Milo Gligorijević: JOVAN DUČIĆ ILI OSVAJANjE SREĆE (3)

      Kao i svi znameniti ljudi, Jovan Dučić je hvaljen i napadan, ponekad neumereno hvaljen i neumereno napadan.
       Peđa Milosavljević piše da je većina ljudi cenila Dučića zbog talenta i ugleda, ali da je imao i nekoliko strasnih neprijatelja.
       Seća se Peđa Milosavljević da se Dučić sukobljavao zbog žena, što je i razumljivo uostalom - zbog njih se, veli, u istoriji i ratovalo.
       I njegova literatura prošla je istovetno: mnogo hvalitelja, uticajnih ljudi, pisaca i kritičara, javnih ličnosti; izvestan broj ostrašćenih kritičara i kudioca.
       Najrazorniju kritiku, valjda, napisao je Antun Gustav Matoš, godine 1905, isti autor koji je tri godine ranije tvrdio da bi Dučić mogao uneti u srpsku poeziju novi elemenat, novu, modernu ljepotu, poeziju momenata, tančine, ljepotu fluidnu, ljepotu među prstima, koja čisto nema boje, nema riječi, strujeći u sjenama i u šapatima...
      
       Govor o taštini
       Matoš se, u stvari, gnevno okrenuo od Dučića ubrzo posle ispisivanja ovih pohvalnih redova. On piše da je Dučić, pesnik dispozicionog fonda, opet dobio masnu stipendiju iako za tri godine dispozicionog pevanja nije položio ni guvarnantski ispit. Matoš naziva Dučića pesnikom kamina i lepeza, podsmeva se njegovoj nostalgiji večernjih sutona. I zna da Dučić, u maglovitoj tuzi daljine, misli na dan kada će u Mostaru postojati njegov muzej (na podobije onoga Geteovog i Igoovog) kada će bleda Engleskinja kupovati njegove izbledele pariske i engleske kapute.
       Taj junak mostarskih anziskarata, nastavlja Matoš, već se hvali da svojim poštovaocima poklanja tužnu starost svojih pantalona!
       Opsesivno okrenut Jovanu Dučiću, Matoš saopštava 1905. da mu se Dučićeva inteligencija oduvek činila obična. Ne razume zašto pesnik toliko ističe svoj artizam, a nema sluha ni osećaja za klasičnu muziku niti za stil u plastičnoj umetnosti.
       Taštinu Matoš vidi kao dominantnu crtu Dučićevog karaktera.
       Svoju konvencionalnu pesmu, Dučić - po Matoševom sudu - zaogrće plaštom aristokratskog misticizma.
       U Dučićevim stihovima Matoš vidi siromaštvo i vulgarnost epiteta, afekat i ačenje, anemičnost, otrcane teme, patetično-istorijske slike u katedralnom okviru. U Dučićevim enterijerima nalazi nastojanje snoba koji bi po svaku cenu hteo da se predstavi čovekom od ukusa, a u stvari, liči na svakoga gimnazijalca. Smeje se Matoš njegovim poređenjima, njegovoj mešavini pretencioznog, gongorističkog "cukervaser" stila i limunadske, guvernantske proze.
      
       Zatim kazuje o uticajima, o pozajmicama i "plagijatima":
      
       Napoleon može plijeniti cijelu Evropu, dok siromašak dolazi na robiju za ukradeno blašče. Gete može plagirati, jer je sve njegovo, Dučić ne može, jer je tako siromašan da nema gotovo ništa svoga, te je zavisan od svakog zajmodavca. A da duguje mnogo, vrlo mnogo, da je i više no forsirao svoj pjesnički kredit, o tome nema sumnje...
      
       Svoju britku analizu Matoš završava zajedljivom, pamtljivom tvrdnjom: Dučić je važniji po tome šta hoće nego šta može.
      
