Sada su svi u trci da se pokažu kroz etno projekte, toliko da je to postalo deplasirano. Kad se nešto radi sa predumišljajem, ne može da bude prava stvar. Sve je postalo roba, pa i etno muzika
Potreba za muzikom ne može da se poredi ni sa jednom drugom. Nekoliko stotina ljudi dođe sa jednom jedinom željom i ako se ona ne ispoštuje, ako neko pokušava da im proda nešto drugo - biće kažnjen. Zbog toga smo i došli u situaciju da nema koncerata, festivala, rok spektakla, ničeg. Logično, kao zamena pojavljuje se politika.

      U ambijentu prizemnih kuća na Zvezdari, cvetnih bašti sa obaveznim kučetom i ulicama ispunjenim žagorom dece, živi i deluje R.M. Točak - gitarista, kompozitor i idejni lider grupe "Smak". Neobičan čovek uz čije ime se često dodaje reč: prvi. Bio je naš prvi junak rokenrola stasao u dubokoj provinciji, prvi je doživeo da mu se na koncertima skandira ime i titula (mnogo kasnije to se dogodilo Bori Đorđeviću i fudbaleru Duletu Saviću). Svirao je gitaru kao niko pre njega, postoji mit da ume da psuje na njoj i prvi je insistirao na etno zvuku. Sve što je u muzici radio bilo je bez kalkulacija i publika je to obožavala. Dakle, ovaj samouki i uporni gitarista svojim primerom je pokazao da svako ko sedi u provinciji i vredno vežba gitaru, može da dočeka svoj trenutak. Devedesetih je to postalo očigledno jer su se rokenrol dešavanja uglavnom i odvijala u provinciji. Posle pet godina odsustvovanja sa scene, u danu kada se na kioscima bude pojavio ovaj broj NIN-a, Točak i grupa "Smak" imaće promociju svog novog, 15. albuma "Egregor", u bašti SKC-a.
       SAMO HENDRIKS: Moj otac je po profesiji bio kolar, otud porodični nadimak Točak. Zvali su me točkić, bio sam najmlađi u porodici. Otac je amaterski svirao basprim, koji me je strašno zanimao i bio predmet moje znatiželje. Tako da me je majka često upozoravala: "Ne diraj to, videće te otac!" Jednom me je video, ali je njegova reakcija bila neočekivana: "Ma, sviraj na njemu, i razbij ga ako hoćeš!", što se jednog dana i dogodilo - razbio sam ga o banderu. Toliko sam želeo da imam gitaru, dosadilo mi je sviranje na njemu.
       Imao sam osam godina kad je moj stariji brat odlazio u vojsku, na ispraćaju je bio i čuveni čačanski muzičar i boem Dragoljub Jaraković Jarak. Nikad neću da zaboravim moju fascinaciju gitarom kad ju je on stavio na koleno i zasvirao! Posle sam uporno tražio od oca da dovede tog čoveka, da me uči, što je ovaj i učinio. Moje učenje nije trajalo dugo, pet, šest meseci, ali bilo je dovoljno da od Jaraka naučim sve što je trebalo.
       Pojavila se bit muzika, ali te prve posleratne generacije poludele su za tvistom. Ja sam jedino voleo "Šedouze", svirao sam njihove "Apače". Nisam mogao da spavam od uzbuđenja kad su u "Džuboksu" najavili da će svakom čitaocu pokloniti ploču. Tako sam došao do muzike "Rolingstonsa" i "Bitlsa", i zavoleo je. Ali, sve se pretumbalo onog trenutka kad se pojavio Hendriks. On je obeležio moje tinejdžerske godine.
