije ni osvrnuo. Na direktno NIN-ovo pitanje, Vuk Obradović, predsednik Socijaldemokratije, reći će: "Ružan gest. Ja ne znam da je predsednik države ikada iskazivao takav odnos prema drugom predsedniku. A Milošević je još predsednik ove države." Pa dodaje: "Miloševićeva odgovornost je naše pitanje. Nikog on nije tako zavio u crno kao sopstveni narod."
      
       Ujedinjenje
       Odbijanje "Mesićevih darova" ne znači da se u ovdašnjoj političkoj javnosti ne razmišlja o promenjenoj Hrvatskoj. I bez podsećanja, Medlin Olbrajt kako je ovo "važan primer za demokratske snage u Srbiji", način ujedinjavanja opozicije u Hrvatskoj izazvao bi pažnju. Predsednik Veća za demokratske promene dr Dušan Bataković kaže: "Mi predlažemo, i to se podudara sa onim u Hrvatskoj, da opozicija ima zajedničke kandidate za koje će glasati, ako već ne može da ima zajedničku listu. Inače, Veće se za svoje predloge i poteze pre svega inspiriše francuskim primerima."
       "Hrvatski model ujedinjavanja opozicije zaista može biti poučan", priznaje Vuk Obradović. "Mi smo spremni da učinimo sve samo da se ujedinimo. Nedavno je naš Glavni odbor dao ovlašćenja predsedniku i Izvršnom odboru da ne moraju da čekaju posebne saglasnosti za prihvatanje takvih sporazuma."
       Početkom nedelje kao gosti ovdašnjih nevladinih organizacija (NVO), u Beogradu su boravili ljudi iz Centra za mir, nenasilje i ljudska prava iz Osijeka. Oni su iznosili svoja iskustva iz izborne kampanje.
      
       Tramvaj
       Ovo je, inače, drugi put da se NVO-sektor ozbiljno i uspešno bavi izborima. Veruje se da je NVO doprineo uklanjanju Mečijara u Slovačkoj 1998. godine i sada - HDZ-a i (istina mrtvog) Tuđmana u Hrvatskoj. Gosti iz Osijeka su NIN-ovom novinaru ukazali na neke organizacione razlike između "slovačkog" i "hrvatskog" modela, ali to se za ovu potrebu može sažeti u njihovu preporuku: "Svako, ipak, mora izgraditi sopstveni pristup i metode prilagođene prilikama", reći će aktivista Centra Milan Ivanović, inače doktor ekonomskih nauka.
       Šta je, u stvari, bio konkretan doprinos NVO? Predsednik Centra Bojan Lalić misli da je njihova nestranačka kampanja uticala da se "broj izašlih na izbore poveća sa 55 odsto (pretposlednji izbori) na sadašnjih 75 odsto"! Viđenje je verovatno prilično subjektivno jer apstrahuje ostale pogodnosti koje su mogle da privuku dotad neopredeljene građane, ali u svakom slučaju ukazuje na polje delovanja NVO sektora. I NVO u Srbiji se sprema za sličan nastup. Inače, one u Hrvatskoj kojima su posle pobede "usta puna civilnog društva" opomenuo je ovih dana mladi ali zapaženi hrvatski publicista i prevodilac (živi u Beču) Boris Buden: "Jesam li ja pod Tuđmanom mogao pisati i objavljivati što sam htio? Jesam! Nikad nijedna riječ nije bila cenzurirana. Međutim, to što sam pisao, nisam se usuđivao govoriti u tramvaju, to se nisam usuđivao govoriti u određenom krugu ljudi s kojima sam studirao i intelektualno odrastao, i, na koncu, to se nisam usuđivao govoriti u jednom dijelu moje obitelji. A ne smijemo zaboraviti ni da je Katolička crkva dio civilnog društva. Ne smijemo zaboraviti da taj spontanitet masa u cijeloj politici Franje Tuđmana nije bio nešto dirigirano od strane jednog autokrate, nego je bilo proizvedeno od strane mnogih kulturnih i religijskih faktora, čak i nevladinih udruga, o tome je riječ."
       Buden će još reći: "Najžalosnije što se dogodilo u Hrvatskoj, najgori mogući ishod, jeste taj da Franjo Tuđman nije smijenjen na izborima, nego je umro. I u tom smislu moramo pogledati još jednoj istini u oči i ne zaboraviti je, a to je: moramo u ovoj pobjedi zadržati svijest o porazu."
       Tako šta, uostalom, kaže i Volfgang Petrič kome se mnogo više veruje: "Mnogo toga je zavisilo od Tuđmanove smrti."
      