       Bez polemike
       Naravno, Dučić je naučio da se izmakne od verbalnih borilišta i da se ne brani od negativne kritike. Nema ga ni među "zlim volšebnicima", među polemičarima. Za književne i ostale listove i časopise piše retko, kad sam želi da nešto kaže, ili kad ga zamole, nikako onda kad ga izazovu i prozovu. A molili su ga mnogo i često. I Miloš Crnjanski je to činio, pokrećući u jesen 1934. svoje Ideje. Već čuven pesnik, sklon verbalnim i drugim dvobojima, Crnjanski Dučića oslovljava s poštovanjem (Draga ekselencijo...) i traži od njega prilog za prvi broj: Rukopis, pesmu, esej, što hoćete.
       Piscu ovog feljtona pričao je svojevremeno Miloš Crnjanski o svom odnosu spram Dučića.
       Rekao je prvo da je literatura, po svršetku prve velike svetske vojne, dakle dvadesetih godina dvadesetog veka, "išla ludački".
       - Bila je sasvim nova posle tog rata. Nisu nas voleli oni stariji, koji su imali ime. Možete misliti kako je uobraženi Dučić teško podnosio podsmeh, a bio je uobražen jer je bio pesnik. I ja sam bio uobražen. Bio sam visoko digao nos. Dučića je još uobraženijim načinila njegova uspešna diplomatska karijera. Govorio sam mu, pamtim, da nije bio na Krfu, da se nije tukao, nego je sedeo kao gospodin. Slavio, posle, pobednika. Peckao sam ga. Možete misliti kakvo je bilo to vreme strasti.
       Zatim, dodao je Crnjanski:
       - Dučić nije bio tako rđav kao što se misli.
       I još jednom, u tom davnom davnom razgovoru, septembra 1977, ostareli i predsmrtni Crnjanski, pomenuo je Dučića.
       Priča njegova o Srpskom književnom glasniku bejaše priča o Bogdanu Popoviću. Profesor je, po svedočenju velikog pesnika Itake, druge pesnike ocenjivao poredeći ih sa Jovanom Dučićem. Ako liče na njega - dobri su.
       I zaista, pisanje Popovićevo o Dučiću jeste, u stvari, proizvod velikog divljenja. A divio se Dučićevoj misaonosti, Dučićevim pesničkim slikama, filozofskoj potki njegove poezije... Ovako je započeo svoj zapis o Dučiću, godine 1929:
      
       Heming i Kondel, glumci, drugovi Šekspirovi, koji su posle smrti Šekspirove priredili celokupno izdanje njegovih dela, vele u svom predgovoru: "Njegova (Šekspirova) misao i ruka išli su zajedno, a što je mislio, on je kazivao s takvom lakoćom da nam je jedva ostavio koju brisotinu u svojim rukopisima.
       Tako izvesno piše i Jovan Dučić. I otuda mi je - ponudivši da napišem uvod u njegova Sabrana dela - mogao reći: "Ali treba da bude gotovo za tri dana." - "Tri dana mi treba", odgovorio sam "samo da ponovo pročitam ono što ste napisali. Ali za tri put tri dana mogu napisati i kazati čemu se kod vas najviše divim i u čemu najviše uživam."
      
       Kratka poruka modernistima
       I Jovan Skerlić je hvalio Dučića tvrdeći, godine 1901, da je najbolji mladi liričar u srpskoj književnosti. A dvadeset osam godina docnije napisaće Isidora Sekulić da su njegova Sabrana dela sastavni deo naše klasike, ne samo po visokim umetničkim vrednostima nego i po nečemu što je retkost u Srba, po disciplini:
      
       Ništa rasuto, otkinuto, pušteno, neodgovorno, slučajno - ni u sadržini ni u formi. U današnje vreme, kad je došlo na red da se, i drsko i besmisleno, preskaču sve granice, neguje svaki apsurd - gudalom slika i četkicom svira - u ovo vreme kad je istina i odviše jaka za duše, danas, naročito, Dučićevo je delo svedočanstvo disciplinovanog rada, disciplinovanog fantaziranja.
       Neka čitalac upamti još jednu pohvalu čuvenom pesniku, koju izgovara čuveni pesnik - Milan Rakić:
      