       DEČACI SA MORAVE: Posle jedne đačke ekskurzije, kući sam došao sa temperaturom. Počela je i noga da me boli, završio sam u bolnici. Dijagnoza je bila: Osteomielitis. To je bolest imunološkog karaktera, ne znam kako se zalomila baš meni. Strašno je bilo moje lečenje, sa mnogo operacija... Namučio sam se. Nekoliko godina uopšte nisam ustajao iz kreveta. Imao sam vremena da razmišljam, da se bavim sobom. Onako, nedužan, postavio sam sebi mnoga pitanja. Nekako sam završio večernju osnovnu školu, ali sve me je zanimalo: književnost, filozofija, slikarstvo. Da sam išao u školu, verovatno bih to shvatao kao obavezu. Ovako, gutao sam ta znanja.
       Izgubio sam detinjstvo, jedino što sam imao bila je gitara. Sve ono što se u meni bilo nakupilo, potreba da nešto kažem, izlazilo je kroz gitaru. Ispostavilo se da umem veoma dobro da sviram. Kad sam se vratio u Čačak, tamo se sve promenilo. Nisam mogao da nastavim normalno školovanje, i otac mi je rekao: "Gitaru na rame, pa u svet!" Učestvovao sam u snimanju jedne muzičke emisije na radiju, to je za mene bio veliki podsticaj. Onda se na gitarijadi u Čačku pojavila moja grupa "Dečaci sa Morave". Sve grupe su bile starije od nas, ali smo ih pobedili jer sam ja u startu počeo da soliram. Publika je to frenetično prihvatila, i žiri je kapitulirao.
       SKRIVANjE OD GAZDARICA: Nisam imao nameru, baš, da odem u Kragujevac; pre toga sam upoznao bubnjara Slobodana Stojanovića Kepu, pravili smo planove da odemo u Beograd ili Zagreb. Međutim, Kragujevčani su čuli za mene i jednog dana '71. godine došli su Zoran naš prvi basista, i Slobodan Kominac, pevač. Pao je dogovor da zajedno sa Kepom napravimo bend. Da sviramo na igrankama u Kragujevcu, eventualno napravimo neki aranžman na moru. Odmah sam počeo da insistiram da sviramo moje kompozicije i taj moj egoizam se izrodio u muziku "Smaka". U Domu omladine u Kragujevcu pripremana je predstava koja se zvala "Smak", nije doživela premijeru, ali nam je reditelj predložio da uzmemo to ime. Plašeći se političkih implikacija, tadašnji upravnik Doma omladine izjavio je da naše ime znači: Samostalni muzički ansambl iz Kragujevca. Ipak, hvala mu, jer nam je omogućio idealne uslove za rad. Koristili smo ih svih deset godina postojanja grupe. Mnogo godina "Zastava" i "Smak" bili su simboli Kragujevca.
       U gradu smo svima brzo dosadili, pa smo organizovali svirke u Kraljevu, Svetozarevu, Ćupriji, Paraćinu... Mislili smo da ćemo tamo biti interesantniji, međutim, sledio je fijasko jedan za drugim. Nismo zarađivali ni za kiselu vodu. Svirali smo i po radnim akcijama, ali za nas je to bilo teško vreme. Kepa i ja bili smo prinuđeni da stalno menjamo stanove, bežimo iz jednog u drugi, skrivamo se od gazdarica.
       ULAZAK U HAREM: Bilo je nezamislivo da neko dođe iz malog grada i pobedi sve grupe u Beogradu. Ja nisam imao komplekse, brzo sam shvatio da se igra odvija između mene i publike. Radio sam to iskreno i publika me je volela. Jedva sam čekao da izađem na binu, jedino na njoj bilo je sve OK. Naš prvi singl "Biska" pojavio se tek '74, kad smo pobedili na Zaječarskoj gitarijadi. Onda su krenule te priče o Točku koji "jede gitaru". Naši nastupi su sve više bili koncerti, sve manje igranke.
       Vrlo rano postigli smo čvrstinu zvuka i svaki naš nastup bio je drugačiji. Bio sam nepredvidiv u svirci, uvek bih smislio nešto novo i ljudima je to bilo zanimljivo. Postoji stalna želja za drugačijim stanjem... Ne može se to objasniti rečima. Možda se zbog toga naš poslednji projekt zove "Egregor" - neizrecivo. Mnoge stvari jedino se mogu iskazati kroz umetnost.
