Uprkos svojoj viziji "bespartijskog pluralizma" kao optimalnog načina za uređenje društva, Slobodan Milošević i vladajući SPS su 1990. godine (leta te godine je i transformisan iz Saveza komunista u SPS) bili prinuđeni da u Srbiji, kao poslednjoj od svih republika SFRJ i poslednjoj u Istočnoj Evropi, decembra meseca raspišu višestranačke izbore za parlament i za predsednika Republike

      Iako je Slobodan Milošević već jednom bio izabran za predsednika Republike, nužnost raspisivanja izbora sastojala se, naravno, u tome što Srbija nije mogla ostati jedina jugoslovenska republika u kojoj legitimitet vlasti nije potvrđen na višestranačkim izborima.
       Opozicione stranke, koje su sve formirane godinu dana unazad, ulagale su velika nadanja u te izbore, računajući, bez sumnje, da se ni u Srbiji ne može desiti ništa preterano različito od onog što se već desilo u skoro svim zemljama Istočne Evrope, a to je silazak sa vlasti komunističkog režima.
       Problemi su, međutim, bili mnogobrojni. Najpre, državni mediji, koje je SPS de facto nasledio kada je nastao udruživanjem SKS-a i SSRN-a, bili su potpuno uz vlastodršce. Zatim, SPS je izdejstvovao većinski dvokružni izborni princip, dosta staromodan, za koji je procenio da mu najviše odgovara. Srbija je podeljena u 250 izbornih jedinica i iz svake jedinice se bira po jedan poslanik među kandidatima koji dobiju većinu. Podršku za svoju partiju Milošević je dobijao i od drugih subjekata u političkom životu, i to od onih kojima su dobri politički običaji nalagali da se javno politički ne opredeljuju u unutrašnjim stvarima Srbije, kao što su Radovan Karadžić i general Veljko Kadijević. Vojislav Šešelj, kandidat na predsedničkim izborima, u izbornu kampanju uključio se direktno posle izlaska iz zatvora.
       Zbog ukupnog ambijenta, opozicione stranke (najistaknutije među njima, kao i danas, bile su SPO i DS), našle su se u teškoj dilemi treba li izaći na izbore ili ih treba bojkotovati.
       Međunarodni posmatrači su se opredelili da uslove ipak ocene kao relativno prihvatljive, s obzirom na to da nije bilo realno ni očekivati da bi tek tako bilo mogućno otkloniti tragove poluvekovne komunističke vladavine - to se nije dešavalo ni u drugim zemljama.
       Presudno u oceni ispravnosti izbora bilo je ipak to da su opozicione stranke posle velikog natezanja i konfuzije odlučile da izađu na izbore. Sa današnje tačke gledišta, a to potvrđuju i tadašnji opozicioni lideri, poput Dragoljuba Mićunovića, može se sa velikom izvesnošću pretpostaviti da je bilo i teških manipulacija glasovima, ali mlada i slabo organizovana opozicija realno nije mogla da se izbori sa tim problemom.
       Gotovo trećina od 250 narodnih poslanika izabrana je već posle prvog kruga izbora, održanog 9. decembra 1990. godine. Okolnost da je SPS ipak dobio nešto manje od polovine glasova u prvom krugu naterao je opoziciju da se uoči drugog kruga ujedini u ad hoc koaliciju nazvanu Ujedinjena opozicija Srbije (UOS) i nastupi pod optimističkim sloganom: "Pobedili smo!"
       Ipak, nisu pobedili. Naprotiv, katastrofalno su izgubili, a jedan deo razloga se svakako krije i u tome da opozicija nije na vreme shvatila da, s obzirom na okolnosti, a naročito s obzirom na izborni zakon, mora da nastupi udružena i sa zajedničkim kandidatima.
       Izvestan uspeh u drugom krugu opozicija je postigla u beogradskim opštinama, u kojima je izabrano svih sedam poslanika DS. SPO je dobio 19 poslanika, DZVM osam poslanika, dok je većina SPS-a ostvarena sa 194 poslanika, ne računajući samostalne kandidate (njih osam), od kojih su neki takođe bili skloni skupštinskoj većini.