       Za mene je svaka pesma Dučićeva bila veliki događaj: zamislite, čitati na našem jeziku jednu pesmu dovedenu do savršenstva. Pojava Dučićeva bila je za naše ljude čitavo otkrovenje. Sećam se, jednom sam šetao Kalemegdanom sa Ljubom Jovanovićem kada me on upita: "Ama čitam nešto, napadaju Dučića. Šta ti misliš?" Ja mu umesto odgovora izrecitiram Dučićevu pesmu Zalazak sunca:
       I još bakarno nebo raspaljeno sija,
       I crveni reka od večernjeg žara
       Još podmukli požar kao da izbija...
       Zatim sam rekao Ljubi Jovanoviću da čita, da čita bez predrasuda. Sutradan, priznao mi je da sam imao pravo. Kakvim mi bogatstvom raspolažemo, kakav jezik imamo!
      
       Ali, nisu Dučiću stizale i stigle pohvale samo iz njegove otadžbine. Filipo Tomazo Marineti, italijanski poeta, osnivač futurizma (pre nego što će postati zastava fašista i fašizma) izjavljuje da u Jovanu Dučiću vidi najveću jugoslovensku književnu veličinu. Laskavu izjavu o Dučiću daje i čuveni engleski romanopisac i dramatičar Džon Golsvorti, autor Sage o Forsajtima:
       - Da, g. Dučića imam zadovoljstvo da poznajem čak i lično. On je veoma poznat kod nas, ne samo kao član središnjeg odbora dvanaestorice Pen-klubova u Londonu, već i kao jedan od velikih pesnika Evrope.
       Ko ga je, u stvari, najviše i najčešće napadao? Pre svih srpski i jugoslovenski modernisti koje je jednom, početkom maja 1934, u dnevniku Vreme, nazvao lažovima:
      
       Modernisti lažu. Oni nemaju krvne poezije. Oni ne osećaju čak ni žene. Sve se to mora proživeti. Sve ono što je lažno pada. Doći će vreme kada će se oni odreći svoje prošlosti, kao što se sada odričem i ja. Mislim da modernisti nemaju nerava, života, seksa. A seks stvara! Ja kroz njega sve znam, kroz ženu. Žena nas pobuđuje na sve velike ideje, pa čak i na patriotizam. Kod nas je, nažalost, takva stvar da su čitaoci kulturniji od pisaca. Pisci lumpuju po kafanama i obaraju stare veličine jednom očajnom nekulturom, koju spasava jedino mangupska drskost... Njihovi napadi nas ne diraju. Bar mene. Ja neću da ih udostojim ma čega što bi ličilo na odgovor.
      
       Izmišljena sahrana
       Najneprijatnije o Dučiću, i najneprijatnije za Dučića, pisao je Miroslav Krleža, godine 1925.
       Cinizam je već u naslovu Krležinog teksta: Pogreb Jovana Dučića.
       Krleža opisuje sebe kako dolazi u kafanu i makinalno uzima u ruke, po običaju, beogradsku Politiku u kojoj, u krupnom naslovu na prvoj strani, vidi da je Dučić sahranjen. Baca se u žalosnu dubinu prvog stupca i čita: magija njegova od krajnjih granica razvijene ličnosti neodoljiva je za savremenike koliko i njegovo grandiozno književno delo. On je jedan iz elite koja dokazuje da Srbija nije samo politički Pijemont nego je i Beograd odavno kulturni centar naroda. Dalje, sve što je duboko rasno, jugoslovensko, nahodi se isključivo u tom Pijemontu. Krleža zatim seiri o nemanjićkim hronikama, o manastirima iz doba Nemanjića, o raskoši nekadašnjeg srpskog hrišćanskog carstva kojem je malo trebalo da nasledi svu civilizaciju Vizanta, ismeva preterivanje u pohvali narodnim pesmama, nacionalnoj muzici i folkloru.
      
