Ruski predsednik, za koga kažu da ima izraz lica kao profesionalni pokeraš, redefiniše rusko-kineske odnose. Kako proklamovano "strateško partnerstvo" ispuniti stvarnim sadržajem? Nema "osovine" Peking - Moskva

       (Od stalnog dopisnika NIN-a iz Pekinga)
      
       D dvodnevnu posetu Kini ruski predsednik Putin dolazi 18. jula, na putu za Japan, gde će učestvovati na samitu osam najrazvijenijih zemalja. To, naravno, neće biti "njegova prva poseta inostranstvu u svojstvu ruskog predsednika", kako je svojevremeno obećao Kremlj. Neće biti ni druga po redu, ni treća, čak ni četvrta ili peta...
       Pošto se u diplomatiji, uglavnom, ništa ne događa slučajno, logično je pitanje šta se to, u stvari, događa u kinesko-ruskim odnosima pa je toliko puta gromoglasno proklamovan Jeljcinov "strateški partner" preko noći dobio mnogo skromnije mesto u ruskoj spoljnoj politici?
       Jer, Putin je, posle inauguracije u maju, prvo putovao u svoje susedstvo - Uzbekistan i Turkmenistan - najavljujući verovatne prioritete u svojoj politici (region bivše sovjetske srednje Azije, sa danas najbogatijim rezervama nafte). Neki analitičari u Kini videli su u tome najavu ruske rešenosti da potvrde svoje prisustvo i sferu uticaja u području koje bi već sutra, zbog isprepletenosti ekonomskog bogatstva, fundamentalističkih ambicija i stranih uticaja, i kineskih svakako, moglo da postane žarište nove svetske krize.
       Zatim je ruski predsednik posetio Italiju, Nemačku i Španiju, pa je u Moskvi ugostio Klintona i, dok ovaj tekst bude ulazio u štampu, učestvovaće u Dušanbeu na sastanku lidera "šangajske petorke". Tek, posle toga doputovaće u Peking.
       Skroman redosled za velikog suseda i "strateškog partnera za 21. vek".
       Naravno, u međuvremenu je bilo dosta kinesko-ruskih konsultacija i a predsednici Điang Cemin i Vladimir Putin više puta su razgovarali telefonom. Međutim, čak i saopštenja o tim "telefonskim susretima" pobuđuju na razmišljanje. Putin je, na primer, posle razgovora sa kineskim predsednikom 8. juna okarakterisao rusko-kineske odnose kao "veoma značajne" dok je Điang istakao da su dve države imale "neobičnu godinu" u međusobnim odnosima.
       O pomeranju datuma za Putinovu posetu Kini odluka je doneta čim je Rusija izabrala svog novog predsednika. Nema sumnje da su obe strane od tada iskoristile vreme za analizu međusobnih odnosa i pokušaj odgovora na pitanje dokle se stiglo i kakav je realni domet njihovog velikog "strateškog partnerstva".
      
