NASLOV: Prljave ruke
AUTOR: Žan-Pol Sartr
REDITELj: Radoslav Milenković
POZORIŠTE: Jugoslovensko dramsko pozorište

      Vladimir Stamenković
      
       Kad su kod nas prvi put izvedene, 1966, Sartrove "Prljave ruke" su primljene kao snažan, slobodouman komad, koji našem pozorištu pomaže da stekne više slobode, da usred društva koje strogo kontrolišu komunisti govori makar i indirektno o skrivenoj, ružnoj strani politike.
       Naravno, ponovo prikazana posle skoro četiri decenije, u izmenjenom društvenom okruženju, ta drama ne može da ima ni tu funkciju ni ondašnji značaj. Jednostavno, ona nema o politici šta novo da kaže gledaocima koji su, u međuvremenu, izgubili sve iluzije o tome kako se osvaja vlast, o revoluciji, o društvu, koji su navikli da se o svemu javno i direktno raspravlja i u novinama, i na televiziji, pa i na pozornici. Zato danas "Prljave ruke" u prvom redu doživljavamo s pozorišnog, opšteljudskog stanovišta. I baš na tome i insistira u predstavi i reditelj Radoslav Milenković.
       On radnju Sartrovog komada postavlja na scenu pritisnutu niskom tavanicom, među nekoliko komada nameštaja u altdajč stilu, situirajući je time u srednjoevropski prostor, ali i ispod trideset šest reflektora, čije prisustvo, kao i svetlosni efekti što ih oni proizvode, sprečavaju da predstava bude u potpunosti iluzionistička. U stvari, tako smo postavljeni na kritičku distancu prema događajima na pozornici, gde se pre svega naglašava da zadata situacija formira ljude. S tog kritičkog odstojanja, jasno vidimo da Sartrove junake uobličava dramatičan sukob onog što je u njima spontano i prirodno s onim što je veštačko i neposredan proizvod ideologije. I dok u predstavi dominiraju dva glumca, od kojih jedan, Miša Janketić, u ulozi Orderera, unosi u glumu teatralnost, bučan ton, mnoge bravure, a drugi, Nebojša Milovanović, kao Igo, igra jednostavno, krajnje uzdržano, s uzbudljivom iskrenošću, komad se nenametljivo transformiše u neku vrstu drame s hamletovskom tematikom, ispunjene oklevanjem, paralizom volje, moralnim dilemama. Te dileme se razrešavaju na u osnovi romantičarski način, jer mladi intelektualac, komunista koji najzad ubija šefa, i sam odlazi u smrt s oreolom pobednika, nekog ko je ipak ostao veran svojim idealima, mada je ubistvo izvršio podstaknut više ljubomorom nego nalogom dobijenim s političkog vrha.
       U celini uspela, predstava "Prljave ruke" je od značaja zbog toga što najmlađem naraštaju gledalaca pokazuje gde su koreni i naše današnje drame, koja je toliko ideologizirana, tako sklona da kritički preispituje ulogu politike u čovekovom životu.