       Na predsedničkim izborima, odmah u prvom krugu, slavio je Slobodan Milošević koji je dobio gotovo milion glasova više nego što je dobila njegova partija. Ipak, i taj rezultat je još bio manji od polovine biračkog tela u Srbiji. Albanci nisu glasali, kao što neće glasati ni ubuduće. Drugi po broju glasova bio je Vuk Drašković (824 674), a treći kandidat UJDI Ivan Đurić. Vojislav Šešelj bio je peti, iza Sulejmana Ugljanina.
       Razloge uspeha bivših komunističkih partija u Srbiji i Crnoj Gori (u celoj Istočnoj Evropi bivši komunisti su na prvim izborima pobedili još samo u Bugarskoj) treba tražiti u tome što su, sticajem domaćih prilika, srpski i crnogorski komunisti prvi komunističku ideologiju zamenili nacionalističkom. Istraživači su utvrdili da su na prvim izborima bolje prolazile partije koje su insistirale na nacionalnim vrednostima. Istraživači su utvrdili da su komunističke i nacionalističke ideologije samo na prvi pogled suprotstavljene, a u stvari vrlo slične jer obe u prvi plan stavljaju kolektiv a ne pojedince, i obe propagiraju nasilje kao oblik zaštite opšteg interesa, klasnog, odnosno nacionalnog.
       Ova veza je najuočljivija na primeru Bosne i Hercegovine, u kojoj su raniji komunisti osvojili najmanje glasova - oko šest procenata, što je najgori rezultat u čitavoj Istočnoj Evropi. Zbog nacionalne heterogenosti bosanski komunisti, grupisani u SDP, nisu mogli da zaigraju na nacionalnu kartu (Vladimir Goati, Izbori u SRJ od 1990. do 1998).
       U Crnoj Gori (izbori su održani istog dana) Savez komunista Crne Gore (još se tako zvao) ostvario je sličan uspeh kao i sestrinski SPS u Srbiji. Međutim, funkcija šefa države u Crnoj Gori (izabran Momir Bulatović), to jest predsednika Predsedništva, bila je suštinski daleko manje uticajna nego što je to bio slučaj sa Miloševićem u Srbiji. Osim velikih ovlašćenja, Ustav Srbije za smenu predsednika predviđa takvu proceduru koja opoziv čini praktično nemogućim. Pored toga, u Crnoj Gori je usvojen proporcionalni izborni sistem koji je znatno više uvažavao interese malih i nedavno osnovanih opozicionih partija.
       Prvi bojkot izbora koji su opozicione stranke (Srbije i Crne Gore) sprovele, bio je na prvim saveznim izborima 31. maja 1992. godine. Učinile su to u znak protesta zbog načina na koji je konstituisana zajednička država ("žabljačka Jugoslavija"), kao i zbog izbornih uslova o kojima ni na koji način nisu konsultovane.
       Na izborima je, kao neka vrsta kompromisa između izbornih sistema u dvema republikama, primenjen proporcionalno-većinski princip, koji više ni na jednim izborima nije ponovljen. Može se reći da su, osim dveju vladajućih partija, na izbore izašli još samo radikali i DZVM.
       Iako su, rezultatski, izbori uspeli (glasalo 56 procenata), u psihološkom smislu bojkot opozicije je imao izvesnog efekta. Zanimljiva je okolnost da je u Srbiji čak 12 procenata listića bilo nevažeće.
       Zbog toga i zbog krize koja je za vlast otvorena dolaskom na vlast Ćosića i Panića te godine, za decembar 1992. godine zakazani su i republički, i savezni i predsednički izbori.