       To što smo radili u tom ranom periodu bilo je toliko divlje, imali smo takav tvrd zvuk da smo i najortodoksnijim rokerima izgledali čudno. Posle smo malo spustili loptu, krenuli sa mekšom varijantom i to je odmah upalilo. Kad smo snimili "Ulazak u harem", svi su konstatovali: To je to. To treba da svirate! Eto, po njoj se pamtim a skoro da su me naterali da je sviram. Snimljena je bez veze, na dva kanala. "Ulazak u harem" je kompozicija mog učitelja Jaraka, vrlo je teška i izgleda drugačije u originalu. Krajem šezdesetih, Dejv Edmonds je Hačaturijanovu "Igru sabljama" preveo u rokenrol, to se meni veoma dopalo. Sledeći njegov recept, uradio sam "Ulazak u harem", i sjajno je prošlo.
       Bili smo prva rok grupa koja je nastupala na Opatijskom festivalu '74, ljudi su nas pratili s velikom pažnjom. Prišao mi je kompozitor Bojan Adamič i rekao: "Mladiću, ja čitavog života pokušavam da pronađem taj zvuk, a vi ga nađoste tako lako!" Nisam siguran da je shvatio da je u njemu sublimirana kultura jednog grada i naroda Šumadije.
       Sad su svi u trci da se pokažu kroz etno projekte, toliko da je to postalo deplasirano. Kad se nešto radi sa predumišljajem, ne može da bude prava stvar. Sve je postalo roba, pa i etno muzika.
       KENGURI U DDR: Naš basista Zoran imao je običaj da kroz prozor kombija pita meštane: "Izvinite, gde je ovde Trijumfalna kapija?" Čovek počne da uzdiše, diže obrve, gleda niz put...
       Na turneji po DDR-u dobijali smo velike honorare, ali u istočnonemačkim markama, vrednim samo tamo. Otišli smo u najelitniji restoran i naručili kompletan jelovnik. Boris je samouvereno naručio supu od kengurovog repa budući da je boravio u Australiji - "To je repina, kad se skuva mogu 12 ljudi da jedu!" Konobari donesoše silna jela i đakonije, od Borisove supe ni traga. "Ih, ima to da se krčka!", ubeđuje nas. Posle dva sata provedena u očekivanju tog specijaliteta, došli smo do zaključka da kenguri, ipak, ne žive u DDR-u. Pozvali smo šefa sale da nam objansi šta je sa supom. "Majne supa?", pita Boris. "Das ist supa!", mirno je pokazao na jednu šoljicu koju je konobar davno spustio a koju Boris nije ni primetio.
       ŠTA JE DžOINT: Ne mogu da vam opišem sreću kad je na kraju godine naša "Biska" glasovima slušalaca pobedila u emisiji "Veče uz radio". Takvi momenti mnogo su mi draži od onih kad su me ljudi zaustavljali na ulicama i davili svojim pričama koje nisam mnogo razumeo. Jurile su me devojke, ali bio sam, kako da kažem, patrijarhalno vaspitan. Bio sam stidljiv. Ostali članovi grupe to su obilato koristili. Kasnije sam se i ja pokvario. Za slavu se treba pripremiti, to je pomereno stanje svesti. Stalno živiš pod tim pritiskom. I danas u nekim trenucima uhvatim sebe da volim da se pohvalim, ako me nema dovoljno u medijima pokušavam to nekako da nadomestim.
