O trenutnom političkom razlazu sa SPO-om, ruskom scenariju za Vuka Draškovića, velikim i malim strankama, osovini DS-DSS, trećem putu dela opozicije

      U politici je Dušan Mihajlović mnogo duže od deset godina koliko je na čelu Nove demokratije i izgleda da je uvek posedovao i veliku količinu strpljenja i lakoću saradnje i sa vlašću i sa opozicijom i dovoljan broj važnih informacija za kvalitetne analize koje su njegovu stranku činile važnijom u igrama na političkoj sceni Srbije, od stranaka koje su imale i više simpatizera.
       To je sasvim dovoljan razlog za razgovor sa Mihajlovićem u trenutku kada se čini da se mnogo toga lomi u ovdašnjoj politici, kada se - možda - raskidaju stari politički brakovi a novi započinju.
      
       Vojislav Šešelj nije podržao Zakon protiv terorizma. Da li je to konačan rascep u vladajućoj koaliciji ili dogovoreni povratak radikala u opoziciju?
       - Prema informacijama kojima raspolažem, radi se o razlazu u crveno-crnoj koaliciji. Šešelj je hteo debelo da naplati podršku ovom zakonu, tražio je mnogo, socijalisti to nisu mogli da mu daju...
      
       Beogradska glasina je da je tražio mesto šefa tajne policije, što ne izgleda verovatno?
       - To nisam čuo. Znam da je tražio mesto u svim javnim preduzećima i drugim institucijama gde nije bio prisutan; dakle, da bude potpuno uključen u vlast, da ništa ne posmatra sa strane. Ne znam, da li se ispod ovog vidljivog nivoa, vodi druga igra, da Šešelj odigra ulogu Biljane Plavšić, da Americi i srpskoj opoziciji da ono što oni ne mogu sami da dobiju a to su Milošević (kost u grlu američke administracije) i izbori (potrebni opoziciji koja je istakla da je to jedini put promena u Srbiji).
      
       Ali, pojavljivanje Šešelja van koalicije SPS-JUL umanjiće glasove nekih opozicionih stranaka, jer radikali ponovo mogu da prigrabe deo, kako se to kaže, tvrdih nacionalista i antikomunista. Istraživanja pokazuju da više dobijaju SPS-JUL odvojeno od radikala, nego zajedno sa njima?
       - Šešelj, ili kako ga od milošte zovem Velika štetočina, najuspešniji je strani političar u Srbiji uz Ričard Holbruka, omiljenog Miloševićevog političara. Niko nije ostvario tako briljantan politički i ekonomski i svaki drugi uspeh, niko nije stekao toliko moći. On je racionalan političar i gleda kako da ode sa broda koji tone, kako da ne plati ceh za politiku koju je umnogome sam kreirao. Šešelj mora da reši dva problema: da ne ode u Hag i da se predstavi kao demokrata. Zato je već uradio nekoliko koraka: traži promenu izbornog sistema za savezne izbore, kao i opozicija ogradio se od predloga da Milošević dobije Orden narodnog heroja, ne koristi obnovu zemlje za sopstveni politički marketing, prihvatio je dijalog sa liderima opozicije - dao je, dakle, mnogo signala za koje se nada da će naići na odjek u Vašingtonu, odakle se i vuku konci naše krize.
       Prelaskom u opoziciju neće pobediti, ali će izbeći Hag, steći će demokratsku legitimaciju umesto sadašnjeg parapolitičkog statusa i popraviće svoj rejting koji je katastrofalno narušen. On pretpostavlja da će opozicija brzo posle pobede na izborima raspisati nove, poštene izbore i veruje da na njima onda može da bude i pobednička partija. To je plan za poštovanje. Iz ovog se vidi da Šešelj ozbiljno ugrožava Slobodana Miloševića, i ako politički posmatramo stvari, Milošević je već sada politički talac Vojislava Šešelja u čijim se rukama nalaze konci političke krize u zemlji. Milošević u rukama nema političkog sredstva kojim bi zaustavio Šešelja u hodu ka vrhu.
      
       Da li će se na saveznim izborima opozicija pojaviti sa Vukom Draškovićem ili bez njega?
       - Opoziciju uvek doživljavam sa SPO-om kao velikom organizacijom koja je dosad nosila najveći teret borbe protiv Miloševića. Iskreno se nadam da ćemo biti skupa na tim izborima. Drugo je pitanje u kojoj ćemo varijanti izaći na njih u jednoj ili dve kolone, uz zajednički dogovor o koalicionoj vladi. Trenutni izborni sistem traži udruživanje opozicije. Ako se promeni izborni sistem, pa Srbija i Crna Gora budu po jedna izborna jedinica, onda je moguće da opozicija pobedi u dve kolone...
      
