Sumnja nije neprijatelj niti ometa, ona je pravo i pomoć još jedna u nizu ljudskih osobina koje su menjale svet, često i na bolje, pogotovo češće nego slepa vera u prezentovanu dogmu

      Šta da se radi? Lepo boljševičko pitanje u listu koji se teško može nazvati boljševičkim. Kako onda da mi se ne dopadne ideja da se i ja načinim pametnim i ponudim nekoliko odgovora. Najprostiji i mislim najtačniji odgovor svakako jeste - PA DA SE RADI! Ali ako to bubnem na ovoj vrućini i još na početku teksta, onda rizikujem dve stvari. Prvu, da prokuvali čitalac ljutito okrene stranicu i odbije da prihvati bilo kakvu sugestiju o radu na plus četrdeset stepeni - i drugu - da me zbog jednostavnosti odgovora uz to datog na samom početku teksta, optuži za neintelektualnost i ideološku ostrašćenost. Pa zar rad, pobogu?! Zato ćemo se praviti kao da ništa nisam rekao a ja ću pokušati da smislim komplikovanije i samim tim pogrešnije rešenje.
       Recimo, da sve stranke sednu za okrugli sto i dogovore se o svemu (kao da izbori ne postoje i nisu nikome potrebni) ili da se na nekom zboru okupe sve "umne" glave i izumuju šta nam valja činiti (kao da su sve ostale glave maloumne pa ne znaju šta im treba ni kako do toga doći) ili da svi budemo jedinstveni oko svačega (kao da ne postoje ni birači sa različitim idejama i potrebama ni suprotstavljene klase koje iz različitih uglova posmatraju istu stvar, ko sa dna, ko sa vrha) ili prosto da se zbijemo oko stranaka sledeći poteze njihovih lidera (kao da lideri u politici mogu da se zbijaju po sopstvenoj volji čak i kad to birači baš neće, ko li je tu stariji, bitniji, da ne kažem).
       Eto, ne ide pa ne ide, optužite me da sam prevaziđen ali ja ništa bolje ne mogu da smislim od onog PA DA SE RADI! Svako na svom mestu, svako koliko i može i zna. Rad nije ničiji poklon ni milost, on je pravo. Kakva je mogućnost za rad i stvaranje u jednom društvu, u jednom sistemu, takvo je društvo i takav je sistem. Koliko se rad ceni u jednoj zemlji, toliko ćete ceniti i zemlju i sistem.
       Usput kada već imam priliku da budem Glas Javnosti (svaka sličnost sa istoimenom redakcijom je slučajna pa shodno tome molim da se Zakon o informisanju ničim izazvan ne ustremi na moju malenkost kao na gorepomenuti list), da kažem i sledeće: pivo mora da pojeftini i mora ga biti dovoljno na ovoj pripeci, da FSJ već jednom odluči i o tome informiše naciju da li se bavi prodajom igrača ili fudbalom, da ja svakako zaboravim onih 6:1, (slovima, šest prema jedan!). Da se socijalne razlike prestanu držati dosadašnjeg trenda i počnu se smanjivati umesto da rastu, da se fabrike ne kupuju bez novca a radnici ne šalju na ulicu. Da uspem da otputujem na neko lepo mesto gde još nisam bio, da mi se kum manje sekira i da zajedno nađemo više vremena za Dunav.
       Nego, da li smo se razumeli? Da radimo, stvarno da radimo. Ako se sami ne setimo ovako proste stvari, verujte da niko drugi neće. Kada nas nešto muči, da to kažemo. Da se svađamo što češće i što žešće oko zaista bitnih stvari. Da ne zaboravimo da smo prvo ljudi a tek posle toga pripadnici ove ili one vere ili nacije. Da makar pomislimo na druge kada im je teško. Da biti solidaran sa onima koji imaju manje nije demode, niti je uvredljivo biti skroman. Da biti pošten nije nedostatak sposobnosti niti da je za to potrebna nagrada ili ugledanje na druge; dovoljno je izabrati. Da slobodno sumnjamo bez straha da će nas pogrešno razumeti, sumnja nije neprijatelj niti ometa, ona je pravo i pomoć još jedna u nizu ljudskih osobina koje su menjale svet, često i na bolje, pogotovo češće nego slepa vera u prezentovanu dogmu. Nikako da ne zaboravimo da se ljubav ne podrazumeva i da se u nju javno ne zaklinje ni kada su u pitanju žena, drug, zemlja ili politika, već da se ona uvek dokazuje i potvrđuje, inače je lažna. Nikako da ne zaboravimo da su ljudi preči od novca a da bogatstvo samo po sebi nikome nije donelo vrlinu.
       Suviše prosto?! Suviše lako?! Da li je?!
      
       (Autor je član i jedan od osnivača Jugoslovenske levice, pravnik iz Novog Sada)