Akcija vlasti u filijalama holding-kompanije "Medija-Most" potvrđuje da je među mnogim problemima "mlade Rusije" možda najveći problem u tome što "ne postoji subjekt vlasti", odnosno što postoji "mnoštvo subjekata koji osporavaju vlast Kremlja, vlast u zemlji", a nezavisna (od vlasti) javna glasila nisu poslednja u tom stroju

      (Od stalnog dopisnika NIN-a iz Moskve)
      
       Smatra se da je slobodu štampe novoj Rusiji doneo njen prvi predsednik Boris Jeljcin. Istina, štampi je slobodu podario predsednik SSSR-a Mihail Gorbačov. Još za njegove vladavine, donet je zakon o sredstvima javnog informisanja. Između ostalog, taj "Gorbačovljev zakon" omogućio je privatno vlasništvo nad javnim glasilima, zbog čega danas mnogi žale, jer je očigledna slaba (i opasna) strana koncentracije sredstava javnog informisanja u jednim rukama i bez društvene kontrole. Prvi član tog zakona je proklamovao da se "cenzura u SSSR-u zabranjuje".
       Ni sadašnji zakon, nazvan Zakon o podršci sredstvima javnog informisanja, ne razlikuje se mnogo od prethodnog, onog na izdisaju sovjetske ere, a njegova karakteristika je što predviđa razne olakšice, naročito listovima (cena novinske hartije niža od prodajne, dakle subvencionisana, neoporezovani prihodi od reklame od javnog interesa, itd.) i što ne sadrži nikakve kaznene odredbe.
      
       Početak velike igre
       Uprkos tome, položaj (nekih) medija u Rusiji, tačnije u njenoj prestonici, veoma nalikuje na našu, beogradsku situaciju. Ono što sebi dopuštaju naša televizija (RTS) i listovi glasnogovornici SPS-a, u Rusiji praktikuju nezavisna televizijska mreža NTV, Radio Eho Moskve, nedeljnik "Itogi" i list "Sevodnja" - svi pod čvrstom kontrolom holding-kompanije "Medija-Most". S istim žarom s kojim naši ne daju na vlast, na SPS i njene partnere, na predsednika Slobodana Miloševića, pomenuti moskovski nezavisni mediji se obrušavaju na Kremlj i predsednika Vladimira Putina za stvarne i, još više, za izmišljene grehe.
       Stoga se čini potpuno normalno što je osveta morala da usledi i što je akcija vlasti protiv nekih filijala holdinga "Medija-Most" imala za cilj da zaplaši nezavisne medije (na Zapadu su čak tvrdili da uguši "poslednju nezavisnu televiziju") u Rusiji mada su žrtve intervencije bile nenovinarske strukture ove kompanije.
       Akcija je izvedena po svim pravilima antiterorističke operacije, kao na filmu: maskirani specijalci upali su u glavna (da ponovim: nenovinarska) sedišta "Medija-Mosta", blokirali sve ulaze i prostorije, sve službenike - i muškarce i žene - stavili pred izbor: da odgovaraju na pitanja ili da nekoliko sati stoje licem prema zidu ili da leže potrbuške, raširenih nogu i ruku iza glave. Na mnoge je taj prizor ostavio neprijatan utisak, ali bilo je oduševljenih: kako "naši" mogu biti efikasni kad hoće. Žal što nisu takvi i u Čečeniji!
       Na udaru specijalaca, po nalogu Vrhovnog tužilaštva i Poreske policije, bili su sedište službe bezbednosti i dokumentacioni centar holdinga iz kojih je oduzeto stotinu fascikli dokumenata, video-kaseta i kompjuterskih disketa. Navodno, da bi se našli dokazi - kako je tvrdilo tužilaštvo - da je kompanija, radi ostvarivanja svojih ciljeva, "kršila princip neprikosnovenosti privatnosti" (i svojih službenika i raznih političkih ličnosti i državnih funkcionera), "kršila tajnu prepiske", "protivzakonito prikupljala i širila podatke koji su predstavljali komercijalnu ili bankarsku tajnu". Iza tih formulacija, iz nekoliko članova Krivičnog zakona, krile su se konkretne sumnje da je služba bezbednosti "Medija-Mosta", u stvari, držala na uzdi novinare u njegovim glasilima - da bi se kao profesionalci ponašali "kako treba", u interesu kompanije, na jednoj strani, a na drugoj - sastavljala dosijee za osobe koje bi mogla da iskoristi ili protiv kojih bi mogla da pokreće kompromitujuću kampanju kad za to dođe vreme.
      