       Jedna kolona Drašković, druga ostali?
       - Rano je govoriti o tome, moguće su razne kombinacije.
       Da li se plašite da ovim razmišljanjima ponovo naljutite ionako ljutu opozicionu javnost koja ovo može da shvati kao da u stvari i nema dogovora o jedinstvenoj listi?
      
       - Ne. Sada u opoziciji razgovaramo o lokalnim izborima i na njih idemo sa jedinstvenom listom. U opoziciji nismo pominjali savezne izbore o kojima sam govorio hipotetički: ako se promene izborni uslovi, moguće su dve kolone, ako ostanu sadašnji, ja sam za jednu listu i na saveznim izborima i to sa SPO-om.
      
       A šta će se dogoditi ako se SPO ne pojavi na tim izborima? U političkoj čaršiji se pominje da Draškoviću savetuju da se malo odmori od politike, tako se tumači i njegov predlog za marotorijum na rad stranaka. Šta vi kao bliski saradnik Draškovića mislite o tim spekulacijama?
       - Prijatelj sam Vuka Draškovića i to je prijateljstvo počelo pre višestranačkog sistema, ali to ne treba mešati sa politikom. Očito je da ne odobravam ovu njegovu odluku, Nova demokratija je u delu opozicije koji misli da treba izaći na izbore. Ne razumem dovoljno Draškovićevu odluku. Bojkot izbora je političko samoubistvo partije. Retko ko se posle bojkota izbora vratio u politiku na belom konju. Možda Vuk ponovo demonstrira svoju snagu, jer je ostali deo opozicije u ozbiljnim problemima bez njega. Imajući u vidu intenzivniju aktivnost Moskve prema ovom području, možda je reč o tome da Vuk traži neko novo mesto na političkoj sceni za sebe...
      
       Govorite o "ruskoj priči" po kojoj Drašković nasleđuje Miloševića garantujući mu bezbednost?
       - Priča o Vuku kao ruskom Putinu uzbudila je mnoge na političkoj sceni Srbije a naročito Šešelja koji je prinudio SPS da uzme Draškoviću Studio B i preda ga radikalima. Nije Šešelj jedini koji ne veruje da bi Vuk kao prelazno rešenje poštovao dogovore i raspisao izbore, već misle da bi njega onda teže bilo skinuti sa vlasti nego Miloševića. U ovim glasinama, možda, pronalazim trag racionalnog razloga za Vukovo ponašanje.
      
       "Ruska priča" sadrži dva elementa: scenario je napravljen napolju i ne podrazumeva izbore, a deo njega je i mogući dogovor Drašković-Milošević?
       - Lako je odgovoriti na prvi deo pitanja: za svaki scenario su potrebni izbori. Nema potvrde za nagodbu Drašković-Milošević. Znam da je prošle jeseni vladajući vrh uputio poruku nekim liderima opozicije: oslobodićemo se Šešelja, obrazovati vladu sa tobom, ali ne smeš na jedinstvenu listu opozicije. Atentat u Budvi demantuje svaku vezu Draškovića i Miloševića ili pokazuje da u samom vrhu postoje protivnici bilo kakve moguće saradnje sa Draškovićem koji ne prezaju od njegovog ubistva.
      
       Citiram jednu političku analizu: "Realnu političku snagu u Srbiji danas imaju: SZP, odnosno DS i Z. Đinđić, SPO i V. Drašković, DSS i V. Koštunica, vojvođanske stranke i njihovi lideri u Vojvodini". Da li iz toga sledi preporuka malim strankama da se utope u velike?
       - To je glupost koju ne treba komentarisati. Predložili smo da kriterijume za zajedničke liste napravimo na osnovu broja članova i niko to nije prihvatio. Znam da broj članova ne mora da odgovara broju glasova, jer imamo partije koje su manje stranke a više klubovi obožavaoca vođe. Želim Srbiju u kojoj neće biti vođa kao u Domanovićevoj satiri. Gradimo Srbiju koja neće zavisiti od harizmatičnih lidera. Ako je autor analize Šešelj ili neko iz SPS-JUL, stav je logičan, jer je najbolji način da posvađa opoziciju. Dugoročno to možda i nije loše, jer bi nateralo stranke nazvane malim da obrazuju treći put i pokažu da Srbija ima pravu alternativu.
      