       Revizija
       U Srbiji se niko ne nada "biološkoj završnici", ali se pomoć spolja kalkuliše: "Mi sad imamo jednu prednost", reći će Dušan Bataković. "Milošević više nema podršku Zapada. Protesti '97. su propali upravo zato što oni nisu hteli da se odreknu čoveka garanta Dejtona."
       Još jedan detalj će verovatno biti rado kopiran u ovdašnjim izbornim kampanjama, a to je privatizacija. Hrvati su se donedavno hvalili kako su u tom poslu dobrano odmakli, a sad je opozicija odlučne poene skupljala upravo obećavajući reviziju "pretvorbe". To još nigde na Istoku nije rađeno, ali nije isključeno da će u Srbiji, koja inače nije ni izvela široku privatizaciju, ovo biti čvrsto prigrljeno.
       Pre nego što je Račan i zaseo u premijersku fotelju, počela su hapšenja po Hrvatskoj. Priveden je Miroslav Kutle, vlasnik "Slobodne Dalmacije" i "imperija od 170 tvrtki", pa bivši ministar turizma Ivan Herak... Krug se širi, a javnost se pita: "Hoće li nova vlast svoj revizijski skalpel zariti duboko u gospodarsko tkivo, ili će se ipak zadovoljiti time da zagrebe samo po njegovoj površini? Tko su akteri privatizacijskih pljački, koji će biti privedeni pravdi: jesu li to pripadnici onih 200 HDZ-ovih obitelji koji su upropastili polovicu hrvatskog gospodarstva, ili odgovornost snose i njihovi politički mecene, koji su ih stvorili? Jednostavnije, je li za slučaj 'Slobodne Dalmacije' odgovoran samo Miroslav Kutle, koji je tu prosperitetnu tvrtku doveo do stečaja ili pak odgovornost snose i Zlatko Mateša, Nikica Valentić, Drago Krpina, Milan Kovač, Ivan Penić... i slični igrači iz sjene, sive eminencije pretvorbe i privatizacije, koji su državu doveli do bankrota?"
       Važno je proceniti i šta je ovo zapravo. Mase, u to nema sumnje, vole žrtvene jarce, ali nigde nije bilo pravedne privatizacije pa je teško poverovati da će Ivica Račan ili bilo ko, bilo gde, pronaći čarobnu formulu. Evo primera koji je upravo na dnevnom redu. Na Braču, u Zlatnom Ratu, kompleks od sedam hotela posluje godinama s gubicima. Onda je "jedan cijeli hotel prodat za 1,5 milijuna DEM, što je sa popustima na gotovinsko plaćanje i ostalim popustima jedva prešlo milijun". Zemljište na mestu gde je hotel košta oko 350 DEM po kvadratu. Hotel pak ima u osnovi 1 160 kvadrata i sedam etaža - tako ispada da je skuplji kvadrat gole zemlje nego kvadrat izgrađenog luksuznog hotela. Vrlo jeftino, komentarisaće u Zlatnom Ratu. "A zašto oni nisu kupili, kad je tako jeftin", odgovoriće optuženi direktor hotela koji ga je prodao.
      
       Bogati
       Nepravda? Nema sumnje. Ali to je - praksa. Život. I šta sad? "Ja mislim da se naknadno ne može tvrditi je li poduzeće neko kupio odveć jeftino", reći će ugledni ekonomista Dražen Kalođera, koji inače podržava reviziju privatizacije. On podseća: "Nitko u svijetu nije uspio prodavati skupo u privatizaciji. Ali mora se utvrditi otkud novom vlasniku novac kojim je kupio dionice." U životu ništa nije tako prosto pa Kalođera upozorava da se sa, kako se to nekad govorilo, prljavom vodom ne izbaci i dete: "Ja znam da narod poslije izbora s pravom traži krivce, ali potraga za njima ne smije se pretvoriti u hajku na poduzetnike."
       Naravno da je hotel "Kaštel" u Zlatnom Ratu samo mala epizoda iz velike savremene epopeje koja se u Hrvatskoj zove pretvorba, a kod nas - tranzicija. Navođenje epizode, dakle, ima za cilj tek da: prvo, pokaže koliko ono čega se premijer Račan prihvatio može biti složeno i, drugo, za nas važnije, da onima koji se ovde spremaju da krenu u pohod na vlast ukaže šta ih čeka na ovom planu. A Vuk Obradović iz Socijaldemokratije - sestrinske partije Račanovog SDP-a (zajedno su jesenas konkurisale za prijem u Socijalističku internacionalu - SDP primljena, a Socijaldemokratija pohvaljena za napredak) u upravo promovisanom dokumentu "Temelji evropske Srbije" takođe obećava pravedn(ij)u privatizaciju. "Sve se zna", kaže Obradović. "Ljudi koji su se enormno obogatili samo se zanose kako to može ostati skriveno."
       Na redu je, srpska strana tako misli, najteže pitanje: nekad se za to govorilo Srbi u Hrvatskoj, a danas Srbi iz Hrvatske. Stipe Mesić (čiju su skupu kampanju, kako tvrdi "Nacional", podupirali Amerikanci i to istovremeno kad je Stejt department saopštio da ne podržava HDZ-ovog kandidata Matu Granića) obećava povratak Srba, jednakost svih građana, kaže i da je "spreman da ode u Banjaluku i posjeti porodicu Zec" koja je odavno simbol brutalnog likvidiranja "urbanih Srba" u Hrvatskoj.
       Neprikrivani zločin desio se 1991. kad je Mesić bio drugi čovek u novouspostavljenoj hrvatskoj vlasti. I priča danas kako on ode kod Tuđmana: "Ubijeno je dijete od 12 godina, a moja unuka ima 11 godina. Pitao sam Tuđmana, zašto se ta ubistva ne procesuiraju, a on mi je rekao: Još će mi oni trebati! Još će mu te ubice trebati! To mi je bio još veći šok!" I - tako šokiran "sveti Stipe" je ostao još tri godine sa "ubicom Tuđmanom" koji će, kako se stvari u njegovoj zemlji razvijaju, uskoro biti i jedini krivac za sve ono strašno što se u Hrvatskoj izdešavalo.
      