       Ali, nisam uspeo da iskoristim popularnost, obogatim se i napravim ne znam šta od sebe. Ne mogu da kažem, želeo sam novac baš zato što sam živeo siromašno, uvek bio na ivici egzistencije. Za mene su sva vremena bila teška, jednako kao i danas. Od muzike se ne može živeti bogzna kako. Možda je moglo da sam drugačije razmišljao, da nisam propuštao prilike. Ali, ja sam to svesno radio, u mojoj karijeri zanimala me je jedino muzika. Najstrašnije što može da zadesi neku vrednost jeste da bude spuštena na nivo kiča. Uzmimo primer Bate Kovača koji je u početku radio progresivni i simfo rok, i to je sigurno bila elitna muzika onog vremena. Onda je upao u medijsku mašinu, počeo da pravi površne hitove, i to je "Korni grupu" koštalo opstanka.
       Deo naše postave očekivao je veliku popularnost, to je tada bilo u modi. Ja nisam iz tog filma, nikad nisam bio u trendu. O narkoticima da i ne pričam. Nisam znao šta je džoint, niti sam znao kako izgleda droga. Osim Laze Ristovskog, niko od nas nije konzumirao ni alkohol. Istina, čoveku je nekad potrebno da ga nešto odvede u druge dimenzije, ali ja ne volim dejstvo hemije. Ima i drugih načina.
       CRNA DAMA: PGP je bila velika kuća, nisu mnogo obraćali pažnju na nas. Kad su shvatili da postajemo ime, veoma su se zainteresovali. Godine '77. uložili su dosta novca u naš album "Crna dama", jedan od najuspelijih u našem rokenrolu. Ploču smo snimali u Engleskoj, u najboljim studijima, sa najboljim producentima. Doživela je veliki uspeh, postali smo grupa broj jedan. Od tada nadalje kola su išla nizbrdo. Snimili smo još nekoliko albuma i razišli se. Bezuspešno smo pokušavali da se ponovo okupimo ali nismo imali čoveka koji bi držao grupu. Čitav posao radio je Zoran basista, bio je naš menadžer. Kad mu je to dosadilo, sve je stalo.
       Krenulo nam je nizbrdo i više niko nije mario za nas. Toliko da sam morao da pobegnem iz Kragujevca. Godinu dana posle raspada grupe, '82, prešao sam da živim u Beograd i pokušao da napravim nešto u triju sa Lolom Andrejevićem i Dejvidom Mosom, mojim prijateljem iz Čikaga. Ali, nismo uspeli da uradimo ništa ozbiljnije. Godine '86. imali smo neuspešan kambek, ponovo smo se razišli. Spontano smo se okupili '92, imali seriju koncerata u Centru "Sava" i u Kragujevcu, to je obećavalo, i na tome je stalo. Zajedno sa Kepom sad sam krenuo u novu avanturu, prva tačka biće ovaj koncert. "Smak" nikad zrelije nije zvučao, uostalom, videćete.
       TAJNE MAJSTORA: U jednoj prilici Vlatko Stefanovski poverio mi je da se učio na mojoj muzici. Izuzetno ga cenim i bilo mi je drago kad sam to čuo. Kad sam Ramba pitao gde je učio gitaru, rekao mi je: "Šta misliš? Slušao sam tvoje ploče!" Naravno, doživljavao sam i strašne kritike od kolega, nije mi bilo prijatno.
       Dobar deo moje majstorske tajne jeste u tome što sam rano počeo da sviram. Za instrumentalistu je važno da rano počne. Moja ćerkica je u trećem razredu muzičke škole, svira gitaru, i ako tako nastavi nesvesno će početi da razmišlja prstima. To je način izražavanja; ja sam to uvek radio mnogo bolje gitarom, nego rečima.
       Eto, imam 50 godina i ponašam se kao i svi drugi: pokušavam sebe da slažem. S jednom razlikom što imam zanimanje koje me preokupira; po čitav dan mogu da sviram jer imam svoje učenike. Što reče Peca Popović: "On nema školske drugove, ali ima svoje učenike." Ima li ičeg lepšeg od toga kad te nešto kreativno preokupira - srećan si, jer si isključio mnoge nevažne stvari iz života.
      
       LJUBIŠA STAVRIĆ