       Citiram istu analizu: "Iskušenje za DS može biti preuzimanje uloge, vladajuće stranke u opoziciji, koju je držao SPO i da umesto stvaranja nove osovine sa DSS i kooperativne atmosfere sa strankama udružene opozicije DS krene u dominaciju. Ova bojazan važi i za DSS od čije kooperativne atmosfere zavisi udruživanje opozicije. Treba napraviti novu osovinu SZP-DSS koja drži na okupu sve stranke motivisane za saradnju. Ne treba se baviti Draškovićem"?
       - Očito da ima mnogo besposlenih ljudi koji imaju vremena da se bave glupostima. Nažalost, vidi se da neko pokušava da napravi osovinu DS-DSS i da taj novi dvojac vodi opoziciju i Srbiju. Da li je to moguće neka procene članovi ovih dveju stranaka i birači. Ako hoćemo da maštamo, najbolje je rešenje da se sve frakcije Demokratske stranke ujedine, to bi bilo korisnije za političku scenu Srbije nego pravljenje neprirodnih brakova čija je suština pokušaj da se za sebe uzme lavovski deo kolača i da se marginalizuju stranke koje nazivaju malim...
      
       Da li je onda realan treći put: opozicija mimo Draškovića, Đinđića i Koštunice?
       - To je realna mogućnost, ali nije dobra. Sada treba učiniti sve da se napravi jedna lista opozicije, uključujući i SPO. Ali, ako osovina o kojoj govorite ne bude razumna, treći put opozicije postaje moguć. U razgovorima o trećem putu Nova demokratija ne učestvuje i ne želi na bilo koji način da ugrozi dogovore o zajedničkoj listi za lokalne, pa i savezne izbore.
      
       Na borbu partija za što više mesta za svoje ljude na izbornim listama deo opozicione javnosti reaguje pitanjem: zašto tuča kada posle dobijenih izbora za tri, šest ili 12 meseci slede novi, pošteni izbori na kojima će svako imati jednaku priliku da pokaže kolika mu je snaga?
       - To jeste pravo pitanje. Slobodan Vuksanović je na promociji svoje knjige predložio da sve stranke dobiju na listama isti broj mandata. Ali oni koji sebe doživljavaju kao velike stranke, nisu se sa time složili.
      
       Izvesno je da javnost Srbije nije uverena da opozicija ima rešenja za velike probleme, na primer za Kosovo. Dok vlast olako govori o svom povratku na Kosovo, opozici-ja isto tako obećava da će se sve rešiti kada demokratska Srbija pobedi Miloševićevu Srbiju.
       - Naivnost da će demokratska Srbija lako rešiti problem Kosova je veoma opasna. Kosovski problem nije izmislio Milošević, on ga je pogoršao. Opozicija je ujedinjena u dve stvari: kriza se rešava promenom vlasti i to na izborima. O ostalim pitanjima, pa i o Kosovu, postoje različiti stavovi. Ali bez demokratske Srbije nema započinjanja rešavanja bilo kog, pa i kosovskog problema.
      
       Verujete li da možete uveriti Albance sa Kosova da treba da žive u Srbiji, a ne na nezavisnom Kosovu?
       - Ne postoji način da uverimo Albance, ali Kosovo nije pitanje Albanaca koji su manjina u Srbiji, već je problem Srbije, Jugoslavije, Balkana, Evrope, sveta i ono se mora rešavati prema pravilima međunarodne zajednice. Koje god od tih pravila da primenimo, ne može da bude po volji albanskih ekstremista ali ni onih Srba koji bi želeli da vide Kosovo bez Albanaca.
      
       Zapad jeste saveznik opozicije; međutim, mnogi njegovi potezi kompromituju čak i ideju demokratije ali i ovdašnju opoziciju. Izgleda da su opoziciji ruke vezane i da propušta priliku da zauzme kritički stav prema Zapadu kada ovaj to zaslužuje?
       - Opozicija je između čekića i nakovnja: štetočinske vlasti u zemlji i Zapad koji se često ponaša kao slon u staklarskoj radnji. Jer, Zapad je prekršio toliko međunarodnih pravila i napravio toliko presedana kada je reč o jugoslovenskoj krizi i Kosovu da će mu se to vratiti kao bumerang. Ali, opoziciji je jasno da bez Zapada, Amerike i Evrope, nema rešenja našeg problema. Rat sa Zapadom je više nego samoubistvo. Moramo da sarađujemo sa Zapadom, da prihvatimo pravila igre koja nisu izmišljena samo za nas. Njihova frustracija Miloševićem je tolika da ne vide da njihove sankcije dovode do toga da građani nemaju posla, nema plata, penzija i da ih ubeđuju da je za to kriv Zapad.
      
       Kako da opozicija poštuje pravila koja sam Zapad ne poštuje?
       - Sila Boga ne moli. Pravda i istina su relativni pojmovi koji u međunarodnim odnosima imaju relativni značaj. Ali, da bilo koje rukovodstvo zbog svoje pravde i istine, koju niko više ne razume, sme da upropasti jedan narod i državu? Na osnovu kojih svojih ideala vlast ima pravo da uništi ne samo prošlost već i budućnost mnogih generacija. Setite se Karađorđa koji je poverovao u moć svoga oružja i Miloša koji je pregovorima mnogo više postigao.
      
       DRAGAN BUJOŠEVIĆ