       Zato nije čudo, nastavlja, što se ovde rodila i nova država, i što je iz nje rođena ova velika i neoboriva monarhija, produkt sistema naše porodice, zadruge, istorije. Zato je prirodno da beogradski univerzitet, najbolji od svih drugih, već trideset i više godina radi na izgrađivanju naše čisto nacionalne kulture, čisto naše: naše geografije, naše geologije, naše lingvistike, naše etnografije, našeg prava, naše istorije, naše flore i faune, naše filosofije, naše muzike, našeg folklora. Pokojni Jovan Dučić je svojim delom stao u herolde te velike afirmacije našeg rasnog kapaciteta i neodoljive volje za jedan izraziti rasni život. On je jedan od junaka naše rasne epopeje i jedan od dokaza o misiji Beograda među onima koji još nisu rasno probuđeni.
      
       Krleža piše dalje da je "pokojni" Dučić kao diplomat bio nosilac svih velikih odlika rase, pokazujući njenu volju da se afirmiše i lakoću da se asimilira: u Rimu je, veli, bio Italijan, u Parizu Francuz, u Londonu Englez, u Beogradu Beograđanin, a u Zagrebu Zagrepčanin. Dakle, kosmopolita!
       Govoreći o sebi da nije rasno probuđen, Krleža zaključuje da su mu se upravo stoga zgadili šmokovsko-lažljivi ton uvodničara, bestidno cementiranje laži radi laži (lar pur lar) i neozbiljna frazerska intonacija. Prelomio je Politiku po polovini, preskočio uvodnik i nastavio da čita na drugom stupcu opis opela u Sabornoj crkvi. Posmatra on tu patrijarha, čuje jekteniju, vidi dvorskog lakeja koji unosi lovorov venac sa trobojnom trakom na kojoj piše: Aleksandar. Ne čita govore ministra spoljnih poslova i njemu stranih i nepoznatih akademičara, nego se okreće svom kafanskom stolu da patetično i važno, kao što - kaže on - i dolikuje, objavi: Gospodo, znate li šta je nova? Umro je Jovan Dučić!
      
       Stvar nije bila bez onog efekta, koji sam ja sebi zamišljao. Ljudi su ti doduše za Jovana Dučića čuli, a jedan je bio i pročitao pre deset-petnaest godina nekoliko pesama od tog našeg gordog Beleretona, koji je svoje srce pojeo bez jauka, ali se na tu vest niko nije ni najmanje uzrujao. Mirno su dalje frkali cigarete i pili kavu, a jedan je nehajno pružio ruku, uzeo mi Politiku a onda, pogledavši je, pogledao me napadno iznenađeno.
       - A gdje si ti to čitao da je Jovan Dučić umro? To je umro Gavrilović, a ne Dučić!
       Zbunio sam se neurastenično, kao pravi nervčik, koji u svojoj podsvesti oseća da se nešto krivo zbiva samo ne može da shvati što?
      
       Beleška o "knezu srpskih pesnika"
       Dabome, umro je Gavrilović, a uvodnik je napisao Jovan Dučić. Neverovatno, ali istinito! - uzvikuje Krleža. I veli da će onoga dana, kada Dučić zaista bude mrtav ležao u diplomatskoj gali, u Sabornoj crkvi, već potamneo pod ikonom za celivanje, Politika odista štampati uvodnik o velikoj neoborivoj monarhiji, dubokoj rasnosti, o misiji Beograda među rasno probuđenima, o velikom nosiocu odlika naše rase koji je u Londonu bio Englez, a u Zagrebu Zagrepčanin. Jer, završio je Krleža, Gavrilovići i Jovani Dučići umiru, ali fraza je večna!
       Čime je Dučić "zadužio" Miroslava Krležu da napiše o njemu tako sarkastičan tekst? Lične razloge i ne treba tražiti, Krleži se svakako nije mogla svideti Dučićeva patriotska retorika. On je, međutim, ne napušta. Nekoliko godina docnije, u leto 1929, prati kroz Srbiju bivšeg predsednika francuske vlade Eduara Erioa (onog političara koji će postati junak antologijske priče Mehanički lavovi Danila Kiša), a posle u Politici objavljuje tekst koji je mogao postati predmetom novoga Krležinog podsmeha:
      
       Video je naše carstvo i naše gospodstvo; ostatke jedne velike hrišćanske monarhije, i spomene jedne duboke vere. Mi nismo skorojevići...
      