       Pod pritiskom sa svih strana vlast je pristala na neku vrstu predizborne debate u formi okruglog stola, na kome je glavni spor vođen u vezi sa brojem izbornih jedinica i sa ukidanjem SPS-ovog monopola nad televizijom. SPS je pristao na proporcionalni izborni princip, ali je to malo značilo jer je predlagao čak 18 izbornih jedinica. Efekti takvog principa bili bi slični većinskom principu. Ipak, postignut je kompromis smanjivanjem broja izbornih jedinica na devet. Što se televizije i drugih medija tiče, tu popuštanja nije bilo. Milan Panić, kao ozbiljan konkurent Miloševiću, medijski je linčovan, a u kampanji je istaknuto mesto imala Radmila Milentijević, koja je u Panićevoj vladi bila ministar za informisanje. Teatar apsurda je dostigao vrhunac kada je od predsednika vlade tražena potvrda o prijavi boravka, ne bi li se ispunio ovaj formalni zahtev za njegovu kandidaturu.
       Milošević je pobedio u prvom krugu, dobivši dva i po miliona glasova (milion manje nego 1990), dok je Panić (kandidat grupe građana) dobio milion i po. Predsednik Ćosić je podržavao Panića i neke opozicione opcije, nedovoljno odlučno da bi im bio od veće pomoći, ali dovoljno očigledno da bi mu to bilo uzeto za zlo.
       Najviše glasova na izborima za Veće građana dobio je SPS - 1 478 918 - dakle, više nego milion manje nego što je dobio njihov predsednički kandidat Milošević. Radikali su dobili 1 024 983, a DEPOS (koalicija SPO I DSS) 809 731. Demokratska stranka, što samostalno, što u koaliciji sa manjim opozicionim strankama (GS i RDSV), osvojila je oko 420 000 glasova.
       Na republičkim izborima rezultati opozicije (ali i SPS-a) bili su nešto slabiji. Novost je bila ta da je SPS u republičkom parlamentu ostao dosta daleko od polovine potrebne za formiranje vlade (101 poslanik), ali je produžio svoju vlast zahvaljujući dobrim uslugama Šešeljevih radikala koji su osvojili 73 mandata. U narednih desetak meseci srpska vlada sa Nikolom Šainovićem na čelu vladaće manjinski, u neformalnom savezu sa SRS-om.
       Do otvorenog raspada ove nezvanične koalicije doći će u septembru 1993. godine. Radikali će pokrenuti postupak izglasavanja poverenja vladi Nikole Šainovića, čuvenoj po jednoj od najvećih inflacija u istoriji svetske ekonomije. Debata, tokom oktobra, odvijaće se u okvirima radikalske argumentacije da je zemlja ekonomski upropašćena i da se priprema distanciranje od nacionalnih interesa u Krajinama i u Bosni. Sa svoje strane, SPS će uzvratiti optužbama za ekstremizam, uz svesrdnu podršku državne televizije i celokupnog aparata, uključujući i pravosuđe.
       Ostale stranke, a pre svih SPO, neće se priključiti inicijativi za izglasavanje nepoverenja Šainoviću opravdavajući to principijelnim razlogom kako "neće da sa Hitlerom obaraju Staljina". Ipak, do promene stava doći će u vezi sa slučajem policijskog nasilja kada je pretučena građanka Nadežda Bulatović. SPO će zatražiti "glavu" ministra unutrašnjih poslova Sokolovića, a ovaj će to odbiti s obrazloženjem da "neće da podnosi ostavku Vuku Draškoviću".
       Pošto je sada postojala realna mogućnost da vlada bude oborena (ipak, opozicija je, skupa s radikalima, bila "knap" zbog nediscipline poslanika pri dolasku na sednice), Slobodan Milošević je raspustio skupštinu. Vanredni republički izbori su zakazani za 19. decembar 1993. godine. Socijalisti su osvojili 123 mandata i došli nadomak većine za samostalno formiranje vlade. Još pet glasova su namakli tako što su na svoju stranu pridobili Novu demokratiju, koja je bila u koaliciji sa SPO-om i sa njom činila novu verziju koalicije Depos.
       Ovo "pretvaranje" opozicionih mandata u mandate SPS-a teško je pogodilo opoziciono orijentisane građane, tim više što se za ND može reći da je svojih pet mandata dobila samo zahvaljujući velikodušnosti SPO-a.