       Nedostajala je samo - istina
       U nastavku operacije, tužilaštvo je naredilo hapšenje glave kompanije Vladimira Gusinskog. On je, međutim, uprkos ozbiljnim optužbama, bio pušten iz zatvora pošto je predsednik Putin objavio amnestiju povodom 55. godišnjice pobede nad fašizmom, koja je obuhvatila i Gusinskog kao nosioca ordena "Prijateljstvo naroda" (pre šest godina, kao predsednika Ruskog jevrejskog kongresa odlikovao ga je predsednik Boris Jeljcin).
       Odavno u Moskvi nije bilo političkog skandala takvih razmera. Sva glasila holdinga, posebno NTV, digla su uzbunu i pokrenula jarosnu kampanju protiv Kremlja, a njima se pridružila i većina drugih medija. Krnji Sekretarijat Saveza novinara Rusije objavio je saopštenje u kojem je operaciju okarakterisao kao "protivustavni akt državne samovolje s ciljem da se zastraše nezavisna sredstva javnog informisanja". Umešao se i američki Kongres, koji je smesta intervenisao "protiv pretnje slobodi medija" u Rusiji. Atak vlasti na filijale holdinga predstavljen je kao direktno ugrožavanje ili ograničavanje slobode javne reči, a hapšenje Gusinskog kao "akcija protiv ruskih Jevreja". Ako je "Medija-Most" svojevremeno vodio upornu borbu protiv Jeljcina, tokom celog njegovog drugog mandata, sada je objavio pravi rat Kremlju. Reakcija vlasti se, međutim, svodila na objašnjenje da je cilj operacije bio da se "ograniči ne sloboda medija, već nezakonita aktivnost korporacijske službe bezbednosti".
       Bez obzira na more reči, izgovorenih i napisanih i sa jedne i sa druge strane, javnosti su ostali nerazjašnjeni pravi razlozi ovog "skandala". O pozadini operacije i pravim uzrocima grube intervencije vlasti nisu govorili ni vodeći ljudi ugroženog holdinga, ni njeni izvršioci. Samo su ličnosti iz branše Gusinskog, tzv. oligarsi, bez obzira da li pripadaju njegovoj interesnoj sferi ili su mu i poslovni i politički protivnici, dopustili da se nasluti "šta se krije iza oblaka": oni su na događaj solidarno gledali kao na "pretnju (njihovom) biznisu", a u nekoj meri i (njihovoj) bezbednosti.
      