       Partneri ili konkurenti?
       Kinesko-ruski odnosi kretali su se u istoriji cikcak linijom. Poslednji napor da se ti odnosi usklade započeo je pre desetak godina (Gorbačov), a graditelji novih odnosa polazili su od želje za pomirenjem, "samo da ne bude rata".
       Za vreme Jeljcina i Đianga Cemina najvažnije što je urađeno bilo je jačanje poverenja (sa granice su povučene jedinice, uspostavljena je demarkaciona linija duž 5 000 kilometara, sa izuzetkom Tarabarskih ostrva na reci Amur). Zatim su, pre pet godina, dve države proglasile "strateško partnerstvo". Lepo zvuči, ali je pravi sadržaj prilično maglovit.
       Ako se krene od realnog života, vidi se da ima poprilično veštačkih mitova u privlačnoj tezi o strateškom partnerstvu.
       U privredi, na primer, to se najbolje vidi. Partneri koji nemaju strateški značaj otišli su daleko napred. Ekonomski interes je na prvom mestu. Ruskim proizvođačima aviona rečeno je u Pekingu da su boinzi bolji i zato ekonomski privlačniji od tupoljeva. Ni izdaleka nije ostvaren plan o međusobnoj robnoj razmeni u skromnoj, godišnjoj vrednosti 20 milijardi dolara (to je Jeljcin najavio još 1996. godine). U najboljem slučaju, ta razmena će ove godine biti tri puta manja.
       Izgleda da je mitska i tvrdnja kako su privrede Kine i Rusije komplementarne i zato usmerene na međusobnu saradnju. Kina i dalje od svog velikog suseda uvozi metale, hemijska đubriva, sirovine i, naravno, naoružanje, a Rusija od Kine jeftinu odeću, robu široke potrošnje i - radnu snagu za sibirska prostranstva. Nema velikih investicija, velikih poduhvata koji bi pokrenuli lanac ekonomskih odnosa (naravno, postoje veliki planovi). I za Kinu i za Rusiju međusobna trgovina iznosi svega nekoliko procenata u njihovoj opštoj razmeni sa svetom. Prioriteti su, ipak, negde drugde.
       U međusobnoj ekonomskoj razmeni, Kinezi su u odnosu na Ruse sada "stariji brat". Oni su ekonomski mnogo snažniji, ali Rusi od toga nemaju ništa, niti očekuju pomoć. Kineski nacionalni dohodak je nekoliko puta veći od ruskog (prema zvaničnim podacima, tri puta, a prema podacima CIA čak osam puta!) Ipak, kineski trgovci se cenkaju oko svakog dolara, što je potpuno razumljivo. Rusi nemaju popust ni na velikim objektima koje Kinezi podižu (hidrocentrala "Tri klisure" na Jangceu). Ideje o naftovodima i prenosu električne energije još čekaju realizaciju.
       Izuzetak je jedino trgovina oružjem. Kinezi godišnje izdvajaju bar milijardu dolara, ako ne i više, za savremeno rusko oružje i "specijalnu tehnologiju". Naoružanje je i možda jedina bitna oblast u kojoj Kina zaostaje za Zapadom i Rusijom. Zato taj razmak želi da premosti kupovinom gotovog oružja ili licenci.
       Šta će to biti za nekoliko decenija? Kinezi tvrde da nikada neće postati hegemonistička supersila i da strah od moćne Kine nema realnu osnovu. Još samo da u to ubede i Ruse.
      
       Solidarnost
       Naravno, ima i niz dodirnih tačaka u interesima Kine i Rusije. Na unutrašnjem planu, i Peking i Moskva su zainteresovani za stabilne političke prilike. Kinezi tako podržavaju Putinovu akciju u Čečeniji, a Rusi daju podršku Kinezima što se Tajvana tiče. I za jedne i za druge je separatizam neprihvatljiv. Oni vide zajedničku opasnost u širenju islamskog fundamentalizma. Sličnost postoji i u stavovima o nekim aktuelnim međunarodnim pitanjima, na primer u vezi sa Kosovom i vojnom akcijom NATO-a protiv Jugoslavije.
       Šire gledano, politička solidarnost Pekinga i Moskve postoji pre svega na principu "antihegemonizma" (čitaj antiamerikanizma). Obe zemlje se izjašnjavaju protiv dominacije Sjedinjenih Država svetskom političkom scenom. Obe žestoko kritikuju pojedine akcije Vašingtona, posebno njegove nove, ambiciozne planove naoružanja.
       Na primer, u Kini se najoštrije osuđuje najava američkog sistema antiraketne odbrane namenjena Japanu, Južnoj Koreji i verovatno Tajvanu. To je, navodno, bilo inspirisano protiv Severne Koreje iako je svakome jasno da je upereno protiv Kine i njenih interesa, ali je tu i deo Rusije zakačen. Obe zemlje su se energično usprotivile i američkoj najavi da će podići novi sistem raketne odbrane za svih svojih pedeset država. Rusi su već rekli da će u tom slučaju SALT 1 i 2 pasti u vodu, a Kinezi su spremni da ulože nove milijarde dolara u vlastitu zaštitu.
       Drugim rečima, trka u naoružanju bila bi nastavljena još bržim tempom. To bi bilo pogubno za dalji privredni razvoj i Kine i Rusije. Zato su se njihovi politički i ekonomski interesi našli na istoj poziciji.
       Ipak, odnosi Pekinga i Moskve sa Vašingtonom nisu ni izdaleka tako jednostavni i pravolinijski. I Kina i Rusija polažu velike nade u razvijanje svojih, pre svega privrednih, odnosa sa SAD i Zapadom u celini. Ali, u tom pogledu one nastupaju odvojeno, ne kao partneri, više kao konkurenti.
       I Kina i Rusija nastoje da sa SAD i zapadnim državama uspostave što razvijenije ekonomske odnose. Kina, na primer, već sada razmenjuje sa Sjedinjenim Državama robu u vrednosti od 61,5 milijardi dolara, sa Japanom 66,2 milijarde, a sa Evropskom unijom 55,7 milijardi. U Kinu se do sada slilo više od 340 milijardi dolara stranog kapitala, ali glad za novim ulaganjima i dalje postoji. Kinezi računaju da će prijemom u Svetsku trgovinsku organizaciju njihovo tržište postati još privlačnije za strane partnere i kapital.
       Slične ambicije ima i Putin iako do takvih rezultata neće lako doći. Na izvestan način, prosperitetna Kina sa svojim vrtoglavim ekonomskim rastom predstavlja ozbiljnu konkurenciju za Rusiju. Naročito za ulaganje stranog kapitala. Ima već dosta primera da se pred snagom dolara strateško partnerstvo nalazi u senci. Kinezi se, na primer, u rusko-japanskom teritorijalnom sporu drže po strani od svog "strateškog partnera" (Rusije) i prednost daju Japanu, svom prvom stranom investitoru i najvećem ekonomskom partneru.
       Slična je situacija i sa Moskvom koja, uprkos zabrinutosti Kine, izražava spremnost da sarađuje i pregovara čak i o ulasku u NATO, a Putin nabacuje ideju o ruskom učešću u izgradnji "evropskog raketnog štita" (kako je u tome moguće isključiti NATO, u kome je SAD glavna snaga?) dovodeći Kineze u nedoumicu šta, zapravo, hoće ruski predsednik i kuda smera.
       Uostalom, Putinova Rusija, bar prema onome što je do sada ispoljeno, otvoreno teži ka Evropi i razvijanju svestrane ekonomske i političke saradnje s njom, ali i sa Sjedinjenim Američkim Državama koje su i dalje glavni igrač. Na isto takve ciljeve ukazuje i kineska politika.
       Već ta naoko protivrečna politika pokazuje da između Pekinga i Moskve nema uslova za stvaranje neke "osovine" ili posebnog bloka, što neki sa strane priželjkuju. Peking odavno izjavljuje da nikada, ni pod kojim uslovima više neće ulaziti u neki vojni blok sa drugim zemljama. Samostalnost kineske spoljne politike je prvi princip u odnosima sa svetom. To je i najveći kineski nacionalni interes.
      