       Tada formiranu vladu (predsednik Mirko Marjanović) SPS i ND će bezočno nazivati "vladom narodnog jedinstva". U narednom periodu ND će slediti SPS u svim poduhvatima, a naročito će to doći do izražaja u kampanji sudskog progona funkcionera SRS-a kada će nekima od njih na lažiranim sednicama skupštinskog odbora biti ukinut poslanički imunitet kako bi mogli biti osuđeni na višemesečne zatvorske kazne.
       Inače, na tim izborima radikali su prošli mnogo lošije nego godinu dana ranije (595 467 glasova, skoro duplo manje), ali su i takvim rezultatom pokazali da imaju sigurnu izbornu bazu, bez obzira na efekte medijske demonizacije. Uopšte, za odnos SPS-a i radikala važi pravilo da kada su pred izbore u dobrim uzajamnim odnosima, radikali dobijaju glasove na račun SPS-a, i obratno.
       Na saveznim izborima 1996. godine pojavio se novi akter - koalicija "Zajedno" koju su, posle velikih peripetija formirali SPO i GSS (koji su već bili u koaliciji) sa DS i DSS. Velike nade su ulagane u nosioca zajedničke izborne liste, veoma popularnog ranijeg guvernera Narodne banke i tvorca uspešnog programa monetarne rekonstrukcije kojom je suzbijena inflacija, "superdeku" Dragoslava Avramovića. U predvečerje izbora, Avramović se povukao, ostavljajući koaliciju na cedilu, bez dovoljno vremena da prijavi novog nosioca liste.
       Izborni rezultat koalicije "Zajedno" 3. novembra 1996. godine je bio razočaravajući - 969 296 glasova, nasuprot gotovo duplo boljem rezultatu koalicije SPS-ND, kojima se pridružio i JUL, osnovan 1995. godine. Radikali su osvojili 764 430 glasova.
       Međutim, prvi put su postali važni i lokalni izbori. Opozicija je ulagala velike nade i pripremila se za njih. Njihovi birači nisu dozvolili da ih neuspeh demorališe kao što je to bivalo u ranijim prilikama i disciplinovano su izašli na drugi krug lokalnih izbora (DSS, inače, nije bio član koalicije na lokalnom nivou). Izborni princip - analogan onom dvokružnom većinskom koji je SPS primenio na prvim izborima 1990. godine - odgovarao je udruženoj opoziciji kada su lokalni izbori u pitanju. Bio je to prvi izborni uspeh srpske opozicije u istoriji. Iako su, ukupno gledano, dobili manje glasova, uspeli su da u velikom broju gradova potuku "levu koaliciju" i potpuno uklone radikale. U nekim gradovima, kao u Čačku, Kragujevcu, Novom Sadu, pa i Beogradu, SPS je praktično zbrisan sa scene. U vlast opozicije došla su i nekada pouzdana uporišta SPS-a, poput Niša.
       Ne želeći da se pomiri sa porazom, "leva koalicija" organizuje posleizbornu manipulaciju, zapravo čistu krađu glasova u kojoj združeno učestvuju izborne komisije po opštinama, i što je najgore, redovni sudovi koji su se pokazali kao direktna ispostava vladajuće partije za ozakonjenje izbornog kriminala.
       Zbog višemesečnih demonstracija građana došlo je do političke krize koja je rešena uz delimičnu pomoć Felipea Gonzalesa koji je, u svojstvu izaslanika predsednika OEBS-a potvrdio izborne rezultate od 17. novembra, a napravio je i preporuke za demokratizaciju Srbije, u smislu stvaranja ambijenta prikladnog za održavanje stvarno demokratskih izbora. To će postati neka vrsta "ulaznice za Evropu" tokom 1997. godine koju Srbija neće iskoristiti.
       Tokom prve polovine 1997. godine doći će do teške svađe i do rasturanja koalicije "Zajedno". Sukob će se dogoditi između SPO-a i DS, a još tačnije - između njihovih predsednika Vuka Draškovića i Zorana Đinđića. Raspad je bio verifikovan okolnošću da bivši partneri imaju oprečan stav u vezi s izlaskom na najavljene izbore u septembru.