       "Most" - "oligopolis" Gusinskog
       Odmah je, međutim, bilo jasno da se ne radi ni o kakvom ugrožavanju slobode štampe. Oni koji su to tvrdili, faktički su demantovali sami sebe: oni su slobodno, u stilu svedozvoljenog, napadali Kremlj i njihove izjave su prenosili ne samo NTV, Eho Moskve, "Itogi" i "Sevodnja", već i svi ostali mediji - levi i desni, vladini i privatni i niko protiv njih ni prstom nije mrdnuo. Da u aferu uključi predsednika Putina uporno je nastojao NTV i u učestalim emisijama o operaciji protiv "Medija-Mosta" stalno provlačio pitanje "da li je (on, Putin) znao?" - nudeći razne varijante odgovora, da je "mora biti, znao", "najverovatnije je znao", "nije mogao da ne zna" ili "morao je da zna"! Dok je komentator Jevgenij Kiseljov, koji je, uzgred, postao legenda ruskog televizijskog novinarstva, manipulisao pretpostavkama i otvorenim i skrivenim insinuacijama, njegova razmišljanja je NTV ilustrovao scenom iz inauguracije novog predsednika, kad Putin izgovara svoju ličnu zakletvu, posle zvanične, u kojoj kaže: "U Rusiji, šef države uvek je bio i biće čovek koji odgovara za sve. Za sve što se događa u Rusiji."
       Na kraju je, uglavnom svima, i onima koji su bez rezerve stali na stranu "Medija-Mosta" i primili zdravo za gotovo neodmerene optužbe Kiseljova i NTV-a, postalo jasno da sve što se govorilo i pisalo tih dana ne predstavlja ništa drugo do golu propagandu (onih koji su znali o čemu se radi) ili izraz emocija (onih koji nisu bili posvećeni u veliku igru vlasti i oligarha), ali ne i - istinu.
       Prema definiciji politikologa Andranika, "oligopolis" je mnogo više od ekonomskog subjekta, od korporacije, koja s punim pravom, legalno, može da lobira za svoje interese u državnim strukturama. "Oligopolis teži mnogo većem cilju - da vlast potčini svojim interesima i zato poseduje ne samo preduzeća i banke već i kompletnu mrežu medija (televiziju, nedeljnike, listove, zabavnu štampu), analitičke i dokumentacione centre (zadužene više za političke, nego za poslovne planove i projekte), sopstvene naoružane specijalne službe (za bezbednost i za obaveštajne poslove, koji obuhvataju ne samo industrijsku već u prvom redu političku špijunažu). Te službe, po potrebi, mogu da organizuju i represivne akcije protiv konkurenata i protivnika "oligopolisa". Razlika je još i u tome što obična poslovna organizacija, poslovna grupa, teži stvaranju uslova u kojima može da ostvaruje najveću mogućnu dobit u konkurentskoj borbi na tržištu, dok se "oligopolis" bori za vlast, uključujući i državnu.
       Očigledno da vlast, Kremlj, na imperiju Vladimira Gusinskog gleda kao na "oligopolis" takvog tipa i da je u tome prelomnu ulogu odigrala pozicija njegove medijske mreže prema ratu u Čečeniji. Drugim rečima, kao na pretnju državi.
       Iz toga sledi pretpostavka da je cilj akcije zastrašivanja grupe "Most", kao "oligopolisa" Gusinskog, bio ne u tome da se ućutkaju NTV i njegov komentator Kiseljov, drugi mediji i njihovi novinari - oni i danas s nesmanjenom žestinom izlivaju žuč na Kremlj - već da se Gusinski i njegova grupa upozore i privole da odustanu od dejstava koja su direktno uperena - kako vlast na to gleda - protiv određenih državnih struktura, pojedinih visokih funkcionera i, u krajnjoj liniji, protiv državne politike u celini. Kao ilustracija za takvu delatnost mogu da posluže mnoge emisije NTV-a i izveštaji i komentari ostalih medija "Medija-Mosta", u prvom redu o antiterorističkoj operaciji u Čečeniji.
       Šta država očekuje, nije teško pogoditi. U prvom redu da Gusinskog liši moćne medijske armije, to jest da se njegova medijska struktura "Medija-Most" izdvoji iz "oligopolisa" grupe "Most", da se on "odrekne" kontrolnih paketa akcija u NTV-u i drugim glasilima (ionako ne pripadaju njemu s obzirom na to da ih je položio kao garantiju za kredite koje je dobio od centralne banke, koje ne vraća uprkos nekolikim prolongiranjima rokova), najzad - da ga privoli da napusti Rusiju i da ga tako izbaci iz igre na ruskom političkom terenu.
      
       Bitka za preživljavanje
       Ako je to cilj vlasti, a to Gusinskom mora biti jasno, onda nije čudno što je njegova borba protiv Jeljcina prerasla u rat protiv Putina. Jer, on je pred izborom - da se povinuje (što, kako se vidi, ne želi, bar još ne) ili da nastavi rat - da bi preživeo. I opet, ne samo on ili njegova medijska mreža (za sada, niko je ne dira) već njegov "oligopolis" kao celina, kao struktura.
       Uprkos tome, još niko nije stradao ni na koji način, ako se u postradale ne računa sam Gusinski, čije je hapšenje išlo više njemu u korist nego državi, odnosno mnogo je više štetilo državi koja je morala da istrpi mnoge prljavštine izlivene na zidine i preko zidina Kremlja.
       Simptomatično je da je uporedo sa operacijom u filijalama "Medija-Mosta" usledio dekret predsednika Putina o formiranju sedam federalnih okruga, što se može protumačiti kao početak iste borbe na drugom frontu - protiv "oligopolisa" osamostaljenih ili opozicionih gubernatora. Naime, i gubernije, to jest gubernatori, takođe predstavljaju države u državi sa svojim bankama i političkim strukturama, svojim kontrolisanim medijima i specijalnim službama, makar to bila i samo lokalna policija.
       I jedno i drugo svedoči o tome da je predsednik Putin rešio ozbiljno krenuo u reformisanje Rusije. U učvršćenje vlasti. A to što je indirektno novinare stavio pred izbor - između "zakletve" da služe profesiji i službe jednom "oligopolisu" - samo je jedan elemenat sveukupne operacije. On očekuje da će svako sam napraviti svoj izbor.
       Paradoksalno je, ali tačno: kampanja u kojoj su najgledanija TV mreža i njen prvi komentator, zajedno sa ostalim medijima "Medija-Mosta", nastojali da se predstave kao žrtve akcije vlasti protiv nezavisnog novinarstva i zatočnici slobode javne reči, nedvosmisleno je potvrdila da u Rusiji, kao gotovo nigde u svetu, važi princip slobode štampe bez granica.
      
       BRANKO STOŠIĆ