Antizapadna histerija je u toku, ali mi za sada nismo na udaru. Možda i zato što prenosimo i stavove Gorana Matića i nekoga ko je otvorio neki novi most, kao i Vuka Draškovića ili Gorana Svilanovića

      Radio Slobodna Evropa jedna je od malobrojnih stanica van kontrole režima koja sada može da se čuje u Beogradu. Njihova popularnost uvek je rasla u trenucima kada je vlast pokušavala da ugasi ovdašnje stanice, kao što su i optužbe da su izdajnici i plaćenici samo povećavale interesovanje građana.
       Program Slobodne Evrope može se pratiti na FM 102,45 i na srednjim talasima 1593, kao i preko satelitske televizije. Slušana je u celoj Srbiji, sa najvećim dometima u Užičkom okrugu, Timočkoj krajini, Šumadiji. Od pre dva meseca može se čuti i na teritoriji Beograda, gde je dosad bila ometana.
       Radio je osnovan posle Drugog svetskog rata i bio je namenjen zemljama iza "gvozdene zavese", u koje Jugoslavija, kao liberalna u odnosu na istočni blok, tada nije spadala. Dok su se u međuvremenu mnoge redakcije zatvorile (Mađarska, Češka, Poljska), jugoslovenska je otvorena pre šest godina i pokriva sve bivše republike.
       Prema rečima Milice Lučić-Čavić, šefa dopisništva u Beogradu, ovaj radio, čije je sedište u Pragu, izgleda kao bivša Jugoslavija u malom. "Niko ne pati od jugonostalgije, svi smo svesni realnosti, ali samim postojanjem dokazujemo da je saradnja moguća."
      
       Koliko je vašoj popularnosti doprinelo gašenje domaćih nezavisnih stanica?
       - Doprinelo je i gašenje stanica po Srbiji, ali mi imamo ovde svoje fanove koji nas slušaju od prvog dana i pratili su naš program kada su imali i Studio B i Radio B92. Za nas je dobar znak što imamo verne slušaoce.
      
       Mnoge ste pridobili i u vreme bombardovanja.
       - Tokom rata slušanost je bila najveća. Zahvaljujući dobroj dopisničkoj mreži, imali smo informacije u istom trenutku kada se nešto dogodi. Kada im se radi o glavi, ljude ne zanima da li je kriv ovaj ili onaj, nego da li će bomba da padne u komšilik ili na njihovu glavu. Nismo navijali nego smo informisali, što je i uređivački princip našeg radija. Trudili se da damo punu informaciju.
      
       Kako sarađujete sa vlastima?
       - Većih problema nismo imali. Kad je bilo bombardovanje neki naši novinari dobili su vojne akreditacije, neki nisu, ali to se dešavalo i drugim medijima, tako da ne mogu da kažem da su imali poseban odnos prema nama. Povremeno nam daju i izjave, pozivaju nas na konferencije za štampu u saveznu vladu i Ministarstvo inostranih poslova, a mi smo veoma zadovoljni kad možemo da imamo sve strane u emisijama.
      
       Šta je sa optužbama koje često stižu iz redova vladajućih stranaka i zvuče prilično preteće?
       - Proziva nas Srpska radikalna stranka, ali to smatramo njihovim marketingom koji je definisan kao stav SRS protiv svega što je zapadno. Navikli smo na pretnje otkad postoji SRS. Znam šta znači biti na linč listi još od 1993. godine ali, ako niste pristali da budete njihov novinar, to spada u rok službe.
       Antizapadna histerija je u toku, ali mi za sada nismo na udaru. Možda i zato što prenosimo i stavove Gorana Matića i nekoga ko je otvorio neki novi most kao i Vuka Draškovića ili Gorana Svilanovića. Kod nas važi samo princip da novinar ne iznosi lični politički stav. Za šest godina niko nam ništa nije zabranio niti propisao "ovoga napadajte, ovoga branite". Svi su oni za nas akteri političke scene i jednako ih tretiramo.
       Za novinarstvo je pogubno da se danas služi jednima, sutra drugima. Ne možemo služiti nikom, osim informaciji.
      
       Šta se dogodilo sa prethodnim dopisništvom?
       - Ljudi su u vreme rata odlučili da neće da rade, to je bio njihov lični stav i niko nije mogao da ih natera da rade ako neće. Formirano je novo dopisništvo, a od starog smo ostali Slobodan Kostić i ja.
      
       Imate mrežu po celoj Srbiji. Kako prolaze dopisnici inostranog medija u manjim mestima?
       - Dopisnicima u unutrašnjosti je teže, snimatelj je hapšen samo zato što je snimao "Otpor", jedan novinar je pretučen. Pritisci su jaki, a njih pritiskaju i lokalni moćnici i stranke koje su na vlasti, a koje bi htele da se prosto navija za njih. Mediji su, generalno, jedan od najisturenijih punktova na koje se vrši pritisak. Teško je biti novinar, nije lako raditi ni u državnim medijima, kolege sa RTS-a mi se žale da ih na ulici ljudi vređaju i pljuju, a to su, pretpostavljam, ljudi naklonjeni opoziciji.
      
       Upravo smo u iščekivanju novog zakona protiv terorizma koji će, po svemu sudeći, dodatno otežati položaj novinara. Da li vas je strah?
       - Ne mogu da kažem da me nije strah, reagujem kao svako ljudsko biće, ali tako mnogo sam prošla u svojoj novinarskoj karijeri, od toga da sam najurena sa posla i javno žigosana u "Dnevniku" u kome sam provela 20 godina, do toga da su me u novinama prozivali ljudi koji su bili zaduženi da prozivaju, tako da sam nekako možda oguglala na sve to. Kada uđete u ovu profesiju morate da računate na razne rizike, da metak može da zaluta u novinara, da novi direktoraski tim ne želi da radite vi nego neko drugi, da ljudi mogu da vas zaustavljaju na ulici da bi vam rekli Divni ste, vi ste moja ljubimica! ili Marš, đubre!. Sve sam to shvatila još prvog meseca svog života u novinarstvu.
      
       IVANA JANKOVIĆ