Iz svih serija se može izvući pouka - što više novca to više nesreće

      Budući da na našoj televiziji odavno nema domaćih serija, već duže gledam latinoameričke. Da ima naših serija kao nekad, sigurna sam da bih pre gledala njih.
       Počelo je sa Kasandrom, a onda su se smenjivale jedna za drugom razne meksičke, peruanske, argentinske serije. Kasandra je bila zanimljiva jer je bila prva serija te vrste koju smo imali prilike da gledamo, ali svaka sledeća je pravljena po istom kalupu, nekad i s istim glumcima. Ipak sam nastavila da ih gledam. Čini mi se da interesovanje uopšte ne opada iako nisu više senzacija kao kad su se pojavile. Popularne su zato što je to najjeftinija zabava. Bioskopi i knjige su skupi. Izgleda da su i dobre serije skupe, kad televizije kupuju ove najjeftinije.
       Čini mi se da te serije najviše gledaju žene, domaćice i penzionerke, da bi se razonodile, i deca od 10 do 17 godina zato što roditelji ne mogu da im priušte drugu zabavu.
       Neverovatno je kako deca reaguju na serije. Doživljavaju ih kao neku obavezu. "Sad gledam seriju, ne prekidaj me", kaže ćerka moje prijateljice. Skoro je kod njih nastala svađa u kući kad se jedna od tih serija poklopila sa utakmicom. Deca su htela da gledaju seriju, a tata fudbal i niko nije hteo da popusti. U školi prepričavaju epizode i nagađaju šta će biti u sledećim, i pravdaju se da ne mogu da stignu da urade domaći zadatak jer se serije smenjuju celo popodne. Trebalo bi im zabraniti da ih gledaju, ali to je teško kad vide od roditelja.
       Serije su koncipirane kao ljubavni romani koji se prodaju na kioscima, samo što su u nastavcima i razvučene su, ima puno praznina; kada prođu, odmah ih zaboravite. Uopšte ne morate da gledate svih sto pedeset epizoda, dovoljno je da se uključite u poslednjih deset i sve će vam biti jasno.
       Ja ih najčešće gledam kad nemam šta da radim. Prvu epizodu pogledam da vidim šta je to, onda me u drugoj nešto zaintrigira, sledeću završe na najzanimljivijem mestu i onda me iščekivanje tera da gledam dalje.
       Malo se zabavim, privuče me ambijent, bogatstvo, raskoš. Svi žive lepim i lagodnim životom, pa se nekad pitam da li je stvarno takvo blagostanje u tom Meksiku, ili Argentini, Peruu... S druge strane, zaglupljuju narod, jer se u tim serijama ne vidi da neko nešto radi, a svi lepo žive.
       Ipak iz svih serija se može izvući neka pouka. Jedna od najčešćih je - što više novca to više nesreće. To nam možda godi jer se tešimo što nemamo novca. Nesreće potiču od zla koje čine zbog bogatstva, prave pakosti, spletkare, čine preljube, podmeću, ubijaju, kidnapuju decu. Svaka kuća ima služavku prema kojoj se ponašaju bahato, ali to im se sveti. Na kraju pravda uvek pobedi. Retko su prikazani siromasi, ali i kad ih prikažu to su najbolje ličnosti. Uvek je prisutan sveštenik, njemu se poveravaju, on ih usmerava, oprašta im grehove. I nama bi bilo lakše da se nekom izjadamo. Ostale pouke su da treba imati veru u Boga, da se preljuba ne isplati, da ne treba biti zao i da treba biti realan. To je naivno, ali pre bih gledala ove serije u kojima pravda pobeđuje, nego američke filmove o ubijanju, nasilju, drogi, koji su isuviše strašni.