       Bratski odnosi
       Posle saveza sa SSSR-om i antiamerikanizma, Kina se, sedamdesetih godina, okrenula Sjedinjenim Američkim Državama, a mnogi su u tom zaokretu uočili "antisovjetsku osnovu". Ni to, međutim, nije trajalo dugo. Kada se raspao Sovjetski Savez, Kina i Rusija ponovo su se približile jedna drugoj.
       Peking i Moskva, istina, više ne govore o bratskim odnosima ili o stvaranju bloka, ali pominju "strateško partnerstvo za 21. vek". Izjavljuju da to nije upereno ni protiv jedne "treće zemlje", pa ni protiv SAD. Ipak, njihovi pogledi su usmereni u pravcu Vašingtona.
       Dok je u Kremlju sedeo Jeljcin sa Điangom Ceminom potpisano je mnogo državnih deklaracija i izjava o strateškom partnerstvu iako je u praksi sve to izgledalo mnogo skromnije. Dolazak na vlast Vladimira Putina promenio je vokabular, i ne samo to. Putin nije običan nastavljač Jeljcinove politike: on je u fazi formulisanja vlastite političke strategije. U tom okviru je normalno da će redefinisati i odnose sa Kinom, velikim susedom i partnerom.
       Za Kineze, on je i dalje prilično nepoznata ličnost. Peking je na oprezu jer nije siguran, kao ni mnogi drugi, u sledeće korake i dalje ciljeve ruskog predsednika. Putin ne ostavlja utisak čoveka koji se zadovoljava praznim rečima.
       Kakav će on sadržaj uneti u kinesko-rusko strateško partnerstvo? Na čemu će insistirati, a šta će gurnuti u stranu? Šta će ponuditi, a šta tražiti od Pekinga?
       Kinezi će pokušati da reše zagonetku na predstojećem susretu u Pekingu. Malo ko veruje da će im to odmah poći za rukom. Veliki odgovor doći će tek posle niza malih odgovora na konkretna pitanja i probleme svetske politike. I proći će još dosta vremena dok se ne bude zapazila promena kursa na kinesko-ruskom brodu.
       Dotle će ploviti dosadašnjim pravcem, nošen snagom inercije.
      
       ALEKSANDAR NOVAČIĆ