       Dučić je, u stvari, bio veoma neomiljen među levičarima. Đorđe Jovanović Jarac je pisao - pod naslovom Beleška o "knezu srpskih pesnika" - da je Dučićeva poezija zaostala još samo na ponekim svetosavskim proslavama; da mu se knjige kupuju samo zato što su u obaveznoj lektiri; da mu se, po onome što je napisao, može priznati samo očigledna apsurdnost. Pisci kao Dučić, presudio je Đorđe Jovanović Jarac, ubeđuju nas da mrtvilo i lešinarstvo znači život. A gde je, po Jovanovićevom ignorantskom mišljenju, ostvaren Dučićev talenat? U glomaznoj torti od bajatih kolača nazvanoj Blago cara Radovana.
      
       Jovo Dučić iz prošlog veka postaje Jovan Dučić ovog veka, a kad bi se nekim čudom prebacio u iduće stoleće bio bi Ovan Dučić, opet pesnik, varničan duh i tako dalje, bez ikakvih drugih promena. Od vila do careva nije daleko, samo je i jedno i drugo veoma udaljeno od današnjice...
      
       Sluteći valjda da - prostački govoreći o drugome - uveliko govori o sebi, mladi kritičar dotura da mu je neprijatno što tako piše o jednom sedom gospodinu za kojeg ljudi govore da je veoma otmen i ljubazan. Ali, naglašava rečima nebiranim: Neće da svoje pisanje o slabom pesniku Dučiću pretvori u književnu analizu. Neće da uveseljava čitaoce citirajući mudrosti i lepe stihove, jedre kao naduvane bešike. Ošamućen je od čitanja o vitorogim mesecima, ružama, vazama, moru, zlatnim kosama, mramoru, jablanovima, princezama, Bogu, vlasteli, Srbiji, Dubrovniku, Leili i sličnim lepim i nežnim stvarima. Ne može, na način kritičara, da piše o onome o čemu bi dostojno mogla da se izjašnjava kakva precvetala uspijuša.
      
