Francuska je na Zapadu usamljena, ali je progovorila: ne slaže se sa američkim viđenjem globalizacije demokratije. Vedrin zato i govori o složenosti sveta u kome demokratija ne može da bude isto što i nova nametnuta religija

      Amerika i Francuska sukobile su se oko koncepta demokratije. Postoje najmanje dva razloga da se u vezi s time ne diže velika prašina: nije to sukob oko banana ili govedine da bi se u novinama nadugačko raspredalo ko je koga više finansijski oštetio i, drugo, naslućuje se da je Francuska progovorila o nečemu o čemu Evropa razmišlja, ali o čemu radije i dalje ćuti. A pitanje je složeno i glasi: ako svet ide ka ekonomskoj globalizaciji, na koji način se može širiti globalna demokratija, bez koje nema ni liberalne privrede? Reč je, dakle, o sukobu koji tinja ne samo zbog američke dominacije u svetu, nego i zbog amerikanizacije evropske demokratije.
       Počelo je tako što je Medlin Olbrajt došla na ideju da se na jednom skupu ministara spoljnih poslova i visokih diplomata iz preko sto zemalja utvrde smernice demokratskog vladanja u svetu. Iz nekih neobičnih razloga konferencija nije održana u Ujedinjenim nacijama - nego u Varšavi - ali joj je međunarodni legalitet dao Kofi Anan, koji je učestvovao u raspravi (i, po običaju, podržao ono što su od njega tražili Amerikanci).
       Kako je bilo prvobitno zamišljeno, "Varšavska deklaracija" trebalo je da bude neka vrsta povelje koju će demokratske zemlje slediti i koja će biti priručnik i sveta Biblija za zemlje koje se tek uče demokratiji. "Zajednica demokratija" (a to su valjda zemlje koje su na skup pozvane, po izboru gospođe Olbrajt i doskorašnjeg šefa poljske diplomatije Geremeka) podsticala bi, zajedničkim akcijama, razvoj demokratije u zemljama u kojima se ona suzbija. Bilo je zahteva da se to čini i mimo postojećih institucija u tim zemljama, kao i zahteva da se pronađu mehanizmi za kažnjavanje vlada koje krše demokratske norme, ali oni ipak nisu ušli u završnu verziju dokumenta.
       Šef francuske diplomatije Iber Vedrin, jedini među uticajnima u konstelaciji od preko sto ministara, nije potpisao "Varšavsku deklaraciju", a svoje učešće na konferenciji iskoristio je da bi kritikovao i samu zamisao o jednom ovakvom skupu i, osobito, američko gledanje na širenje demokratije u svetu.
       "Razvoj demokratije je stvar evolucije, a ne revolucije, i niko za nju nema magičnu formulu" - rekao je Vedrin. On ne veruje u izvoz demokratije ili u nametanje demokratije sa strane. U tom kontekstu pomenuo je, kao ilustraciju za složenosti koje se javljaju u nametanju demokratije, neuspešne sankcije Zapada protiv Kube, Iraka i Jugoslavije, kao i neuspešna nastojanja da se Slobodan Milošević ukloni s vlasti.
       "Suština stvari je u tome što zapadne zemlje malo mnogo misle o demokratiji kao o religiji, pa jedino što treba da uradite, to je da promenite veroispovest", aludirao je Vedrin na neke od postavki Medlin Olbrajt i još nekih od govornika, među kojima su ministri iz Poljske i Češke bili najglasniji u podršci američkim stavovima da ljudska prava često nisu unutrašnje pitanje jedne države nego predmet zabrinutosti međunarodne zajednice. Sama gospođa Olbrajt je istakla ono što se od nje i očekivalo: da "intervencije mogu da budu opravdane u slučajevima kad se masovno krše ljudska prava".
       Iako je Kofi Anan izjavio da se nada da će "demokratije u svetu, kao zajednica, delovati protiv tirana, kad god je to neophodno" i da će "pomoći demokratijama u zastoju i demokratijama koje treba ojačati", Vedrin nije krio da zazire od formiranja neke "interesne grupe" ili, preciznije rečeno, organizovanog proameričkog lobija u UN, i obavezujućih smernica za širenje demokratije, kojima osnovni pečat daje američka politika globalizacije. Nije krio ni da ga iritira nastojanje Sjedinjenih Država da Evropu uče demokratiji, i to upravo uoči trenutka u kome Francuska postaje predsedavajući u Evropskoj uniji, sa ambicijama da ojača ulogu Evrope u svetskim poslovima.
       Sačinjen je, posle iznenađenja koje je svima priredio Vedrin, dosta uopšten i razvodnjen dokument o podršci demokratskih zemalja ljudskim pravima, slobodnim višestranačkim izborima, vladavini prava, slobodi štampe i veroispovesti, kao i "transparentnosti". (Ovu poslednju reč uneli su, odnedavno, u diplomatski i politički rečnik Amerikanci, a prihvatili je i mnogi drugi, čak i političari naših vladajućih partija. Ona bi trebalo da znači providnost, jasnost, otvorenost, iskrenost u politici, ali često ne znači ništa od svega toga ili služi za "zasenjivanje prostote".)
       Tako je iz američko-francuskog sukoba oko širenja demokratije - u kome je možda političko rivalstvo bilo izraženije od nadmetanja dve filozofije - Medlin Olbrajt izašla poražena, samim tim što se pravdala da je daleko od namere da organizovano, i uz pomoć jedne jake međunarodne formacije istomišljenika ili sledbenika, izvozi američki model po bilo koju cenu, pa i silom. Pobedio je Vedrin, iako je ostao prilično usamljen. Drugima je bilo unosnije da se priklanjaju moćnijem.
       Za nas je ceo događaj stigao za zakašnjenjem: bolje bi bilo da među onima koji su nas, pre godinu dana, u demokratiju uterivali bombama, nije bilo Francuske. Ali je bar utešno što šef diplomatije jedne od vodećih nezavisnih zemalja Evrope javno izražava sumnju u dosadašnji način širenja demokratije. Tako ćemo shvatiti da su i drugi shvatili da nam bombe nisu pomogle da budemo demokratičniji.
       Gotovo tokom čitavog ovog veka - od Oktobarske revolucije do pada Berlinskog zida - takozvani slobodni svet se suprotstavljao izvozu revolucije i komunističke ideologije. Sada oni koji su pobedili izvoznike revolucije nastoje da, čak i na silu, izvoze demokratiju, odnosno sopstvenu ideologiju koja, kao i ona prethodna, istorijski poražena, pretenduje na univerzalnost. Istina, globalizacija demokratije nije isto što i svetska revolucija, ali nosi sa sobom iluziju da je svet moguće podrediti jednoj veri i jednom bogu. Zato Vedrin valjda i govori o složenosti sveta u kome demokratija, kao evolucioni proces iznutra, ne može da bude isto što i nova nametnuta religija.