       SPO je tražio od Demokratske stranke i Zorana Đinđića da prihvate Vuka Draškovića kao zajedničkog kandidata za predsednika Srbije, pozivajući se na prethodni dogovor, prema kome je Đinđić postao gradonačelnik Beograda a Vuk Drašković zajednički kandidat za predsednika. Sa svoje strane, demokrate su uzvratile da dogovor takođe predviđa da se izbori bojkotuju ukoliko se ne poštuju zahtevi koje je ispostavio Felipe Gonzales.
       Uz DS, za bojkot su se izjasnile i druge stranke opozicije, kao DSS i GSS (GSS je u koaliciju ušao kao partner SPO-a), dok su se neki novi političari i stranke, poput Nebojše Čovića i Vuka Obradovića, kao i Mileta Isakova iz koalicije "Vojvodina", izašli kako na parlamentarne, tako i predsedničke izbore.
       SPS je u julu promenio izborni zakon povećavši broj izbornih jedinica sa 9 na 29. Povećavanje izbornih jedinica je manevar poznat još iz 1992. godine, kojim se veće stranke dovode u povlašćen položaj.
       U poređenju sa ranijim izborima, u leto 1997. godine vladao je tolerantniji ambijent.
       "Leva koalicija" bila je zainteresovana samo da obezbedi potreban natpolovični izlaz glasača na izbore, pošto bi u tom slučaju poredak bio manje-više izvestan: prva "leva koalicija" (SPS, JUL i ND), drugi radikali, treći SPO.
       Radikali su nastojali da namame SPO na izbore, ne bi li se Drašković "ugruvao", jer su računali da predsednik SPO-a neće moći da preboli ispadanje iz predsedničke igre u prvom krugu i da će ga to politički uništiti. U tom smislu se pazilo da se nekim ekscesom SPO ne isprovocira da odustane od izbora i pridruži se bojkotu. Glavna kampanja je bila usmerena, u stvari, u pravcu razbijanja "bloka za bojkot".
       Što se SPO-a tiče, njihova taktika je počivala na dugotrajni proces približavanja i saradnje sa SPS-om, uz naglašenu računicu da bez pridobijanja jednog dela biračkog tela (SPS-a) na svoju stranu nikada neće moći da dobiju na izborima. A zatim, tu je bila i zaštita interesa koju je SPO imao kao nosilac vlasti u mnogim opštinama u Srbiji.
       Sve je bilo prema očekivanjima: stranke su došle na "svoju meru": SPS, JUL i ND nešto ispod milion i po, SRS više od milion, SPO oko osamsto hiljada. Na izbore je izašlo 57, 4 procenata birača, što je bio neuspeh stranaka koje su zastupale bojkot izbora.
       Na predsedničkim izborima vodio je kandidat "leve koalicije" Zoran Lilić ispred Šešelja. U drugom krugu, međutim, Šešelj je ostvario bolji rezultat, ali, pošto je glasalo manje od polovine, izbori su morali biti ponovljeni. Tako je i "blok za bojkot", koji svoju opciju nije uspeo da približi biračima, imao svoju skromnu satisfakciju.
       Na ponovljenim predsedničkim izborima Lilića je zamenio novi kandidat: Milan Milutinović. Milutinovićeva pobeda je izvojevana posle drugog kruga i posle izborne manipulacije u kosovskim izbornim jedinicama gde su se, ponegde stopostotno, i albanski birači "odazvali" na izbore, iako se zna da od početka Albanci nikada u pomena vrednom broju nisu izlazili da glasaju na izborima za legalne organe vlasti. Računa se da je tako namaknuto oko 200 000 glasova za Milutinovića, čime je dobijeno i to da je obezbeđen i zahtev za natpolovičan izlazak građana na izbore.
