|
Milion dinara je malo. "Našu mrtvu decu sud ceni manje nego kada neko opsuje Milutinovića u novinama", kaže otac poginulog vojnika
Opštinski sud u Nišu - sudija Biljana Miladinović - presudio je da Vojska Jugoslavije mora da plati milion dinara na ime pretrpljene materijalne i nematerijane štete porodici Aleksandra Vukovića iz Kraljeva, vojnika koji je poginuo aprila prošle godine na Kosmetu. Ovo je prva presuda iz niza tužbi ove vrste koje se trenutno nalaze pred sudovima širom Srbije.
Većini će, verovatno, izgledati čudno ideja da vojska mora da plati obeštećenje za svog (u ratu) poginulog pripadnika. Međutim, čudno nije ništa, prema Zakonu o obligacionim odnosima vojska materijalno odgovara za život svakog svog pripadnika. Vojni pravobranilac u slučaju Aleksandra Vukovića, istina, pozivao se na odredbe Zakona o VJ prema kojima, navodno, ova obaveza prestaje u ratu, ali je sudija Miladinović ovaj argument odbila. Vojska se pozvala i na to da je rat "viša sila" za čije posledice ne može biti odgovorna - no tada se tek desilo ono po čemu će ovaj slučaj postati značajan.
Argumenti
Manje-više je jasno da se vojska branila političkim argumentom koji, drukčije formulisan, glasi da je za rat kriv NATO i da VJ ne može biti odgovorna za žrtve koje je naneo agresor. Rešenje sudije Miladinović: rat nije viša sila "s obzirom na to da se rat kao događaj može predvideti i izbeći".
"Tačno je", smatra sudija, "da je uzrok ratnog stanja u zemlji bila neopravdana agresija NATO-a". Međutim, sud je smatrao da je posao države da štiti interes svojih građana te da je po principu objektivne odgovornosti obavezna da ih štiti i od posledica rata. Država, kao međunarodni subjekt, može namirenje svojih prava u odnosu na agresora da potraži i u međunarodnoj proceduri (Ženevska konvencija o zaštiti žrtava rata). To je uloga države, a hoće li ona to hteti i moći, drugo je pitanje. Građanin zbog toga ne sme biti oštećen.
Povodom ovog slučaja pravnici kažu da nije posebno zapetljan i da i vojni pravobranilac dobro zna da rat nije viša sila. Strategija vojske na sudu je, smatraju, da se slučaj što više odugovlači kako bi se izbegla naplata, pogotovu što, kako smo rekli, pred sudovima je znatan broj ovakvih tužbi.
Advokati Vukovića ističu da je držanje suda i u Nišu i u ostalim mestima uglavnom korektno i da sudije s interesovanjem čitaju rešenje niškog slučaja. Ipak, nije tako svuda, što se objašnjava time da je u izvesnom broju sudova uticaj vladajuće politike ostavio trag. Zato neće biti neobično ako budu doneta i suprotna rešenja i da se sve završi tako što će Savezni vrhovni sud doneti jedinstven stav.
Porodici Vuković - ocu Dušanu, majci Snežani i mlađoj sestri Aleksandri - sud je dosudio oko milion dinara iako je u tužbi zahtevano pedeset miliona. Zbog toga se porodica žalila na presudu, tako da će u sledećoj instanci slučaj preuzeti Okružni sud u Nišu, koji je nadležan jer je u tom gradu bilo sedište komande jedinice pokojnog Aleksandra.
Razume se, visina iznosa u ovakvim slučajevima za porodicu nikada nije u prvom planu, ali nije ni nebitna.
"Oni koji su se borili u ratu 41-45, kao partizani, trajno su uživali privilegije. A borci ratova od 1991, invalidi i porodice poginulih nisu od države dobili ništa", objašnjava svoje osnovne motive Dušan Vuković, otac poginulog Aleksandra.
Porodice često nisu dobile ni verodostojnu priču o tome kako je njihov sin izgubio život. Vukovići i to navode kao jedan od glavnih razloga svoje tužbe. Rezultati balističkog veštačenja, kažu, nisu u skladu sa verzijom koju su saopštili Aleksandrove starešine, a to je smrt od snajperskog metka. Za poginulog Aleksandra njegov otac kaže da, najpre, nije prošao odgovarajuću obuku za jedinicu u koju je upućen (veći deo vojnog roka proveo je radeći na kasarnskoj prijavnici). Zatim, kaže, njegov sin je neposredno pred upućivanje na Kosovo ogluveo jer je proveo noć u kasarni pod bombama, sa još nekolicinom vojnika koji su ostali kao neka vrsta minimalne posade, dok su jedinice napustile kasarnu nekoliko nedelja ranije.
Heroji
Dušan Vuković ne krije da njegov spor sa vlastima prevazilazi pogibiju njegovog sina, zbog čega ga je jedan oficir optužio da "koristi smrt svoga sina u političke svrhe". Vukovići su, naime, javno odbili da prime Aleksandrovo odlikovanje (Orden za odbranu otadžbine I stepena). "Ne mogu da prihvatim da se moj mrtav sin svrstava zajedno sa pevačima na mostovima", kaže otac.
Odnos države prema onima koje zvanično slavi kao heroje Dušan Vuković ilustruje činjenicom da ni do danas nije saopšten tačan broj niti imena svih poginulih u prošlogodišnjem ratu.
"Milošević je objavio da je bilo 424 poginula, Pavković 542, da bi kasnije Pavković rekao da je od 160000 na Kosovu morao da pogine jedan odsto, a to je hiljadu i šesto", kaže Vuković.
U knjizi "Branioci otadžbine" (autori Sl. Milošević, D. Ojdanić i P. Bulatović) navedena su imena 1002 vojnika i policajca poginula tokom agresije NATO-a, ali svakodnevno se obelodanjuju imena kojih nema na tom spisku, kaže Vuković, koji od prošle godine radi u Udruženju boraca u ratovima 1991-1999, za područje opštine Kraljevo, iz koje su u prošlogodišnjem ratu poginula 42 vojnika.
Slavljenje žrtava (kojima se, s druge strane, ne zna ni tačan broj) Dušan Vuković vidi kao licemerje vlasti koja pogibiju tuđe dece koristi da bi sebe predstavila kao branioce otadžbine i patriote.
U jedno je, kaže, siguran, a to je da će "ići do kraja". Neće ga pokolebati ni oni koji ga optužuju da hoće da naplati sinovljevu pogibiju. Za iznos će se boriti da bude što viši jer, kako kaže, ako se pogledaju presude, izlazi da "naša deca manje vrede nego ako neko opsuje Milutinovića u novinama". Želja mu je da se formira pokret majki i uopšte roditelja sinova koji su poginuli u ratovima poslednjih godina. Taj pokret je potreban, smatra, zbog dece, zbog one dece koja su još ostala:
"Dosta smo ratovali, dosta glavu gubili - za šta, za nigde ništa. Drugi ljudi idu u vasionu a Srbi po grobljima."
SRBOLjUB BOGDANOVIĆ
|
