Na nacionalnom referendumu u Ugandi odbijen je predlog za legalizovanje višepartijske demokratije i odlučeno je da ostane sistem u kome nema stranaka

      Oni koji u Evropi pamte diktatora i predsednika Ugande pod imenom Idi Amin Dada i sećaju se krvavog haosa stvorenog u vreme Miltona Obotea, rado ukazuju na činjenicu da sadašnja vlada kojoj šefuje Joveri Museveni ostvaruje afričko društveno-ekonomsko čudo. U poređenju sa okolnim uslovima, Kampala je bezbedan grad, školstvo i zdravstvo su solidni, a dvocifrene stope privrednog rasta predstavljaju primer uspešnog strukturnog prilagođavanja prema receptima Međunarodnog monetarnog fonda i Svetske banke. Zbog nade da Uganda uspeva, niko sa Zapada ne zamera glasno režimu što je aktivno umešan u građanski rat u Kongo-Zairu, ne predočava se odsustvo demokratije ili crni rasizam. Štaviše, ministri iz Ugande gotovo da su mezimci evropskih i američkih bankara i humanitaraca.
       Prošlog vikenda na referendumu, ubedljiva većina od devet miliona glasača podržala je rezultatom 91:9 postojeći "nepartijski pluralizam" i odbacila ideju da se ozvaniči konkurencija različitih političkih opcija. Na snazi je ostao poseban i specifičan vid "prosvećenog apsolutizma". Smatra se da su svi građani Ugande članovi Nacionalnog pokreta otpora (NRM), koji je stvorio Museveni u vreme gerilske borbe protiv tirana u prestonici. Kao pripadnici Pokreta NRM, Uganđani mogu da obavljaju bilo koju javnu funkciju, od one u selu, do one u vladinom kabinetu, ali pri tom niko ne sme da se legitimiše kao pristalica jedne od tri objektivno postojeće političke stranke.
      
       Nespremnost za demokratiju
       Slabo pismeni birači shvatili su plebiscit kao izjašnjavanje za ili protiv Musevenija, i zaokruživali su crtež žutog autobusa, koji je simbolizovao Pokret, a precrtavali golubicu kao oznaku za drugačije političko uređenje. Opozicija tvrdi da se ustav "nepartijskog pluralizma" ne razlikuje od jednostranačke države koja uskraćuje osnovna ljudska prava, ali je ipak glatko pobedila Musevenijeva teza da Uganda nije spremna za zapadnu demokratiju i da bi legalizovanje stranačkih podela obnovilo netrpeljivosti različitih plemena, vera i nacija.
       Joveri Kaguta Museveni (1944) došao je na vlast pre 14 godina sa mesta vojnog i političkog lidera popularnog partizanskog pokreta NRM. Po ulasku u Kampalu levičarski NRM je zadržao odlučujući ideološki uticaj, i nove državne strukture, formirane na bazi najšire narodne podrške oslobodiocima, sve do danas uspevaju da se predstavljaju i deluju kao vlada nacionalnog jedinstva i ostaju neosporna snaga koja usmerava razvoj Ugande.
       Prethodno, Museveni je učio političke nauke i ekonomiju na Univerzitetu u Dar-es-Salamu, na kojem su u to vreme, uporedo s profesorima iz Titove Jugoslavije, predavali i stručnjaci iz komunističke Kine i Sovjetskog Saveza, kao i iz zapadnih zemalja Evrope i Amerike. Pored teoretskog izučavanja antikolonijalne borbe, student je povremeno boravio i među borcima Fronta za oslobođenje Mozambika (FRELIMO). General Idi Amin pučem je došao na vlast u Ugandi 1971. godine, a Museveni je posle toga učestvovao u osnivanju Fronta nacionalnog spasa, koji je osam godina kasnije, uz pomoć vojske iz Tanzanije, i svrgnuo luckastog diktatora. Ostalo je zapisano da je Amin kao šef države branio svoju boksersku titulu prvaka Komonvelta u teškoj kategoriji, da je na megdan u ringu izazivao britansku kraljicu, a njenog ambasadora prisiljavao da puzeći ulazi u slamnatu seosku kolibu odabranu za audijencije.
      
       Lažiranja
       Kada je na položaj vraćen prvi predsednik nezavisne Ugande Milton Obote, ispostavilo se da se on, za nesreću, tokom boravka u egzilu potpuno propio i da u zatečenoj katastrofalnoj situaciji nije u stanju da organizuje politički život. Obnovljen je rad političkih stranaka, ali, dok je šef države jačao živce viskijem i rakijom čimbuku, nisu funkcionisali vodovod, saobraćaj i pošta, a zemljom su harali eskadroni smrti, kojima se na dušu stavljaju stotine hiljada pogubljenih. Prvi višepartijski izbori, 1980. godine, bili su besramno lažirani. Posle kratkotrajnog staža na mestu ministra odbrane, Museveni je sa samo 27 pristalica otišao u savanu i digavši ustanak protiv Obotea obnovio doktrinu po kojoj je narod "voda", a gerilci - "ribe".
       Tokom petogodišnjih borbi pokazalo se da je novoosnovana Armija nacionalnog otpora (NSA) bila jedna od najdisciplinovanijih i najorganizovanijih vojnih struktura koje je Afrika videla. Za razliku od većine jedinica u okolnim zemljama, koje surovo ubijaju, pljačkaju i sakate, bez obzira da li se bore za vladu ili za pobunjenike, NSA je pokazala zavidan nivo discipline i vojničkih veština i uspostavila veoma dobre odnose sa stanovništvom. Njihovi kampovi bili su bezbedni i na samo 20 kilometara udaljenosti od Kampale, a ulaskom u prestonicu, 1986, postali su i prvi afrički ustanički pokret koji je preuzeo vlast bez pomoći tuđih trupa.
       Museveni se i u miru pokazao uspešnim. Uz potiskivanje marksističke levice i okretanje Zapadu, prilike u društvu su postepeno stabilizovane a zemlja je otvorena za strane investicije. Uvedena su pravila liberalne ekonomije, vratili su se indijski trgovci i industrijalci i obnovljena je tradicionalna monarhija u istorijskoj provinciji Buganda. Stranke su doduše zatomljene u opštenarodni pokret NSM, na koji se ne mogu primeniti pravila političkog organizovanja. Ipak, toleriše se da partije rade, ponekad održavaju mitinge, izdaju saopštenja kritikujući vladu i jasno se profilišu u parlamentu, mada ih nema u medijima, niti u ikakvom državnom propisu ili dokumentu. Glavni materijalni pokazatelj da Museveni uopšte ima opoziciju jesu samo table sa nazivima partija na ulazima u kancelarije.
      
       RADOVAN POCIN
      
      

Odluku o izboru za 214 od 276 poslanika parlamenta u Ugandi (Veće nacionalnog otpora), donosi posredničko elektorsko telo koje se pak formira direktnim opredeljivanjem birača bez glasačkih listića. Naime, potencijalni elektori postroje se u hladu drveta na glavnom seoskom guvnu, dok se glasači, prema simpatijama i političkom opredeljenju, svrstavaju iza svakog pojedinačnog kandidata. Kad se raspoređivanje završi, izborna komisija na licu mesta prebroji svačiji broj pristalica. U skupštini je predviđeno i 39 mesta za žene, deset mesta za vojsku, po pet za predstavnike omladine i invalida, i tri za radnike.