       Tehnologija prevare, kako su svedočili prisutni novinari, bila je sledeća: policija je rano ujutru, zbog navodnog odrona, zaustavila autobus u kome su bili članovi izbornih komisija iz SRS-a. Kada su, sa nepun sat zakašnjenja, pre osam ujutru radikali stigli na biračka mesta gde je trebalo da nadziru izbore, pokazalo se da su već svi upisani birači glasali i da su izbori završeni. Svi su glasali za Milutinovića. Radikali se nisu mnogo bunili.
       Vuk Drašković nije uspeo da prođe u drugi krug.
       Vlada Srbije sa novouspostavljenim odnosom snaga u parlamentu nije mogla biti konstituisana duže od pola godine. Toliko je trajala trka između SRS-a i SPO-a oko toga ko će biti "mlađi partner". Završena je pobedom radikala.
      
       Nastaviće se -
      
      

BRANKO TODOROVIĆ, BATA BANE        Možete li da pojasnite kako su ti falsifikati dospevali u glasačke kutije? - Ne znam sve detalje. Listići su ubacivani na samim izborima za vreme glasanja, kada predstavnici Koalicije nisu obraćali pažnju. Recimo, naiđe neki krupniji čovek, zakloni kutiju, a ovaj ubaci u prolazu. Ubacivali su onoliko koliko je moglo da prođe kroz otvor na kutiji. Koliko je falsifikovanih listića podeljeno na niovu grada? - Pa, ne znam precizno, ali bilo je izmeću 15 i 20 hiljada. Ali, tu nije bilo pomoći, jer se narod jasno opredelio za koaliciju "Zajedno". Osim toga, važan je detalj da svi ti listići nisu dospeli u kutije. Pitanje je gde su završavali. Izgleda da nisu baš svi podeljeni pravim ljudima. A šta se tog 17. novembra, posle završetka glasanja, dešavalo u sedištu niškog SPS-a? - Ništa nije bilo neobično sve do 22 sata, kada su počeli da stižu prvi rezultati, ali i instrukcije iz Beograda. Tada počinje da se naslućuje poraz i nastaje panika. Naređenja iz Beograda stižu svakih desetak minuta - telefonom. Ko podiže slušalicu? - Milovan Krivokapić, doskora direktor Mašinske industrije Niš, inače član Izvršnog odbora SPS-a. Naređenja prima i Jova Zlatić. Ja sam pored njih. Šainović je nonstop na vezi. Narod je sve vreme preko radio-stanice "Bel-ami" obaveštavan da opozicija dobija. Šta u tim trenucima komanduje Šainović? - Samo ponavlja da Niš ne sme da padne u ruke opoziciji. A da li je bio razrađen neki konkretan plan? - Ne. Krivokapić svaki čas telefonira. . Zove i komisiju, ali on tu ne može ništa konkretno da uradi jer sad sve zavisi od onih što prebrojavaju glasove. Krivokapić svaki čas viče u slušalicu: "Dobro, Šajo, brate, pobeđujemo. Nema da brineš, Šajo!" Jeste li ljuti? Jesam. Partija je izdala svoje ljude.Ovi iz Niša su bili samo slepi izvršioci, a sve je naređivano iz Beograda. Naravno, oni koji su slepo slušali, moraju da odgovaraju, ali da nije bilo tog Šainovića i Gorice, sve bi bilo regularno. Iako tvrdite da niste učestvovali u falsifikovanju izbornih rezultata, da li vas je sramota? Ipak ste bili posmatrač... - Jeste, nije mi bilo prijatno. Mislim da je tako bilo i mojim drugovima. Neki su slepo slušali naređenja zato što im je mnogo obećano. To sa ubacivanjem listića je stara šema koja je funkcionisala i ranije, samo mi se čini da je ovoga puta bilo više svesti kod ljudi koji su bili uključeni u akciju. Kad kažete ranije, da li mislite i na savezne izbore? - Da. I tada su ubacivani listići, samo što to nije otkriveno. Bila je veća gužva, više stranaka, pa je bilo lakše ovima što su ubacivali. Recimo, negde su potkupljivani predstavnici grupe građana.               ("Nedeljni telegraf", 22.1.1997.)