       Srbi
       Nema sumnje da će Stipe Mesić i Ivica Račan hteti da budu kooperativni i da će se verbalno malo šta odbijati Medlin Olbrajt "u korpusu ljudskih prava". Da li to može biti razlog za optimizam među Srbima?
       Kad bi se na Mesićevim obećanjima iznošenim u nebrojenim predsedničkim intervjuima mogao zidati novi život, Srbima iz Hrvatske bi na budućnosti mogli pozavideti i mnogi narodi koji žive zapadno od Balkana. Ovako, ako neko zaista hoće da se suoči sa realnošću, valjalo bi mu da pročita nedavno objavljenu knjigu čuvenog zagrebačkog politikologa Jovana Mirića "Demokracija i ekskomunikacija" (SKD "Prosvjeta", Zagreb, 1999).
       Tim "prilozima istraživanja hrvatske političke kulture" kao sažetak bi se mogle uzeti ove reči: "Hrvatska državotvorna ideologija, umjesto ideje moderne, politički emancipirane pravne države, temeljna je odrednica hrvatske političke kulture.Ta je ideologija u temelju ekskomunikacije srpskog etnikuma. Nije srpska primitivna, zločinačka i kukavička politika i rat za koji snosi najveću odgovornost, uzrok etničkog čišćenja i svakovrsne diskriminacije i ekskomunikacije Srba u Hrvatskoj, nego je to samo dobro došao alibi i opravdanje hrvatskoj državotvornoj ideologiji i politici ekskomunikacije."
       Ali uprkos činjenicama, profesor se odlučuje da "misli pozitivno" (jer drugoga puta nema) i Srbima u Hrvatskoj poručuje: "Hrvatska koja zlostavlja, diskriminira i ekskomunicira svoje građane nije, doduše, 'lijepa naša', ali ne možemo ni reći da je ona 'lijepa njihova'. Ona je (dok je takva) 'ružna naša'. Ali je naša!" Zvuči realistički i potresno! I vodi logičnom pitanju: da li se to "ružna naša" ovog januara samo našminkala za jednokratni izlazak?
      
       Amerikanci
       Na kraju, uz vest da će Medlin Olbrajt stići 18. februara na inauguraciju novog predsednika, priča se o prisustvu "spoljnog faktora" (može se reći SAD) na ovom tlu. Državni sekretar po drugi put u veljači u Zagrebu! Neće biti, ipak, da je razlog što je pala na neodoljivi Mesićev šarm.
       "Hrvatska, jedna od poslednjih domina je pala. Samo je Srbija preostala", piše u opširnoj analizi Kristine Ston, direktora britanskog Helsinškog odbora, koja je inače nadzirala izbore u Makedoniji i važi za poznavaoca situacije u regionu. "NATO zemlje već sipaju 50 miliona dolara opoziciji u Srbiji, 'nezavisnim medijima' i NVO (prema dostupnim izvorima). Taj novčani pritisak usmeren je na kupovinu glasova rokenrol generacije, zbunjenog i otuđenog stanovništva, kao i prigušivanja značajnog pitanja o ekonomskim i socijalnim posledicama ulaska u Blerovu orvelijansku 'zonu demokratije i prosperiteta'. NATO žuri da balkanske lomove ponovo prekrije. Ali koliko dugo taj malter može držati?"
       Zvuči i kao citat sa neke Dačićeve konferencije za štampu. Ali zaista je sve više takvih glasova i na Zapadu. Nedavno je najveći živi istoričar na svetu Erik Hobsbaum proizvođenje malih, zavisnih državica na evropskom istoku opisao gotovo istovetnom sumnjom. Naravno, teško je ne složiti se da to ne bi trebalo da bude znak da mi Srbi ("poslednja domina") uzmemo na sebe da ispravljamo "krive Drine" svetskog globalizma ili da se borimo da postanemo junaci novog filma zaljubljenika u naš "partizanski otpor" - Nikite Mihalkova. Valjalo bi za ovaj napaćeni narod (ovo odavno nije fraza) naći nekakvu mirniju luku. Makar kao onu što su je ovih dana, izgleda, sebi našli Hrvati. A kad se jednom "bude delilo ordenje" za otpor "globalističkoj nemani", nas (kao i 1914) niko neće moći preskočiti. Zar ne?
      
       SLOBODAN RELjIĆ