       Pitanje Krste Cicvarića
       U sličnom, furioznom tempu, i Velibor Gligorić napada Dučića i njegovo Blago cara Radovana: Ova knjiga pisana je u dokolici među razbacanim knjigama o antici, posle dugog melanholičnog gledanja u statuu Amora kome su nestašna deca slomila vrh strele.
       Najzad, evo i reske presude Milovana Đilasa:
       U Dučićevoj knjizi nema nijednog savremenog problema, nijedne postavke, a naročito nema rešenja. Misao Dučićeva je, uistinu, prostituisana misao hercegovačkog seljaka.
       Uporedo sa osporavanjima i napadima, Dučiću stižu priznanja: Godine 1929. na Bečkom univerzitetu odbranjena je doktorska disertacija o njegovom pesništvu. Godine 1931. postao je redovni član Srpske kraljevske akademije. U toj godini skinuta je i epitimija izazvana diplomatskim skandalom, njegovim fizičkim obračunom sa Milutinom Jovanovićem, vraćen je iz penzije u službu. Godine 1933. odlikovan je Ordenom svetog Save prvog reda. Godine 1934. on "odlikuje" svoj rodni grad Trebinje darujući mu spomenik Njegošu (sam je naručio i platio Tomi Rosandiću), prvi spomenik pesniku Gorskog vijenca u srpskom narodu.
       Godine 1935, početkom maja, on misli na smrt i piše testament. Gotov novac ostavlja svom rodnom gradu, da se osnuje Fond Jovana Dučića iz kojeg će se stipendirati trebinjski učenici i studenti. Nalaže da se deo novca odvoji za njegovu sahranu. Hoće grobnicu (nipošto na groblju!) na vrhu nekog manjeg brda, spomenik od jablaničkog granita sa jednim kratkim natpisom: Jovan Dučić, pesnik.
       Ako je Dučić rođen onda kada sam kaže da jeste, 5. februara 1874, onda treba primetiti da je ovaj testament potpisao u šezdeset prvoj godini. Kralja Aleksandra Karađorđevića nema više među živima, ubijen je u Marselju. Knezu Pavlu, jugoslovenskoj vladi i diplomatiji, pa dakle i kraljevskom poslaniku u Rimu - u vremenu rastućih opasnosti i golemih jugoslovenskih antagonizama - predstoje dani i godine velikih neizvesnosti i neoduševljenog dovijanja.
       Šta čeka Jugoslaviju? I šta je Jugoslavija godine 1936. kada jedan vispren i nezgodan zapitkivač, vlasnik i urednik tračerskog Balkana, Krsta Cicvarić, u vehementnom istupu pita Jovana Dučića i Živojina Balugdžića, perjanice diplomatije, šta sada misle o jugoslovenstvu i da li su i dalje Jugosloveni.
       Cicvarić nalazi članak, potpisan Dučićevim imenom, u kome se pisac poduhvatio da dokaže da u srednjem veku, dakle u vremenu naših slavnih careva i kraljeva, nije postojalo ime "Srbija" i da se na Kosovu nije vodila bitka za Srbiju nego za Jugoslaviju.
       Članak, objavljen u Politici, bio je navodno senzacionalan. Izazvao je i jednu repliku akademika Ljube Stojanovića, ali na njega je, piše Krsta Cicvarić, dokumentovano odgovorio i oborio Dučićevu tezu profesor dr Radovan Perović.
       Pobude se ne mogu kontrolisati, naglašava Cicvarić, i neće se on na njima zadržavati. Uzeće da je gospodin Dučić onako mislio kao što je pisao, da je, dakle, u duši bio jugoslovenski orijentisan. Naš državni problem, međutim, nije tada, kad je on objavio svoj sporni tekst, bio tako dramatično aktuelan, hrvatsko pitanje nije bilo stavljeno na dnevni red burnih rasprava i takozvana udružena opozicija nije punom parom gurala ka promeni državnog uređenja, ka formuli tri naroda. Ali, šta sada misli gospodin Dučić? To, zaključuje Cicvarić, nije samo interesantno nego arhiinteresantno. On poziva Dučića da izađe na sredu sa svojim mišljenjem, stupci Politike, kaže, stoje mu na raspolaganju.
       A ovo je Cicvarićev zaključak:
      
       Dosta farisejstva, gospodo, dosta hipokrizije, dosta oportunizma, otvorite jednom svoja srca, budite pravi, rasni Srbi, sledujte primeru jednog Karađorđa, jednog Milutina Garašanina i jednog Ljube Stojanovića!
       Više iskrenosti i više idealizma u politici!
      
       (Nastaviće se)
      
      

Već pedeset sedam godina Jovan Dučić privremeno počiva u Americi, najduže na groblju manastira Svetog Save u Libertivilu kod Čikaga: Kad moj prah Tvorče mirno pređe/U grumen gline užežene/Tad neće više biti međe/Izmeđ tebe i izmeđ mene. Tako piše na spomeniku velikog pesnika i diplomate Kraljevine Jugoslavije koji je testamentom naložio da se njegovi zemni ostaci prenesu u rodno Trebinje. U komunističkoj državi Jugoslaviji volja pesnikova nije mogla biti ostvarena, čak je i jedan od uglednika, imenovan kao izvršilac testamenta, profesor dr Milan Bartoš, govorio da je to nemoguće. Kad je izgledalo da je došao trenutak za Dučićevu poslednju selidbu, početkom devedesetih godina, građanski rat je zaustavio već započete poslove i Dučićeve kosti, za čitavu jednu deceniju, ostavio u Americi. Sada se ponovo govori o ostvarenju poslednje Dučićeve volje i tim povodom NIN obnavlja priču o velikom pesniku i prvom ambasadoru u istoriji srpske i jugoslovenske diplomatije. Tekst je napisao Milo Gligorijević. U ovom broju: Antun Gustav Matoš i njegova razorna kritika - Svedočenje Miloša Crnjanskog - Isidora Sekulić nalazi da u Dučićevom delu ništa nema "rasuto, otkinuto, pušteno, neodgovorno, slučajno - ni u sadržini ni u formi" - Levičari ne vole gledanje u prošlost